Jelena Mijović: Bol zbog poniženja i nepravde oslobađa ogromnu snagu

Nepravda, solidarnost, bogati i siromašni, akcenti su predstave „Strah u operi“ Jelene Mijović koju sutra premijerno prikazuje „Atelje 212“ u Beogradu. Napisana je po motivima nekoliko priča Dina Bucatija.

Pričom o  jednoj premijernoj večeri  kad foaje postaje pozornica drame u kojoj se odvija klasna borba između gradske elite i čistačice koja štiti svoje dete, „Strah u operi“ govori o nepravdi, o uzrocima dekadencije društva, nespremnosti savremenog čoveka da prepozna tuđe patnje, i u svemu tome i o ehu nacizma.

Jelena Mijović kaže za „Vreme“ da je strah u naslovu njenog komada „strah moćnika i društvene elite od besa pobunjenog naroda. Gledaoci će, volela bih, prepoznati da strah treba da bude na drugoj strani, onoj koja toliko toga ima da izgubi.“

Predstava ističe klasne razlike koje su, iako najprisutnije od svih drugih društvenih razlika, najmanje prisutne u javnom diskursu. Priča se o nacionalnim razlikama, seksualnim, verskim… a o klasnim– ne. Kao da se podrazumevaju.

„Zato što gotovo nikom nije u interesu da reši klasni problem osim onih obespravljenih, na dnu klasne hijerarhije, koji svu svoju snagu troše na obezbeđivanje najosnovnijih egzistencijalnih potreba – a i to uspevaju delimično. Potezanjem verskih, nacionalnih pitanja samo se skreće pažnja sa mnogo dubljeg i ozbiljnijeg klasnog problema. I samo se revolt poniženih usmerava na drugu stranu. I rodna ravnopravnost, LGBT prava, zapravo se rešavaju u okviru više klase i prilično partikularno. Sve podele postaju beznačajne pred klasnom pripadnošću. Oni koji imaju poluge moći čvrsto su međusobno povezani bez obzira na rasu, nacionalnost, rod, seksualnost…“, kaže Jelena Mijović .

Kod nas se, dodaje, „ta klasna podela doživljava isključivo kao podela na bogate i siromašne ili na takozvanu kulturnu elitu i radničku klasu. Gubi se iz vida da su u našem društvu (ne samo našem, ali ne znam da li je drugde toliko očigledno) ekonomska i politička moć u rukama istih ljudi koji plasiraju neke neverovatne podele na krug jedne tramvajske linije i narod, pa ispada da je vlast bliža narodu od nekih ljudi koji sticajem okolnosti žive u određenom delu grada. Odrasla sam baš ispod te tramvajske linije, na Donjem Dorćolu koji je u to vreme bio većinski nastanjen radničkom klasom različitih nacionalnosti i grozim se instrumentalizacije tog kruga u svrhe stvaranja podele među ljudima koji su na klasnoj lestvici daleko bliži jedni drugima.“

„I meni, rediteljima, onima koji stvaraju predstave, a posebno glumcima, daleko su bliži ljudi iz tehnike nego ministri kulture. Mi smo uvek na istoj strani.“

Foto: Atelje 212 (Boško Đorđević)

Đilda, lik drame Jelene Mijović koji glumi Svetlana Bojković, kaže da bol koja joj je naneta „može da proizvede ogromnu snagu“.

