Između ljubavi i tame

Vremena su zaista čudna, najblaže rečeno, pa se to reflektuje i na top-liste. Kao da je odjednom sve postalo moguće: u trenutku pisanja ovog teksta na prvom mestu britanske liste singlova nalazi se obrada stare mornarske pesme iz 19. veka, koja potiče sa Novog Zelanda, a peva je anonimni pevač otkriven preko TikToka (Nathan Evans, Wellerman), dok se među albumima na vrhu potpuno neočekivano nalazi instrumentalni gitarski As the Love Continues, uticajnog škotskog post-rok sastava Mogwai – prvih heroja naše priče – što im je prvi zapaženi komercijalni uspeh posle četvrt veka postojanja. Na sve to, Arab Strap – drugi junaci ove storije i sastav koji oduvek blisko prijateljuje sa Mogwai – pojavljuju se pravo niotkuda da objave ploču As Days Get Dark posle čitavih 16 godina pauze, doživevši ovacije kritičara.

Tako nam je škotska scena u poslednjih mesec dana dala dva umetnička rok albuma koja obeležavaju ovaj mračni trenutak i nalaze se među najboljim izdanjima od kad je pandemija krenula. Oba donose muziku za predano slušanje, predstavljajući nam bendove na zrelom vrhuncu – komunikativnije nego ikad, a ipak strastveno beskompromisne: Mogwai, sa svojim desetim po redu izdanjem, posle 25 godina rada, konačno zvuče prijemčivo za širu publiku, pre svega zato što se ona konačno navikla na njihov „zid zvuka“; Arab Strap, nakon skoro dve decenije nefunkcionisanja, snimaju autorski iskaz koga svi hvale, vrativši se u ovom kataklizmičnom trenutku da na pravi način upotrebe svoj razoružavajući, mračni humor, s kojim uvek opisuju ljude i situacije kao deo svog unutrašnjeg filma. I jedni i drugi počeli su istovremeno, vezani za nezavisnu izdavačku etiketu Chemikal Underground iz Glazgova, proglašavani za velike nade alternativne generacije druge polovine devedesetih, ali tek sad doživljavaju opšte priznanje, bar kad je u pitanju recepcija od strane mejnstrim medija.

MOGWAI – AS THE LOVE CONTINUES (ROCK ACTION)

Istorija post-roka praktično se oslanja na tri grupe koje su ga u umetničkom smislu omeđile – Godspeed You! Black Emperor (Kanada), Tortoise (SAD) i Mogwai (Velika Britanija). Sredinom devedesetih one su definisale jedan novi senzibilitet čiji je glavni izraz improvizovana, instrumentalna, apstraktna rok muzika, u kojoj osećajnost dolazi u prvi plan direktno, bez glasa, samo kroz sviranje. Pomenuta imena su sve ovo pretvorila u estetiku koja približava rokenrol džezu i klasici, ne napuštajući njegovu visceralnu silovitost i neposrednu emotivnost.

Ideja je već visila u vazduhu, zahvaljujući pre svega revolucionarnim kompozicijama The Velvet Underground iz šezdesetih, kao što su Sister Ray, European Son, pa i delovi legendarne Venus in Furs, u koje je Džon Kejl umetnuo koncept preuzet iz savremene ozbiljne muzike – ovaj bivši saradnik avangardnog kompozitora La Monte Janga, učestvovao je u njegovim eksperimentima sa droneovima, koji su se ovim putem preneli u rokenrol. Na rađanje post-rok scene u Škotskoj svakako je uticao i sastav The Jesus and Mary Chain, što je svoje kratke i snažne, fidbekom nošene sonične nalete usred pesama znao da praktikuje posebno u prvoj fazi rada, oko debi albuma Psychocandy (1985). Osim toga, u vreme kad se Mogwai okupljaju 1991, njujorški Sonic Youth su već uveliko izuzetno „in“ zahvaljujući svom remek delu Goo (1990), i šire slavu noise zvuka pretvarajući ga u internacionalni brend, nadovezujući se upravo na velvetovske drone numere, dok su My Bloody Valentine – njihov mlađi, britanski pandan – već ostavili trajno dubok utisak na Ostrvu svojim ikoničnim pločama Isn’t Anything (1988) i Loveless (1991). Pomenuta tri albuma se i danas proučavaju kao temelj rokenrol sazvučja za 21. vek. Odatle je bio samo još jedan korak i Mogwai su ga napravili, ostavivši iza sebe konvencionalnu strukturu rok pesme, u potpunosti je zamenivši pulsirajućim tokovima glasno odsviranih gitarskih melodija. Ispostavilo se da su ovi intenzivni instrumentali potpuno odgovarali novom duhu vremena, koga je sve više oblikovala elektronska plesna muzika – čija je glavna osobina bila neprekidno tekući ritam. Mogwai su obezbedili da i rok muzika dobije taj novi kvalitet kog su doneli sa sobom tehno i haus, i počne slobodno da teče: bila je to nova vrsta rokerske spontanosti, prilagođena digitalnim vremenima, epskog zamaha i bez suvišnih solo deonica.

