Predvidljivo, manje-više opravdano, večito zaglavljena na raskrsnici između autorskih i komercijalnih koncepata, ovdašnja kinematografija nikada nije bila pravi dom za nastavke popularnih filmova i kasnije eventualne serijale. Letimično prebiranje po domaćoj bioskopskoj baštini priziva u sećanje tek sporadične izlete u ovom smeru – od sada već pradavnih, eksjugoslovenskih, tačnije slovenačkih iskoraka u žanru dečijeg filma (Kekec iz 1951. godine i nekoliko njegovih nastavaka) i omladinske komedije (Vesna 1953. i Ne čakaj na maj 1957), preko unikatnog spajanja partizanskog filma i vesterna u dva ostvarenja Žike Mitrovića o Kapetanu Ramizu Lešiju (Kapetan Leši iz 1960. i Obračun iz 1962), sve do tržišno raspojasanih 80-ih godina minulog stoleća u kojima su upravo srpski sineasti u nekoliko serijala (Lude godine iz 1977. i bezbroj potonjih nastavaka Zorana Čalića, Tesna koža iz 1982. Miće Miloševića sa još tri dela do kraja iste decenije, pa i Hajde da se volimo iz 1987. Aleksandra Đorđevića sa još dva ekspresna produžetka) bukvalno razvalili blagajne širom naše nekadašnje domovine.
U novijim vremenima, uprkos raspadu zajedničke pijace i prikazivačke mreže, lukrativne kinematografske formule su se vratile na lokalnu scenu najpre kroz zakasnele i sasvim bespotrebne, novomilenijumske nastavke Dragojevićevih Mi nismo anđeli (1992, pa 2005. i 2006), zatim i uz silno uspešnu Bjelogrlićevu filmsku i TV sagu o mitskim podvizima naše fudbalske reperezentacije u Montevideu (2010. i 2014), a najzad i sa bledunjavom Vojnom akademijom (2013. i 2016) Dejana Zečevića koju ćemo pamtiti samo po tome što je verovatno jedini bioskopski serijal koji zvanično nema svoj prvi deo (?!?). Protekle jeseni smo na stranicama „Vremena“ već naširoko analizirali uzroke i posledice očiglednog komercijalnog posustajanja srpskog filma u poslednjih petnaestak godina, ali ni ta kriza, a ni prethodno opisana, poslovična neutemeljenost ideje nastavaka i serijala na ovom tlu, kao da nisu bile dovoljne da odvrate Juga Radivojevića i tim njegovih saradnika od samoubilačkog nastojanja da sklepaju produžetak ubedljivo najgledanijeg domaćeg filma u 21. veku – Šotrine Zone Zamfirove (2002).
Bez ikakve opipljive veze sa Stevanom Sremcem, pa ni sa pomenutom i donekle uspelom Šotrinom ekranizacijom njegovog najpoznatijeg dela, Radivojevićeva Zona Zamfirova, drugi deo: Vrati se, Zone (u daljem tekstu samo ZZ 2) zapravo je zasnovana na jednom jedinom izlišnom pitanju (Šta je bilo posle?) i na ishitrenom predubeđenju kako na njega zaista i treba odgovoriti. Dotična situacija u mnogo čemu podseća na zamešateljstvo kroz koje su pre četvrt veka mrtvorođeni roman i mini-serija Skarlet (1991/1994) kao svojevrsni nastavak literarnog i filmskog remek-dela Prohujalo s vihorom, mada aktuelni, srpski slučaj nije pratila indukovana grozničavost znatiželjne javnosti, pa ni makar prećutno odobravanje (eventualnu saradnju da i ne pominjemo) autora i protagonista prethodnog bioskopskog hita. Iako nema razloga unapred dovoditi u pitanje iskrenost izvornih stvaralačkih pobuda Radivojevića kao reditelja ili scenarističko-producentskog tandema Ivana i Miroslav Mitić koji stoji iza filma ZZ 2, pa čak ni oveštali eksploatacijski trik koji je anonimnu književnicu Dušicu Milanović Mariku nagnao da najpre pod grotesknim pseudonimom (Stevana Sremac), a zatim i pod punim imenom i prezimenom osmisli i publikuje nove, bračne avanture čorbadžijske ćerke Zone i kujundžije Maneta, konačni ishod njihovih združenih napora teško da se može opisati i kao jedva podnošljiv.
Ako je, međutim, i moguće dobrodušno preći preko tankog i neuverljivog zapleta ovog filma, ili prećutati činjenicu da su sadašnja, mirjamovska pojednostavljenja motivacije nedostojna originalnog bogatstva karaktera iz Sremčevog romana, gotovo da je nedopustivo prećutati idejna i ideološka iskrivljenja koja su proizašla iz tako površnog i nezgrapnog dopričavanja našeg nezaštićenog umetničkog blaga. Nedvosmisleno zagledani u Šotrin uzor i istovremeno nemoćni da ga bar korektno iskopiraju, autori filma ZZ 2 su svoju nemuštu pripovest zdušno utopili u folklornu tradiciju i obezglavljenu arhaičnost, evidentno nemoćni ili nezainteresovani da spoznaju kuda će ih takav pristup naposletku odvesti. A ono što gledalište konačno dobija od ovakvog ZZ 2 je smandrljani vatromet retrogradne patrijarhalnosti, monarhizma i klerikalizma. U ovako restriktivnim kinematografskim vremenima, koja su bespovratno pobrkala snalažljivost s kvalitetom, takav ishod se jednostavno mora nazvati ne samo tugaljivim nego i opasnim.
