Izmeštanje iz konteksta i posledice

Reditelj Vito Taufer je pre tri i po godine prema Sofoklovoj tragediji Car Edip režirao predstavu Edip sa Milanom Marićem u naslovnoj ulozi. Predstava je i dalje veoma popularna kod publike i za nju se traži karta više. U ovoj sezoni JDP je pozvalo Taufera da postavi Narodnog poslanika Branislava Nušića. Čini se ne može biti povoljniji trenutak za ovaj komad – jer, ako se stalno obnavljaju zahtevi za izbore, zašto onda ne postaviti Narodnog poslanika? Kada se danas ponovo pročita ova Nušićeva komedija, jasno je da su mnogi aspekti političke borbe ostali isti od tada do danas.

Vito Taufer je u postavci Edipa uspešno patentirano sledeći model: izaberi klasičan tekst, uspostavi vezu sa savremenim trenutkom u Srbiji, pronađi savremene geste, pusti glumce da pojačaju do maksimuma način igre kako bi publika geste videla u njihovoj najogoljenijoj formi. U Edipu se dokazalo da publika to voli, da uživa i oduševljeno aplaudira… Stvarno, zašto ne ponoviti uspešan model? Ali šta se dobija kada se Narodni poslanik prebaci u savremeni kontekst i kada mu se dodaju urbane, dizelaške geste?

Problem u ovom tumačenju Narodnog poslanika jeste to što se pomeraju bitni aspekti komada, koji onda dovode do nelogičnosti u radnji predstave. Prvo, u komadu je Jevrem Prokić sitni sopstvenik iz provincije koji želi da bude narodni poslanik da bi se, između ostalog, odselio u Beograd i video “belog sveta”. Ovaj Jevrem Prokić je krupni biznismen koji je već u Beogradu. Šta će takvom biznismenu da bude narodni poslanik? Mogao bi da bude ministar ili čak premijer jer on lično poznaje “šefa”. Ideja da Jevrem Prokić nije mali, zbunjeni vlasnik dućana, nego krupni biznismen koji se bavi nekretninama u Beogradu, stvar menja radikalno – sva ta zbunjivanja, saplitanja, jezički kalamburi nemaju smisla ako Jevrem Prokić nije mali čovek koji se našao u neočekivanoj poziciji. Osim toga, time što je radnja komada iz malog srbijanskog grada prebačena u Beograd u 21. veku, zbrisana je i nežna, sentimentalna i blago ironična atmosfera u kojoj Nušićevi likovi obitavaju. Umesto toga, radnja komada je stavljena u nekakav hladan, bezlični sivkasti moderni prostor bez identiteta (scenograf Lazar Bodroža), kome se Nušićev tekst opire.

Dragan Mićanović je pokušao da prevaziđe problem koji se nametnuo promenom konteksta. On igra Jevrema Prokića kao čoveka koga erotski uzbuđuje vlast i mogućnost da mu narod aplaudira. Politika, vlast i masa su zamena za seks, na šta se loži ova notorna kukavica. On se plaši svih i svakog, a ulizuje se svom nevidljivom a svevidećem “šefu”. Mićanović je sigurno uživao igrajući tu ljudsku gnjidu koja je u stanju da zgazi sve i svakog zarad osećanja moći.

Kako je prebacio Jevrema Prokića u savremeni kontekst Beograda, reditelj je isto uradio i sa ostalim likovima, i tu je došlo do različitih pomeranja i novih učitavanja koja nisu u skladu sa Nušićevim komadom i daju jedan, u najmanju ruku čudan odjek. Tako je Sreta (Srđan Timarov), Nušićev sitni palanački muljator, postao ćaci. Pavka, žena Jevrema Prokića (Sloboda Mićalović) postala je seksi turbo-dizelašica, Spira (Aleksandar Đurica) i Spirinica (Nataša Ninković) sigurni su glasovi koji vazda vagaju koja im je opcija najsigurnija. Policijski pisar Sekulić (Goran Šušljik) postao je inspektor BIA Sekulić. Trgovac i prijatelj Prokićev Jovica Jerković (Zoran Cvijanović) postao je nekakvo tunjavo smetalo. Danica, Jevremova kći i Ivkovićeva verenica (Marta Bogosavljević), dizelašica je na majku. Ni veridba, ni venčanja danas nisu ono što su nekad bili. Nema tu mesta za likove poput tetka Marine, pa ni za likove poput Gospodina Marinkovića (Branko Vidaković). Mladen je od momka u radnji postao tip iz obezbeđenja (Lazar Nikolić)… Sve se svodi na isti problematični šablon jer rečenice koje imaju svoj smisao u jednom kontekstu menjaju ili čak gube smisao u promenjenom kontekstu.

Koliko je to prebacivanje problematično vidi se najviše na tzv. pozitivnim likovima, pre svega advokatu Ivkoviću (Miodrag Dragičević). Jer, ako je gospodin načelnik postao “šef” (a zna se koga u Srbiji tako zovu), a Sreta ćaci, ko je onda Ivković?

U Nušićevoj komediji advokat Ivković je na početku karijere. On je u malom provincijskom mestu iznajmio jednu sobu kod lokalnog gazde Jevrema Prokića. Ivković vodi krajnje skromne parnice – brani ženu koja tuži svoga muža jer ju je tukao. (Možete li da zamislite kako je u Srbiji krajem 19. veka takva parnica bila probitačna za provincijskog advokata?) I pored skromne parnice i skromnih prihoda, on je srčani mladić koji ozbiljno pristupa svakom poslu, pa i parnici, pa i svom političkom aktivizmu u redovima opozicije, čiji je kandidat na izborima. Zato što je tako srčan, pošten, hrabar, pametan, obrazovan i iskreno voli Danicu, pisac ga nagrađuje na kraju komada – on i njegova izabranica odu u bolju budućnost to jest u Beograd, gde će on biti narodni poslanik opozicije. A kako Ivković funkcioniše u ovoj predstavi? Ivković je tip koji, iako je u dobrom odelu, izgleda mračno i četvrtasto. On je očigledno veoma uspešan, ima kancelariju na prestižnoj lokaciji, a advokati s takvim kancelarijama u Beogradu vode drugačije parnice. Kod Nušića na stranu mladih prelaze Spira i Spirinica, a zatim i sam Jevrem Prokić i njegova žena. To je u redu zato što po logici žanra komedije glavni, negativni junak (naročito ako je otac) može da se pokaje na kraju komada, pristane na venčanje mladih i bude vraćen u društvo, dok su sporedni negativci, koji su oca navukli na porok (poput Srete i Sekulića) ili najureni sa sve šutom u dupe ili jednostavno “nestanu” iz komada. U predstavi na stranu Ivkovića prelaze i Sreta ćaci i inspektor Sekulić, a Danica, koja je jedina od početka verovala u Ivkovića i borila se za njega, biva odbačena. Ovakav kraj je dramaturški nemotivisan i više govori o defetističkom stavu autora u predstavi nego o suštini komada. Biti defetista znači prihvatiti poraz i pomiriti se sa njim bez borbe, a to je sasvim suprotno duhu Nušićevog komada. Zato mi se čini da danas nema ničeg avangardnijeg, borbenijeg, provokativnijeg nego igrati Nušićevog Narodnog poslanika tako da se “brani” njegov kraj, da u teatru pokažemo da pošteni, obrazovani, pametni mladi ljudi mogu da se izbore za svoju pravdu, za svoj svet, svoju budućnost i srećan rasplet političke borbe u kojoj učestvuju.