Izgubljeni u prevodu

Još od Vuka i Dositeja putovanje u Evropu je za „naše“ značilo susret sa drugom verom, običajima, kulturom, radnom etikom i umetnošću. Početak 19. veka obiluje putopisnom literaturom gde iskustva drugih „prosvećenih“ naroda predstavljaju putokaz za Srbiju u nastajanju. Istoričari i filolozi o ovoj temi znaju mnogo više od mene, ali čak smo u okviru školske lektire zakačili ovaj prosvetiteljski talas. Putovanje je bilo oblik saznavanja, a tokom školovanja je svaka ekskurzija morala (barem formalno) nečemu da nas nauči. OK, da se ne lažemo, tu smo pili, šenlučili i sticali prva seksualna iskustva, ali smo obilazili prirodne lepote zemlje (i inostranstva), kulturno-istorijske spomenike, ili škole sa kojima smo se bratimili. Obrni-okreni, govorilo se da treba putovati da bi – „video sveta“, što je uz učenje stranih jezika i okretnih plesova bila opsesija naših roditelja. Putovanje se smatralo veštinom neophodnom za život, delom opšte kulture, nešto što moraš da naučiš – baš kao plivanje, vožnja bicikla ili skijanje.

Sećam se da je prvi test zrelosti bio odlazak u JNA, gde si putovao autobusom ili vozom drugog razreda. Neki od nas su već leteli avionom, a više od polovine razreda je do 18. godine barem jednom prešla granicu i putovala van SFRJ.

Za one koji su imali ambicije da „obiđu svet“ postojao je i folklor kao opcija, jer su KUD-ovi neprekidno obilazili našu dijasporu i festivale. Ja nisam imao ni volju ni talenat, a bogami ni afinitet, pa sam putovao sam ili sa drugarima.

Ma šta mislili o prošlosti, priznajem da smo putujući ipak mnogo naučili, a tokom devedesetih smo zbog sankcija ostali uskraćeni za normalno iskustvo razmene ljudi, robe i ideja. Razmene je ruku na srce bilo, ali ona se može jednostavnije definisati kao švercovanje.

Pa ko to danas putuje, pitam se, očekujući odgovor iz aktuelnih TV programa. Najviše su se naputovali pevači i pevaljke, oni mu dođu kao naslednici KUD-ova i folklora, stvarno obiđoše svet. Kao posledicu, vidim da su dobro zaradili, moderno se oblače, ali vrlo retko se primećuje neka unutrašnja promena.

Jagodinci i Jagodinke putuju na romantične ekskurzije, poljoprivrednici iz tog kraja obilaze sajmove – tu se vidi dašak prosvetiteljstva. Putovanja političara ne računamo, jer ova vrsta iskustva mora biti direktna, inače ličimo na publiku kojoj crnogorski vojvoda prepričava pozorište u Mletaka.

Nedavno sam u nekoliko navrata pratio kvazihumorističku seriju na Pinku koja prikazuje putovanja savremenog srpskog Jovanče. Antiheroj iz Velikog brata, Dule, sa ženom Radojkom putuje po Evropi i ispunjava zadatke koje postavlja produkcija. Može vam biti zabavno prvih nekoliko minuta, ali ubrzo ćete (ukoliko niste iskreno zlonamerni) postati tužni. Čak i kada visprenog i snalažljivog Duleta pošaljete u svet, shvatićete da se nije snašao i da bi bio potpuno izgubljen bez svoje supruge. Nije strašno što ne zna jezik, nije strašno što nema iskustva, zastrašujuća je nesposobnost da bilo šta od viđenog uklopi u svoj postojeći sistem razmišljanja. Bilo koji pojam, iskustvo ili događaj sa kojim se susreće, Dule ni ne pokušava da razume, već se „drži svog“. Na sreću, pokazalo se da su žene sa ovih prostora (koje reprezentuje Radojka) mnogo fleksibilnije i spremne da se menjaju. Žene su nosilac promena u Srbiji, jer da nema Radojke, naš veseli Dule bi sa ceduljicom i danas džedžao na nekoj autobuskoj stanici tražeći sa blesavim osmehom nekog ko razume njegov jezik.

Mene su celog života učili da nije sramota ne znati, već ne želeti da naučiš. Osim smešnih situacija koje nastaju kada su Dule i Radojka na zadatku, ovaj program će vas možda dovesti do suza zbog prilično pesimistične poruke koju nosi. Naime, strašno je što će se ona narodna – magarac u Beč, magarac iz Beča, stvarno obistiniti. Pa ako cilj putovanja nije novo iskustvo ili znanje, cilj može postati još veća ksenofobija. Pred svetom koji je toliko različit od našeg, konzervativci će vrednošću smatrati to odbijanje da se menjamo. Cilj putovanja je da dokažemo da se i najveća srpska budala može „snaći“ bilo gde u svetu i vratiti se potpuno neokrznuta stranim uticajima. Šta će nam onda drugi, kad sve to što oni imaju mi ovde već imamo i to sto puta bolje! Svet je pun izazova, iskvaren, a što je najgore – pokušaće da našeg Srbina domaćina odvoji od njegove vere, tradicije i istorije. Zato, ne daj se, Dule, ne daj se, Radojka, ispunite te proklete zadatke i što pre nam se vrnite, kojo ste se i secali za ništa…