Jedina priča, Arpad Vicko (prev.)

Antologija proze vojvođanskih mađarskih pisaca 1990–2000.

Forum, Novi Sad, 2003.

Priča kao svaka druga, takvih možeš i ovde da čuješ, samo malo surovija, jer bila je to priča o nedostatku ljubavi. A ona je groznija, daleko jezivija od sumnji koje mene muče, od mojih kolebanja između traganja i smirenja, strašnija od samotnih noći, kada je tako tiho da možeš da čuješ kako telo stari. (Ildiko Lovaš)

Prošlo je punih dvadeset godina otkako se na srpskom jeziku pojavio poslednji ukoričeni izbor – sa antologičarskim pretenzijama – pripovedaštva vojvođanskih Mađara (Neobičan poklon, Matica srpska, Novi Sad, 1983), a u međuvremenu odigralo se – i u književnosti i u „stvarnosti“ – jako mnogo tada nenaslutivih promena, uključujući i to da su mnoge tadašnje lagodne Konstitutivne Većine postale (polunevidljive) manjine u nekim novim državnim zajednicama, da se odnos „većinskog“ i „manjinskog“ na Balkanu još jednom ispretumbao, ali za vojvođansku mađarsku književnost, odnosno za njenu recepciju među južnim Slovenima (sve onako državotvornim, da Bog sačuva!), „promenilo“ se samo to da je u međuvremenu postala još nevidljivija. Ako je negde do kraja osamdesetih još i postojala relativno sistematična i od Države podsticana praksa međusobnog prevođenja – uz sva raznorazna ideološka i „provincijalna“ ograničenja i političke, „rođačke“ i mediokritetske arbitrarnosti svih vrsta – u devedesetim je sve to posve zamrlo, i svako se šćućurio u svom uglu, uzvišeno ignorišući Onog Drugog. „Manjina“ je, po prirodi stvari (bolje poznavanje jezika) još i imala uvida u ono što se piše na jeziku „većine“, no obrnuto nikako nije važilo. Od važnih i ranije bilingvalno etabliranih vojvođanskih mađarskih autora jedino je Laslo Vegel sačuvao kakav-takav kontinuitet objavljivanja na srpskom, sve se drugo svelo na sporadične, mahom časopisne „incidente“. U tom smislu vredi spomenuti vrlo podsticajan izbor nove mađarske proze (ali ne samo vojvođanske, nego i „matične“) koji je za, valjda, poslednji broj one stare „Reči“ priredio Arpad Vicko, kao i posebno izdanje časopisa „Ex Simposion“ – oko kojeg se, a na tragu slavnog imenjačkog prethodnika, okupljaju mladi, sveži „pesnici, pisci & ostala menažerija“ (op. cit. Milan Đorđević via Mihajlo Pantić) – koje je srpskoj publici priredilo prevedeni izbor onoga što je novo i zanimljivo na ovoj osebujnoj sceni, makar kao link za dalje istraživanje i prevođenje. I, šta se desilo? Svečano ništa. Dovoljno je reći da je dolepotpisani – ako nisam štogod propustio – jedini objavio prikaz te publikacije, pa da se vidi dokle se već dospelo u jednoj praksi nadmenog ignorisanja, koja je nekako utoliko jadnija i čemernija što iza nje čak ne stoji ni nekakva „zla namera“, nego tek banalno neznanje, inertnost i nezainteresovanost kritičarskog mainstreama za sve ono što (s razlogom) ne prepoznaje kao šansu za neku od svojih ruka-ruku-mije strategija. Nekakvi klinci, Mađari, nepoznati i bez para, bar pola njih u sasvim neglamuroznoj studentsko-arbajterskoj emigraciji po segedinima i peštama – ko će, bre, s tim da se bakće?!

Jedina priča, skoncentrisana na prozu devedesetih, dragocen je zbornik koji će popuniti bar neke rupe u „propuštenom gradivu“. Valja napomenuti da sâm antologičarski izbor, nažalost, nije u potpunosti autorsko delo Arpada Vicka – čoveka kome teško da bilo ko može parirati u poznavanju jedne i druge Scene – nego ga potpisuju „urednici ‘Foruma'“, pa otuda i pati od tipičnog sindroma suvišnog klanjanja Autoritetima: izbor, recimo, otvara pripovetka Janoša Hercega, nesumnjivo klasika v. m. knjiž. XX veka, ali u svakom mogućem smislu posve nerelevantna sa stanovišta perioda na koji se antologija samoograničila… Ovakvih primera Trulog Kompromisa ima još, ali i ovakva kakva je, Jedina priča je vrlo podsticajan vodič kroz izražajne mogućnosti i tematsku, stilsku, senzibilitetsku razuđenost ovdašnjeg pripovedanja na mađarskom jeziku u suton prošlog veka (by the way, i u suton pameti južno od Pečuha!). Pored savremenih, još vrlo aktivnih „bardova“ (Nemet, Brašnjo), glavninu izbora čini proza naraštaja obeleženog slavnim „Symposionom“ (vredi istaći Ota Tolnaija sa izvanrednim „felinijevskim“ proznim medaljonom i Lasla Vegela sa njegovom specifičnom sumornom mešavinom narativnog i esejističkog diskursa), pa sve do izvanrednih autorki srednje generacije poput Eržebet Juhas i Eve Vaš-Harkai, čija je minuciozna lirsko-realistička proza možda i najprijatnije iznenađenje u ovom izboru. Poslednje stranice ovog izbora pripale su mestimice briljantnoj pripovetki Subotičanke Ildiko Lovaš (rođ. 1967), spisateljice koja mora POD HITNO biti obilnije prevedena, te kao tour de force, pričama dvojice upravo očaravajućih bačkotopolskih „partibrejkera“ rođenih sedamdeset i neke – Đerđa Serbhorvata i Gabora Viraga alias Arona Bluma. Voleo bih da nešto slično ovome postoji na srpskom izvorniku! Najveća je slabost Jedine priče, ne mogu dovoljno da naglasim, upravo u tome što nije više prostora posvećeno autorima neosimpozionskog naraštaja.

„Forum“ je dobro učinio što je izašao iz ekskluzivno manjinskog samokomunikacijskog geta (što bi trebalo praktikovati on regular basis, ne?) i pokušao da prezentuje jedan Paralelni Prozni Svet samozadovoljnijoj „većini“. No, ako i ovaj izbor recepcijski prođe „gluvo“ kao neki raniji, to neće toliko govoriti o njemu koliko o „levantinskoj“ prirodi Čaršije, vazda lenje da primeti bilo šta što joj ne donosi dnevnu i očiglednu Vajdicu. Estetski profiti se ovde, dakako, ne računaju – ko još da se saginje zarad sitniša?!