Jedna greška menja sve

Izvagamo li na uzorku konkretne ponude na tom polju poslednjih nekoliko sedmica, još smo i dobro prošli tokom ovog utamničenog proleća, naravno, ako popularnu kulturu i njene „proizvode“ i dalje možemo ili biramo da posmatramo kao nekakvu utehu ili makar štaku kao pomoć na putu iz dana u dan. A možda je i najsvetliji deo narečene ponude kada je reč o televizijskoj i striming serijskim novitetima HBO-ova mini-serija Zavera protiv Amerike (The Plot Against America).

Naravno, u pitanju je ekranizacija istoimenog romana znamenitog i kod nas ponovo izdavački aktuelnog Filipa Rota iz poznijeg dela njegove spisateljske karijere. Kao što je kanda dobro poznato, reč je o Rotovom viđenju stilsko-tematskog zabata označenog sintagmom „alternativna istorija“, što, primenjeno na ovo njegovo delo, zapravo znači prikaz života u Americi kakav bi bio da je pobedu na predsedničkim izborima početkom četrdesetih odneo Čarls Lindberg, nakon čega bi ova država postala Hitlerova saveznica, a što bi sa sobom donelo i uvođenje antisemitizma praktično u samo srce tamošnjeg ideološkog i političkog glavnog toka. Već ovde se kao nužnost nameće analogija, pa i neizostavno poređenje sa tematski prilično srodno-sličnom, a veoma popularnom i prilično unisono hvaljenom serijom Čovek u visokom dvorcu iz suparničkog tabora (serijske produkcije takođe moćnog Amazona). Ta poređenja su neumitnost budući i da ove dve priče zahvataju isti vremenski i (para)istorijski okvir, a pritom je i Čovek u visokom dvorcu adaptacija dobro znanog romana voljenog pisca, Filipa K. Dika. Sličnosti su, dakle, primetne, a dodatno ih u prvi plan neposrednog i brzopoteznog gledalačkog doživljaja gura ono što u većem svom delu ponudi prva epizoda Zavere protiv Amerike; srećom, već na toj tački te se dve sestrinske priče upadljivo razilaze, te dok serijski Čovek u visokom dvorcu pruža vešto sročeno delo jasnog žanrovskog profila, ova ekranizacija Rotove proze donosi intelektualistički melanholičnu hroniku lakog sveopšteg iskliznuća put isključivosti i otvorene mržnje.

Ovaj manevar je ogromnim udelom zasluga kreativnog dvojca Ed Berns-Dejvid Sajmon u svojstvu kreatora ove serije. Njihovi prethodni zajednički ili pojedinačni radovi (sve od reda izvrsne i zapažene, ako ne već i legendarne serije – Žica, Generation Kill, Treme, Hronike Tajms skvera…) nepogrešiva su garancija kvaliteta, a Zavera protiv Amerike samo je najnoviji dokaz njihove superiornosti na planu savremenog serijskog stvaralaštva prefinjenijeg profila i višeg nivoa. U tom smislu, Zavera protiv Amerike u svojih šest epizoda ne donosi nikakva iznenađenja – posredi je čist zicer koji su udarni autori očekivano stopostotno iskoristili, pritom, ne zapadajući u manirizam i oslanjanje na privlačnu moć delanja i opstajanja na autopilotu. Jednostavno, Zavera protiv Amerike dosta brzo postaje jasno razaznatljiva u odnosu na njihove ranije radove, premda ih sa njom spajaju temeljnost, postupnost, krajnja učinkovitost i vrsno vladanje polaznom građom uz puno razumevanje i njene idejne srži i potencijala za plodotvorno i autorski prepoznatljivo prebacivanje u drugi medij. A reč je o televizijskom mediju koji već dvadesetak godina dominira nad vidno klonulim filmom. S tim u vezi, i Zavera protiv Amerike, u ovom svom televizijskom viđenju za 2020. godinu, u stvari predstavlja „serijalizovani film“, odnosno, serijski proizvod koji bi, ako apstrahujemo to trajanje od oko šest i po sati, lako mogao da bude samosvojan film i to po svim iole relevantnim aršinima mereno.

