Jaguar, februar…

Kad se u ranu jesen zateknem u nekoj razvijenoj, npr. zapadnoj zemlji, po pravilu me iznova iznenadi koliko rano i postojano počinju da se pripremaju za Božić, makar to najpre i najviše budu trgovinski potezi. I uvek se kao malo čudim, čemu – pa oni zaista znaju da će biti Božić, i to tačno kad. Jer, žive normalno. Dok mi nismo sigurni ni da l’ ovog puta dolazi Nova godina jer namah pre nje eto ponovo imamo izbore, je l’. U državi koja je možda u međuvremenu i odumrla, mada ne onako kako su nas učili na marksizmu. Pa najnovija nova vlast može i da otkaže budućnost, kao neke prevaziđene praznike. Onda bi se vratio ko čemu ima: neko albumu Living In The Past Jethro Tulla, neko godinama zaostalom kalendaru na zidu poljskog klozeta… koji nije u Poljskoj, nego u Srbiji.

Stoga sam se iskreno zaprepastio kad sam početkom novembra 2003. dobio u ruke novi, sledeći, za 2004, kalendar Publikuma! Što izgleda odlično, to smo navikli, nego… Šta sam propustio?! Oni imaju neke podatke koji su nama nepoznati, veruju da će do toga doći? A zar nije glupo, ovde niko ne proizvodi (reprintuje?) kalendare svih onih godina, razdoblja u koja su nas vraćali – da se ipak lakše snađemo?

Ako je kalendar – kao takav, kažu učeni – vizuelno predstavljen ljudski napor da se organizuje merenje (protoka) vremena, odnosno našeg doživljaja vremena, i plodove tog napora uživamo od npr. Stounhendža do plakatiranog ženskog mesa s nekim ciframa koje nam ometaju opažanje, Publikumov kalendar je, tipično za Srbiju devedesetih XX veka, imao specifičnu evoluciju – pod najgorim uslovima, a s visokim dometima. U simbiozi Umetničke grupe (U.G.) Fia – zadužene za koncept i kreativnu produkciju – i vodeće štamparije Publikum, ideja i inicijativa srećno su se udomile pri izrazito komercijalnom poslovanju, a posle je sve (samo) izgledalo lako. Biti uspešan na tradicionalno gubitničkom, pardon – neprofitnom polju; u zemlji gde vladaoci vremeplov parkiraju, ovaj – privežu uz najbliže drvo. Brend, kako danas svi naokolo govore, punim ustima.

Zapravo, Kalendar nove umetnosti i savremenog života odmah je dobacio do najpouzdanijih ocena, stručnih i spolja priznatih. Ograničenim tiražom smesta je sebi uspostavio i ekskluzivnost, usred razgoropađene bede postavši prestižan, statusni simbol kao što smo nekad znali za Pirelli kalendar, i zavideli. Marketing ovog našeg kalendara, puno više od stilske vežbe, redovno je ispucavao uzorne kampanje, šireći se u druge mas-medije (bilbord, CD-Rom, internet… artkalendar.com), a sama promocija postala je prvorazredan društveni događaj. Premijerni je promovisan u januaru 1993. na ruševinama moderne, komercijalne, voljene galerije Sebastian (hrvatsko vlasništvo) u prestoničkoj Knez Mihailovoj, gde je posle nikao poslovni Progres Mirka Marjanovića. Posle je taj kalendar obznanjivan po umetničkim ustanovama, u zabavnom parku, u atomskom skloništu korišćenom za modnu agenciju, u privremenom izložbenom objektu (art-stanica) na zaleđenom trgu. Još važnije, kasnio je – zbog raznih neprilika izlazio obično u februaru, pa je i to uklopljeno u njegov šarm; počinjao je drugim mesecom u godini i trajao do narednog februara, naravno.