„Okidač za ’revoluciju’ je jedan humanitarni događaj pod pokroviteljstvom najuglednijih članova društva, bez izuzetka sklonih korupciji, i jedno jaje koje je oduzeto Đildinoj ćerki“, objašnjava autorka predstave. „A Đilda je čistačica koja, sticajem okolnosti, održava čistoću pozorišta, ali i kuća svih ostalih uglednih likova drame. U ceo zemaljski sukob se umešaju i sveci u čijem svetu takođe postoji hijerarhijski poredak i manjak pravde. Bol ponižene majke i pretrpljena nepravda oslobađaju zastrašujuću snagu. Konkretna nepravda se upravo ovom zastrašujućom snagom ispravlja, ali društvo bogatih i moćnih nastavlja kao da ništa nije bilo.“

„Nepravda u komadu, kao što je često u životu, pada na decu. Čak i na decu onih koji su pogazili načela pravde kako bi obezbedili tu decu.“

Reči solidarnost i  saosećanje su u modi u našem društvu, pa kad se ostvare u praksi, ističemo ih kao čudo, kao primer, što govori da ih nismo usvojili. U kontekstu „Straha u operi“, saosećanje i solidarnost se prepoznaju kao simboli ljudskosti.

„Možda te reči ne zvuče onoliko veliko koliko zapravo jesu. Odsustvo saosećanja najbolje se vidi u odnosu društva prema masovnim ubistvima koja su se dogodila u maju prošle godine. Ja i tu vidim određenu vrstu klasnog prezira koji nije nužno zasnovan na ekonomskoj i političkoj moći ali jeste na jednom beskrupuloznom polaganju prava dela društva na ultimativnu sreću i bezbrižnost. Okrećemo glavu od tužnih i nesrećnih, tretiramo njihovu tragediju kao ličnu a ne kao našu, najbolje bi bilo da zabranimo pominjanje škole „Vladislav Ribnikar“ i Dubone i Malog Orašja, kako nas ne bi uznemiravalo i pokvarilo veče. A moralo je sve da stane da bi se nešto promenilo.“

Solidarnost je, srećom, prisutna, ističe Jelena Mijović i podseća na Združenu akcije „Krov nad glavom“ koja se od 2017. bori za „ukidanje javnih izvršitelja čije ingerencije nadilaze sudske, ali i lično sprečavaju prinudna iseljenja i staju u odbranu ljudi koje izvršitelji, banke, investitori, uz pomoć države i njenih aparata, pokušavaju da isele iz njihovog jedinog doma. I pri tom rizikuju da budu uhapšeni i novčano kažnjeni.“ Mijović navodi i da „aktivisti Solidarne kuhinje prikupljaju sredstva, nabavljaju, pripremaju i distribuiraju hranu najugroženijima, postoji neki broj od preko 76 000 obroka koje su pripremili.“

„Ima ljudi koji rade dobre stvari. I nije ih malo“, kaže Jelena Mijović.

Foto: Atelje 212 (Boško Đorđević)

„Strah u operi“ je i o nacizmu, koji deluje kao da je neuništiv bez obzira štose ocenjuje kao nešto pogubno.

Jelena Mijović kaže da je zastrašuje „jačanje desnice u Evropi, pa i kod nas, zastrašuje me isključivost bilo koje vrste, puritanstvo ogrezlih u moralni brlog, lakoća i brzina zaborava“. Naglašava da „veličamo kvislinge, svako malo revidiramo istoriju, u predstavi Maestro kaže ’istorija je komplikovana’, relativizujemo antifašističku borbu i rodno osetljiv jezik nam je najveći nacionalni problem. Mislim da smo sve bliži srednjem veku i spaljivanju na istoj lomači veštica, neistomišljenika i onih koji ne veruju da smo vanzemaljskog porekla ili da je zemlja ravna ploča.“

„Ali, predstava ’Strah u operi’, iako dotiče sve ove teme, ipak je satira puna apsurdnih situacija kojima se možemo smejati, a nadam se i prepoznati u njima“, ističe Jelena Mijović.

Reditelj predstave „Strah u operi“ je Ivan Vuković, a u glumačkoj podeli su Svetlana Bojković, Jelena Đokić, Tihomir Stanić, Luka Grbić, Dragana Đukić, Milica Trifunović, Suzana Lukić, Nenad Ćirić, Vladislav Mihailović, Irena Popović, i Bojan Žirović.