Iako objektivno nikada nije bio onoliko uspešan, popularan ili javno eksponiran koliko su to u pojedinim fazama svojih karijera bile neke od njegovih kolega iz praške škole jugoslovenskog igranog filma (Zafranović, Marković, Karanović, Grlić, Kusturica), Goran Paskaljević je u nešto više od 40 godina stvaralački aktivnog, kinematografskog života kreirao pozamašan i kritički veoma uvažen opus, strpljivo i dosledno sledeći ljudske i umetničke principe za koje danas s ponosom može da tvrdi da su bili i ostali samo njegovi. Takva, nesumnjivo autonomna, a u lokalnim okvirima možda i donekle marginalizovana pozicija mu je nekada verovatno bila potencijalni izvor frustracije, ali se u vremenima nakon raspada SFRJ pokazala znatno korisnijom i produktivnijom od onih koje su zauzimali njegovi savremenici i bioskopski saborci, omogućivši mu da dalje radi gotovo nesmanjenom žestinom i tempom.
Paskaljević je tako u minulih četvrt veka potpisao čak devet dugometražnih igranih ostvarenja, daleko i visoko time premašivši učinak ma koga od sineasta iz sopstvene generacije, istovremeno pokazavši ne samo zapanjujuću stvaralačku vitalnost i upornost, nego i ispoljivši hvale i budućeg proučavanja vrednu prilagodljivost novim geografskim, političkim, društvenim i produkcionim okolnostima. Nedvosmisleno rešen da kontinuirano radi po svaku cenu, on je – doduše – u ovoj, zreloj i/ili poznoj fazi vlastite karijere bio primoran da dovijajući se načini čitav niz kompromisa, pa je od 1991. naovamo režirao i van zemlje (Kako je Hari postao drvo, Medeni mesec i sada Zemlja bogova), na jezicima koji mu nisu maternji, često i u vrlo skromnim proizvodnim uslovima (San zimske noći, Kad svane dan), ne prezajući da u nedostatku boljih opcija posegne i za radom sa naturščicima ili da umesto velikih priča usitni svoj rukopis do starinske zahtevnosti omnibusa (Optimisti), konstantno zadržavajući pravo na suštinsku idejnu, ideološku i istorijsku angažovanost koja može i treba da mu služi na čast.
Zemlja bogova, Paskaljevićev sedamnaesti celovečernji film, koji je nakon uspešne premijere na uglednom Festivalu u Torontu evo tek pola godine docnije doživeo i ovdašnju premijeru, usled svega pomenutog može se posmatrati i kao potpuno neočekivan, ali i kao savršeno logičan dodatak njegovom autorskom opusu. Jer, s jedne strane, teško da je ma ko drugi sem njega – unutar skučenog univerzuma domaće kinematografije – uopšte i mogao da bude protagonista prve indijsko-srpske koprodukcije što ovo delo predstavlja, baš kao što je na drugoj strani teško u startu povući crtu koja bi jasno i motivisano povezala ta dva totalno različita sveta i civilizacije. Zapucavši sve do fascinantnih vrleti Himalaja, gde vekovno izolovani ljudi žive između drevnih hramova i beskrajnog neba, i zaogrnuvši za ovu priliku ruho tamošnjih, hotimično nekomercijalnih umetnika, Paskaljević međutim sasvim svojstveno sebi nekako uspeva u nemogućem, pa ovakva Zemlja bogova bez ikakvih problema ukršta endemsko sa globalnim, nedvosmisleno potvrđujući kako i dalje postoje moralne, etičke i filozofske teme i principi koje ne poznaju i ne priznaju bilo kakve granice ili nemilosrdan protok vremena.
Nažalost, uprkos tačnim premisama i poetskim poentama koje afirmišu humanost najvišeg reda, pa i pored vizuelne raskošnosti koja povremeno oduzima dah (direktor fotografije je iskusni Milan Spasić Papi), Zemlja bogova kao da nema dovoljno interesa da ozbiljnijim razvijanjem same priče i slojevitijim razgranavanjem odnosa među likovima, mimo onoga što zatičemo u relativno shematizovanoj osnovnoj postavci, zaista i načini odlučujući korak ka gledalištu i natera ga da ovaj suptilni esej o sudbini i veri prihvati kao punokrvan i svoj. Uveren da je snaga ideja važnija od proste komunikativnosti, Paskaljević se prema kompletnoj narativnoj građi ovde odnosi sa pesničkom nepoćudnošću, pa mu junaci liče na teze, a njihove biografije na funkcije, što sam film postepeno čini monotonim, predvidljivim i nerazigranim. Intimnost i hermetičnost izvesno jesu kategorije na koje autor Paskaljevićevog kalibra i iskustva ima sve pravo, ali će se posledice takvog pristupa svakako odraziti na broj duša kadrih da zbilja razumeju ovako sročenu i serviranu Zemlju bogova.