Mimo priče i pojašnjenja tog prikazivačkog i distributivnog okvira, koji ipak nema puno toga zajedničkog sa suštinom stvaranja, Berns i Sajmon ovde nude dostojanstveno i dosledno čitanje Rotovog sada već klasičnog romana, u fokusu mudro zadržavajući ono možda i najpipavije i najpotentnije – motiv stalnog i, sva je prilika, neizbežnog sukoba javnog i privatnog, tog nekako neizostavno čeonog sudara moći i poriva za opstankom, po mogućstvu bez gubitka nekakvog privida ličnog dostojanstva. Naravno, potentan je i sasvim uspeo i prikaz društva koje se kreće u pravcu samouništenja kada se odaberu prečice lakih rešenja i krupnih obećanja u odsudnom istorijskom trenutku; i ova serija nas po toj osnovi podseća koliko je svaka demokratija krhak i upitno postojan i ukorenjen konstrukt reklo bi se preko potrebnih i jasno predočenih društvenih odnosa i dogovora, odnosno, kako lako jedna naoko trivijalna sistemska greška može da temeljno uruši tu uzlaznu krivu, reklo bi se, opravdano očekivanog društvenog boljitka. Tu, posve očekivano, Zavera protiv Amerike, u trenu pravi snažnu i, čini se, prirodnu kopču sa sadašnjim trenutkom prostora koje opisuje u toj svojoj dijahronijskoj ravni, naravno, prilično lako prelazeći državne i kulturološke granice i dostižući i zasluženi epitet uverljive univerzalnosti u planetarnom smislu.

Kako su proskribovani neprijatelji tokom te izmaštane Lindbergove vladavine ponajpre Jevreji, značajno je i kako je u ovom TV viđenju Zavere protiv Amerike prikazan taj jevrejski štih sveukupne priče. Opravdano je promenjena vizura, te umesto kroz oči deteta (u romanu), ovde priču spoznajemo iz vizure sveznajućeg pripovedača, što je otvorilo prostora za temeljniji osvrt na taj ideološki i verski aspekt priče o novoj turi ostrvljivanja i progona drugosti i drugačijih na adresama gde je to, kako se dugo činilo, i zakonski bilo nemoguće. Gotovo svi junaci ove serije, počev od članova porodice Rot, nošeni su krupnim dihotomijama, kao i onim što bi argentinski pisac Huan Oktavio Prens nazvao „viškom identiteta“; to su obični, radni ljudi, neznatni civili, tihi zaljubljenici u proklamovani američki san samosvojnosti i jednakih šansi za sve, uz to i Jevreji, ali i američke patriote koje nemaju izrazito snažan i strastven poriv da tek tako preispituju preovlađujuću društvenu dogmu. Na sve to, tu je i jasno poimanje, pa i suštinsko mirenje sa uvreženom društvenom hijerarhijom – kao što će narator ovog Rotovog odličnog romana u jednom trenu primetiti: „Postojali su šefovi i oni kojima se šefuje, a šefovi su obično bili šefovi iz nekog razloga – u poslu iz nekog razloga, bilo da je taj posao građevinarstvo, proizvodnja, rabinat ili iznuđivanje. To je bilo najbolje za šta su oni mogli da se izbore da ostanu neosujećeni – i, u njihovim vlastitim očima, neponiženi – u najmanju ruku od strane diskriminacije protestantske hijerarhije koja je 99 % Jevreja zaposlenih u dominantnim korporacijama držala na za njih određenom mestu i bez želje za pobunom“ (slobodan prevod).

U stilskom pogledu, Zavera protiv Amerike odiše tim ritmički jasno zauzdanim klasicističkim pristupom naraciji, ovde datoj u nedvosmislenom naturalističkom ključu, naravno, uz besprekornu vizuelizaciju i rekreaciju izabrane ere, a širok prostor je ostavljen za krajnje funkcionalno pozicionirane, umetnute i iskorišćene glumačke bravure. Zoi Kazan je izvrsna u tom prikazu stoičke stamenosti iz koje će u pravom trenutku pokuljati bura, Vinona Rajder odlična u oslikavanju konfliktnih stanja koje sa sobom nosi dobrovoljno slepilo, udruženo za sitnosopstveničkim oportunizmom, Džon Turturo drži čas opravdane metodske glume u liku nesrećnog junaka koji je u isti mah žrtva vlastite slavoljubivosti, manije veličine, teško pojmljive naivnosti i jalovog intelektualizma, dok najvišu ocenu za glumačku kreaciju ipak odnosi mladi Antoni Bojl u ulozi proaktivnog i pogibeljno pravdoljubivog bundžije, baš onakvog junaka kakvom većinska (protestantska) Amerika svako malo teži.

Uz krajnje pozitivan ukupan sud, ovakva Zavera protiv Amerike podseća kako bi ponuda HBO-ovih originalnih programa na prvom mestu trebalo da izgleda, barem tokom dobrodošlog predaha dok ne nahrupe novi epici sa zavađenim ratničkim plemenima i sada već poslovičnim zmajevima.