Izboriti se s “jakim mestima”

S najvećim piscima svoje generacije Dragoslav Mihailović bio je blizak prijatelj, ali za razliku od njih – od Mirka Kovača, Borislava Pekića i Danila Kiša pre svih – bio je nepokolebljivo nesavremen. Nisu ga zanimale književne mode niti su ga zanimali književni eksperimenti, nije mario za književne teorije niti za književne postupke koji su remetili jednolinijski tok pripovedanja: bilo mu je stalo samo do toga da ispriča priču najbolje što ume, na način koji je ta priča, po njegovom osećaju za jezik, zahtevala. Već u svojoj prvoj zbirci pripovedaka Frede, laku noć ostavio je Dragoslav Mihailović tri priče (tri skaza: “Boginje”, “Lilika” i “Putnik”) koje, kakvim god kriterijumom da se vodimo, ulaze u najbolje što je na ovom jeziku napisano. U “Boginjama” jedva pismena žena, osuđena na smrt, živeće onoliko dugo koliko je njenoj tek rođenoj bebi potrebno da preleži boginje. Na listićima papira, istrgnutim iz paklica cigareta, ona ostavlja uputstva kako da se žena, koja će preuzeti njenu bebu, brine o detetu nakon njene smrti. Priča je sačinjena od tih kratkih poruka ispisanih nemuštim jezikom. Kada je potpisnik ovih redova, jednom prilikom, kazao Dragoslavu Mihailoviću da je svaki put iznova plakao čitajući “Boginje”, pisac je odgovorio da nijednu priču nije pisao duže i teže jer bi, kazao je, kad god krene da piše i sam počinjao da plače. Možda više nego bilo šta drugo ova priča i ova epizoda pokazuju kakav je pisac bio Dragoslav Mihailović.

GOLI OTOK I POSLEDICE

Odrastao u ekstremnoj bedi i otkad zna za sebe okrenut knjigama, bilo mu je manje od 20 godina kada ga, zbog toga što se pobunio protiv nepravde, drugovi komunisti/staljinisti hapse, godinu dana provodi u istražnom zatvoru izložen najstrašnijem maltretiranju, a onda, 1950. godine, biva prebačen u jugoslovenski GULAG, na Goli otok, gde provodi 15 meseci. Zatvorsko iskustvo obeležiće, na jedan ili drugi način, čitav njegov život i to na način sasvim drugačiji od, recimo, robijaškog iskustva njegovog kuma Borislava Pekića (ali i iskustva jednog Prima Levija, ili Varlama Šalamova). Razlog tome može se pronaći u tome što je iskustvo mučilišta Golog otoka uporedivo samo s iskustvom Aušvica ili GULAGA, ali bi se razlog mogao pronaći i u različitim karakterima i temperamentima ovih pisaca. Dragoslav Mihailović se, zapravo, u svojoj – recimo to tako – apartnosti, čitavog života nosio sa sablastima prošlosti bez ikakvog kompromisa (kao i rečeni pisci, uostalom), ali Mihailovićeva beskompromisnost, koja izbija kako iz njegovih intervjua i biografskih knjiga, tako i priča i romana, počiva na supstanciji pravednosti, a s pravedničkom beskompromisnošću nemoguće je nositi se ukoliko ne postoji filter umetnosti. Svoja glavna dela Mihailović je ispisao do svoje 53. godine (dakle, do Čizmaša), da bi posle toga došlo do (tihog, ali uočljivog) preokreta u njegovom shvatanju života i umetnosti, iako, naravno, nije prestao da proizvodi književnost. Upravo s tog mesta se, verujemo, jako dobro može razumeti delo, ali i lik, ovog velikog pisca.



