Jevropska trulež

Već u prvoj rečenici svoje studije o „urbanizaciji i evropeizaciji Beograda 1890-1914“ (Kaldrma i asfalt; Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2008) Dubravka Stojanović priznaje da „voli Beograd“. Zapravo, hm, cela ta prva rečenica glasi upravo tako: „Volim Beograd“. Jeretično za istoričara, tog hladnog i nepristrasnog Skupljača Podataka i Činjenica? Možda bi i bilo, da nije bilo Fernana Brodela, i njegove vrlo srodne emotivne posvete Mediteranu, na koju se Dubravka S. umesno poziva kao na svojevrstan uzor.

Ali, čemu uopšte to priznanje? To jest, zašto bi se to čitaoca ticalo? Zato što autorka, kako će već u uvodu rado priznati, ni najmanje ne drži do pristupa istoriografiji kao bestrasnom i sterilnom rovarenju po prošlosti, u neke nejasne svrhe. Umesto toga, autorka Kaldrme i asfalta odmah navodi – i posle se toga dosledno pridržava – da će se baviti temom koja je se duboko lično tiče: kakav je to bio njen voljeni grad pre tačno jednog stoleća, zašto je bio baš takav, i kako je to dovelo do toga da sada bude ovakav kakav jeste? Može i ovako: koje su to silnice unutar dinamike srpskog društva tako uporno, i ni najmanje slučajno, kočile razvoj Beograda, do te mere da ovaj do dan-danas ostane izrazito nedovršeni grad, mesto koje tek uz ogroman napor šarmom nadoknađuje svoje iritirajuće jako uočljive strukturalne nedostatke?

TAČNO I TEČNO: Ništa od gore navedenog ni slučajno ne znači da se spisateljica upustila u nekakvo neobavezno, impresionističko „vezenje“ o prošlosti Beograda, sve ne bi li čitaocu na nos nabila šta ona o tome misli & smatra. Naprotiv, ova je knjiga posledica veoma studioznog istraživačkog rada, i u tom smislu – toliko je sasvim vidljivo i laiku – najblaže rečeno zadovoljava sve visoke „zanatske“ standarde. Njeno je istraživanje beogradskih – pa i srbijanskih uopšte – političkih, kulturoloških, ekonomskih, urbanističkih i kojekakvih još okolnosti u poslednjih četvrt veka pred Prvi svetski rat vrlo minuciozno, potkrepljeno ogromnim brojem autentičnih i relevantnih, neretko po prvi put profesionalno „tretiranih“ izvora – od ozbiljnih istoriografskih i memoarskih knjiga preko parlamentarnih zapisnika do dnevnih novina i druge „efemerne“ papirne galanterije iz koje se ponajčešće ponajbolje iščitava duh jedne epohe u presnom stanju, još blaženo lišenom bilo čije i bilo kakve naknadne pameti i svakovrsnih retušerskih reinterpretacija.

Kaldrma i asfalt kao tekst poseduje onu najdragoceniju vrlinu za štivo ove vrste: delo je iza kojeg stoji besprekorna stručnost, tačnost i sistematičnost, a istovremeno je veoma privlačno i laičkoj publici, jer Dubravka Stojanović piše pametno, pitko, prohodno i tečno, sa akribijom onoga ko zna šta od sopstvenog teksta želi, i zna kako će do toga doći. U toj „lakoći“, pri tome, nema nikakvog populističkog povlađivanja omiljenim predrasudama mase ili pak laganog „tabloidnog“ šašoljenja voajerskih poriva zavirivača-u-prošlost. Ne, njena „tajna“ samo je u tome što je ova autorka – to se ne vidi po prvi put – među dostojnim baštinicima onoga što se kadgod s ponosom nazivalo „beogradskim stilom“. Zato se knjiga čita kao kakav triler, u dahu, i zato se već uveliko probila izvan uskog kruga stručne publike, a da pri tome nije morala da žrtvuje ništa od onoga što i ne bi bilo vredno žrtvovati.