Ime sastava potiče iz filma Gremlini, a na kantonskom kineskom se odnosi na „zle duhove“. Pojavili su se 1996. sa par zapaženih singlova, da bi senzacionalnim debi albumom Mogwai Young Team (1997), nastalim praktično kao session uživo u studiju, istog časa osvojili svetsku scenu, željnu nove osećajnosti za kraj veka. Od Rock Action (2001) usvajaju sve više elektronske instrumente, obogaćujući zvuk, ali nepokolebljivo se držeći istih umetničkih principa, po kojima su postali čuveni širom planete – u poslednje dve decenije, Mogwai redovno snimaju studijske projekte, pripremaju uspelu muziku za televizijske serije i filmove (Zidane: A 21st Century Portrait), rade remikse za velika imena, i svuda su posebno omiljena koncertna atrakcija, poznata po visoko-emotivnim, transcedentalnim nastupima, što ostavljaju bez daha.

Najnoviji As the Love Continues demonstrira njihovu sveobuhvatnu i superiornu širinu duha, koja, po potrebi, sa lakoćom inkorporira sve moguće žanrove u Mogwai zvuk. Najavljen je prvo strimovanjem koncerta na kome su ga kompletnog izveli uživo u sali Glasgow Tramway, potom kampanjom tokom koje su ga preporučivale javne ličnosti, da bi se odmah po objavljivanju, mimo svih očekivanja, obreo na mestu broj 1 među albumima objavljenim u Velikoj Britaniji početkom marta, na šta je zaprepašćeni bend zvanično izjavio kako je u pitanju „totalno nadrealna situacija“.

Otvara ga nežni ambijentalni uvod To the Bin My Friend, Tonight We Vacate Earth, slažući sloj po sloj zvuka, pretvarajući se polako u sve monumentalniju gitarsku strukturu, sve do kreščenda – recept koga grupa često upotrebljava. Najlepša kompozicija na albumu svakako je fragilna Dry Fantasy, čija nas začarana klavirska tema vodi pravo u predele mašte, tražeći i nalazeći preko potrebno utočište u njoj.

Jedina pesma nošena vokalom je Ritchie Sacramento, pravi retro-indi hit i pokazatelj da su Mogwai rešili da pomalo zaokruže karijeru, vraćajući se na rane inspiracije. Ako je nešto ovde svež rokerski trenutak, to je odlična Drive the Nail, sa rifom koji bi dobro pristajao i metal bendu, uz treperavo poetsko razrešenje na kraju, tokom koga muzičari opet uspevaju da nateraju električne žice da drhte pod prstima. Smenjuje je cepačka stvar Ceiling Granny, još jedna bučna rokenrol tačka na način Mogwai, i slatka reminiscencija na zvuk alternativnih devedesetih.

Sa svojim sporim razvojem koji nas uvlači unutra, delikatna gitarska tema Pat Stains jedan je od lirskih oslonaca ove gradske priče, stvarajući iluziju da smo i mi u njoj. Midnight Flit ukrašavaju virtuozni gudači (snimljeni linkom iz Budimpešte!), doprinoseći nenadanoj kinematografskoj dramatičnosti i oplemenjujući nas vrtoglavim novim emocijama. Supposedly, We Were Nightmares vraća se na zvuk devedesetih, pa možda i dublje u prošlost, sve do New Order, usput otkrivajući omiljene plesne inspiracije (među kojima ćemo, na drugim stvarima, naći i francuske gigante kakvi su Daft Punk i Air). Sve se okončava tajnovitom It’s What I Want to Do, Mum, u kojoj Mogwai skrivaju jednu grandioznu baladersku melodiju koja bi mogla da se nađe na repertoaru neke pop zvezde, da bi se dostojanstveno oprostili od nas.

Trebalo je, dakle, četvrt veka, ali Mogwai su konačno prepoznati kao jedan od ključnih savremenih rok bendova. Njihovo prvo mesto na najstarijoj regularnoj top listi, najrečitiji je dokaz da su ponekad zasluženo uspešni i oni umetnici koji ne jure vremena, nego puštaju da vremena stignu njih.