No, kalendar kao takav uglavnom jeste par mrva prošlosti, prostoproširena sadašnjost i razumno bliska budućnost. Ako ga pravilno, praktično čitamo. Znači, malo za podsećanje a uglavnom za predviđanje, planiranje – ukoliko dopuštate, naravno; u Srbiji ranog XXI veka (‘ajde!), minijaturna šansa da izronimo iz istorije i dovučemo se u budućnost, makar noktima. U. G. Fia davno je nadrasla svoju prvobitnu, fotografsku misiju, osetila vreme za pakovanje jednog i začetak drugog ciklusa, pa je tokom najvećih hladnoća ove godine izložbom u Skupštini glavnog grada (to je kod nas još uvek Beograd) i monografijom Prvih X godina završila razdoblje. Kalendar (za) 2004. predstavio je i novi koncept, možda da kažemo najmodernije srpski – novi format: Fenoman/Fenowoman – nove vizije i vizionari u vizuelnim komunikacijama. Dovoljno dugo afirmisani su domaći autori, i u grupama; kalendarijum o ovde/sada govorio manje od umetničkih radova; dovoljno je uloženo da se pokaže kako i šta drugo Srbija može biti za svet i u njemu, sada je vreme da tema i forma budu usredsređene na pojedince i njihove domete. Individualizam, da, jer bi nadareni, voljni, sposobni i trebalo da gledaju svoja posla; od kolektiva/države nikad manje koristi.

Fenoman 2004. je Slavimir Stojanović, a osim kalendara, predstavljen je i veoma zanimljivom, ličnijom knjigom fetiša (sve u tiražu od po 2004 komada) i džepnom agendom/kompilacijom. Promotivnom izložbom neočekivano je živnuo prolazni Bezistan u srcu prestonice (Beograd to obavlja u razdoblju između Kragujevca i recimo Čačka), malo šarmantno mesto koje je šezdesetih bilo pomodna tačka prodora zapadnih, pop-kulturnih vrednosti. Prodori, gostovanja… Slavimir, i posle svega što je postigao ovde (a i zahvaljujući baš tome), već godinama živi/radi u inostranstvu; geografski ne tako daleko.

Kalendar pod mišku, agendu u džep, pa i izložba je rasklopna; dajte širokom svetu da oseti ko ste, kakvi ste… Polazite s mesta gde se većina još ponaša kao da ima beskrajno mnogo vremena za sve (i bilo šta). Zato im kalendari duže traju.

Znate onu pričicu u kojoj zalutali najzad nabasaju na starog mudraca i zapitaju ga kako da odatle stignu do najbližeg grada, a on njima mirno „Da sam na vašem mestu, ne bih krenuo odavde“? Beograd/Srbija sigurno nije zgodno mesto za polazak, ali ako se ipak otisnete – kalendar može sadržati i datume vaših odlazaka/povrataka, poseta…

Publikumov možda ljudi ljubomorno čuvaju za sebe, ali kalendar je najčešće i prigodan poklon – svojevrsno obećanje budućnosti. Zalog da će je i za vas biti. Ili ipak neće?

Slavimir Stojanović, grafički dizajner: Fenomen Slavimir

„Autorstvo i komercijalni rad se u mom slučaju prepliću, dopunjuju i međusobno inspirišu… Kao neki kreativni perpetuum mobile“

Linija karijere Slavimira Stojanovića je vidno uzlazna: posle studija dizajna u Beogradu i Geteborgu prvo postaje art direktor beogradske agencije „Saatchi & Saatchi Bates“, a zatim head of art za Balkan. Sa te pozicije i sa prestižnom nagradom Golden Drum koju je „Saatchi“ dobio 1998. godine za agenciju godine, odlazi u Ljubljanu prvo da bude creative director za Kompas design, a zatim prelazi u agenciju „Arih“ . Ove godine osnovao je Futro – Creative Service Unit. U međuvremenu, dobio je više od 200 svetskih nagrada. Njegovi radovi deo su kolekcija muzeja Pompidu u Parizu, Muzeju umetnosti i reklame u Hamburgu i muzeju plakata u Varšavi.

Jednom rečju, Slavimir Stojanović je Fenoman.

„VREME„: „Publikumov Kalendar“ dodelio vam je ulogu suprotnu onoj koju ste, zbog svog posla, do sada imali: sada ste vi tema. Do sada ste vi bili onaj koji prikazuje i govori o nekom ili nečem drugom.