STRAH OD TUMBANJA: No, šta je zapravo osnovni lajtmotiv ove knjige? Taj je već sadržan u njenom podnaslovu, ali bi vredelo pobliže ga objasniti. Podrobno istražujući ponekad upravo nadrealne peripetije oko izgradnje beogradskog vodovoda, kanalizacije, uvođenja električne struje, tramvaja, uličnog osvetljenja etc, Stojanovićeva u prvom delu knjige („Grad“) detektuje, pojednostavljeno rečeno, dve paradigme koje će kroz (avaj, neravnopravnu…) međusobnu borbu zadugo određivati sudbinu Beograda, kao i ostatka Srbije: na jednoj strani, one koja će želeti da od zapuštene pogranične turske kasabe što brže i što doslednije napravi moderan evropski grad, ne iz nekog pomodarstva nego zato što je to u najboljem interesu svih, a sa druge strane, one koji će sve to saplitati i kočiti na sve moguće načine, i to ne tek iz pukog neznanja i neprosvećenosti – što bi bilo ljudski razumljivo i „oprostivo“ – nego iz svojevrsne ideološke potrebe. Ali, kakva bi to, zaboga, ideologija uopšte bila? Ta nije li svakome jasno da je bolje sa strujom, železnicom, engleskim klozetima ili dobrim uličnim osvetljenjem, nego bez njih? Tako to, samorazumljivo, izgleda naknadnoj pameti, no stvari savremenicima mogu izgledati drugačije, naročito ako se poradi na tome. Srpskim je društvom poznog devetnaestog i ranog dvadesetog veka u dobroj meri dominirala narodnjačka, patrijarhalna, autoritarna svest, zazorna prema toj sumnjivoj „Jevropi“, udobno ušuškana u svoje predrasude, naizgled drčna i agresivna prema onome čega se zapravo plaši. Ali, otkud i čemu taj strah? Tja, „urbanitzacija i evropeizacija“ iz ponaslova ove knjige nisu tek komunalna pitanja, nego nešto što suštinski zadire u već uveliko uspostavljene vrednosne i životne obrasce; one štošta „tumbaju“ naglavačke, a to ne mora da odgovara eliti – shvaćenoj ne vrednosno, već u smislu posedovanja stvarne i simboličke moći i uticaja – kojoj je većinom sasvim ugodno tako kako već jeste. Zato Dubravka Stojanović tako insistira na istraživanju i prikazivanju bezbrojnih vidova otpora elita – političkih i drugih – preobražaju grada i celokupnog društva.

U drugom delu knjige („Građani“) autorka istražuje svakodnevni život Beograđana, njihova verovanja i navike, način na koji su radili i na koji su se zabavljali, društvene konvencije, umetničke i (para)uintelektualne mode i trendove, način na koji se novonastajući građanski sloj (zapravo: nekoliko njih) samorazumevao i način na koji je komunicirao sa Drugim, pre svega sa „stranim uticajima“. Istoričarka je istraživala pozorišni repertoar, ali i gostovanja cirkusa, sve sa vrlo zanimljivom „dijalektikom“ odnosa „visoke“ i „masovne“ kulture pri čemu je „visoka kultura“ zapravo, paradoksalno, bila ona prava žrtva, jer je bila prečesto zatočena i sapeta u naporno i nižerazredno nacionalno „budničarstvo“ od kojeg je publika bežala glavom bez obzira, pa su se dušebrižnici i kulturtregeri tog vremena silno vajkali zašto lakoumni narod neće da gleda „srpske istorijske drame“, a hrli na lakomislene francuske vodvilje… Opet dakle, elita (da ne rečem misionarska inteligencija, ali prava!) monopolizuje njojzi omiljenog fantoma „narodnog duha“, gledajući da zagospodari njime u potpunosti, dok se nabujalo građanstvo migolji i traži sebi dostojniju razonodu… Recimo, u kafanama i društvenim klubovima, po bioskopima ili bibliotekama, ili pak sportskim klubovima – a svakom je od tih fenomena modernosti autorka ove knjige posvetila bar po poglavlje.

Knjiga Kaldrma i asfalt nažalost (da: nažalost!) na izvanredan način po(t)kazuje neke naše žalosne kontinuitete: olako usitnjavanje demokratije i ravnopravnosti u kvazidemokratski egalitarizam, tj. otužnu jednakost u siromaštvu i negovanom ignorantstvu; vredno uzgajanu „ideološku“ netrpeljivost prema gradu, naročito velikom gradu, kao sumnjivoj, gotovo anacionalnoj pojavi, vetrometnom stecištu čudnog sveta čudnih imena koji čudno govori o čudnim stvarima, i tako kvari čistotu Izvornog Nacionalnog Duha koji najbolje uspeva u idiličnoj zabiti (kakvu je, gle, i prefrigani her rektor Hajdeger voleo), po mogućnosti među nepismenima, ili taman toliko pismenima da s mukom pročitaju jednu knjigu, i sve joj poveruju. Dubravka Stojanović ne krije da (i) ovu knjigu ispisuje protiv toga i takvoga duha-zloduha; jer ona, ne zaboravite, „voli Beograd“, a voli ga jer voli Grad, jer voli Duh, jer voli blaženu promaju koja rasteruje vonj ustajalosti malih bara punih smešnih, nadobudnih palanačkih krokodilčića i ostalih prazilučkih smešnih precioza, ne mnogo promenjenih od vremena kafane „Dardaneli“ do danas.