SLAVIMIR STOJANOVIĆ: Posle dvanaest godina rada u advertajzingu nakupilo se pregršt emocija, iskustava i znanja koja su pre nešto više od godinu dana počela da izlaze na površinu kao autorski rad. Na izložbi u Parizu 2001, u galeriji LeLys, prvi put sam izložio svoje projekte za koje sam sâm sebi bio naručilac. Uspeh je bio neverovatan, cela izložba je praktično bila rasprodana, i to me je okuražilo da nastavim da razvijam taj deo svoje kreativne ličnosti. Ljudi iz FIE i Publikuma videli su u tome nešto interesantno i ponudili mi ulogu prvog u nizu Fenomana. Autorstvo i komercijalni rad se u mom slučaju prepliću, dopunjuju i međusobno inspirišu… Kao neki kreativni perpetuum mobile.

Izložba vaših radova objavljenih u „Kalendaru„, postavljena na otvorenom, u Bezistanu, ujedno je i nesvakidašnja škola dizajna: svako ko prođe tim delom Beograda, može da sazna nešto ili barem da se informiše o savremenom dizajnu. Da li ovakvu prezentaciju doživljavate kao pokušaj da se javnost edukuje o dizajnu ili kao sveprisutnost profesionalnog dizajna?

Svakako i jedno i drugo! Već dugo vremena mi iz Beograda izvozimo talente… Mislim da su izložbe pravi način da se motivišu nove, još bolje generacije dizajnera. Ono sto nam manjka je privreda koja će taj razvoj talenata podržati i iskoristiti. Do tada ćemo gubiti talente i razvijati nove i nove, a da ih ne možemo iskoristiti za dobro našeg celokupnog društva. Inače, naravno da je dizajn danas stvarno sveprisutan, istraživanja su pokazala da se savremenom čoveku znanje za godinu dana poveća za sto odsto! Velike zasluge u tome nose precizne i kvalitetne vizuelne komunikacije.

Koliko je dizajn u Sloveniji prihvaćen u svakodnevnom životu?

U Sloveniji je svest i potreba za dizajnom na višem nivou nego ovde iz prostog razloga što je privreda u daleko boljem stanju. Međutim, kada bi se kod nas stvari doterale imali bi daleko više poštovalaca vizuelne kulture među običnim svetom, jer mi, po našoj prirodi, pridajemo ogroman značaj kreativnosti, duhu, emocijama…

Da li svoj rad prilagođavate sredini za koju radite?

Svoj rad prilagođavam temi koju obrađujem. Svaka tema ima svoje zakonitosti koje izlaze iz sredine, nasleđa, očekivanja, kulture… Ako je rad kvalitetan onda on, kada zaživi, određuje sredinu u kojoj je nastao. Ja se bavim vizuelnim rešenjima za komunikacijske probleme naručilaca. To dobro radim, pa se vremenom ispostavi da je dizajner oblikovao vizuelnu predstavu cele te sredine.

Kakav je danas dizajn u Sloveniji, šta je u modi?

Dizajn u Sloveniji je poslednjih godina u blagoj krizi, obazrivo se čeka ulazak u Evropu sledeće godine i ljudi ne žele riskantna i velika ulaganja. Dizajn je prvi na spisku da otpadne iz budžeta ako kompanija igra na sigurno… Međutim, ove godine je ustanovljena nagrada za dizajn Fondacije „Brumen“, koja je najmasovniji dizajnerski događaj od osnivanja Slovenije. Takva manifestacija će sigurno pojačati atraktivnost dizajnerskog poziva, probuditi malo uspavane stare majstore i motivisati mlađe generacije. Izložba je upravo u toku, a dodela nagrada je bila u subotu uveče, 29. novembra. Po običaju, ne mogu da izdržim a da se ne pohvalim da sam baš ja dobitnik ovogodišnjeg Grand Prixa „Brumen“, za dizajn časopisa Moderne galerije Ljubljana , i još dve glavne nagrade u kategorijama logotipa (Inside) i advertajzinga (Duracell Plus). Teško je definisati dizajnerski trend u ovako maloj sredini, pojedini dizajneri prate događanja na svetskoj sceni, pojedini se zatvaraju u svoje krugove sa klijentima. Lično mislim da je najvažnije uvek raditi sa maksimumom svojih kreativnih mogućnosti, uključiti što više emocija u svaki projekat, verovati u njega i ne zaboravljati pri tom šta se dešava u svetu.

Sonja Ćirić