Neveliki roman Kad su cvetale tikve Mihailović objavljuje 1968. godine i to remek-delo upisuje se u red najboljih kratkih romana napisanih na ovom jeziku (uz Zimsko ljetovanje Vladana Desnice, Prokletu avliju Ive Andrića, Životopis Malvine Trifković Mirka Kovača, ili Sjećanje šume Damira Karakaša). Ostavimo po strani svu buku i sav bes koji su komunisti, u gorljivom nastojanju da izbrišu svoju staljinističku prošlost, podigli tom prilikom. Ne postoji u Mihailovićevim Tikvama ništa što nije najčistija književnost. (Paradoksalno, ali verovatno je upravo ta okolnost, ta slutnja komunista da su njihova nepočinstva zapečaćena voskom umetnosti, i pokrenula besmislenu lavinu osuda, zabrana i, uopšte, nesuvisle dreke. Da nije umetnost intervenisala, da je bilo reči o pamfletu, recimo, ili političkoj izjavi, znali bi drugovi kako da se nose s tim, ali ovo je bilo gadno, ovo ih je denunciralo zauvek.) Tih nekoliko redova posvećenih Golom otoku – zapravo, tih nekoliko redova koji se čitaju između redova – u funkciji je pripovedanja, a ne nekakve stvarnosti koja prethodi pisanju. Tikve su roman o izneverenoj lojalnosti i osveti – dakle ponovo o žudnji za (nedostižnom) pravdom. Pre svega to. Nesumnjivo je da ćemo u Tikvama pronaći i sjajan opis poratnog života na beogradskom Dušanovcu, dobićemo vrlo preciznu sliku o tome kakvo se držanje zahtevalo u sivim zonama kojima je pripadao Stole Apaš, pročitaćemo epski opis tuče između Stoleta i milicajca Sulje, ali ako bi neko postavio to naivno i neizbežno pitanje “o čemu je reč u ovom romanu?” odgovor bi bio: iznevereno poverenje i osveta.



PETRIJA I ČIZMAŠI

Potom Mihailović ispisuje Petrijin venac jezikom kakvim se govori u Pomoravlju, roman u kojem Petrija, kao i većina njegovih junakinja i junaka – a čini se da nije dovoljno istaknuto koliko u Mihailovićevoj književnosti ima neponovljivih ženskih likova – želi nešto drugo i nešto više, uprkos tome što su potpuno svesni toga da ne postoji nikakva šansa da se iščupaju s mesta na kojem se nalaze (što u izvesnom smislu ponavlja shemu grčke tragedije: čak i kada znaju svoju sudbinu, junaci se ne trude da je izbegnu, već joj idu u susret). Sjajan film Srđana Karanovića (potom i serija) sa Mirjanom Karanović i Draganom Maksimovićem u glavnim ulogama, nesumnjivo je doprineo slavi Mihailovićevog romana, ali mu je, ponešto, oduzeo od čitanosti jer film obrađuje tek jedan deo složene priče. (“Kad smo već gledali film, šta sada ima da čitamo roman?”, te tako dve trećine romana ostaju, zapravo, nepročitane.)

Za Čizmaše, koji razrađuju i usložnjavaju priču “O tome kako je ostala fleka” (iz Frede, laku noć), Mihailović dobija
NIN-ovu nagradu i ponovo ispisuje priču o mladom čoveku koji ne može da istrpi nepravdu, ali njegova pobuna odvodi ga direktno u ambis. Nemoguće je, naravno, ne primetiti da pisac još jednom varira svoju opsesiju (i svoje iskustvo, uostalom) koja ga prati od mladosti: pobuna protiv nepravde nepravdu neće ukloniti, ali će pobunjenog čoveka odvesti u propast. Važnije od toga je, međutim, što se i Čizmaši upisuju u velike romane ovog jezika. No, upravo tih godina, a govorimo o 1983. ili 1984. godini – Mihailović je u naponu stvaralačke snage, ima 53 godine i više mu niko ne može ništa, njegova golootočka prošlost mu i dalje pravi probleme, ali isuviše je slavan da bi Služba mogla da mu zagorčava život onako kako je to radila za Titova života – počinje preobražaj Dragoslava Mihailovića.

PREOBRAŽAJ



Moguće je, dakle, Mihailovićev dug spisateljski i životni vek podeliti na nekoliko preciznih perioda. Mladost do povratka s Golog otoka, potom dvadesetak godina života s teškom golootočkom senkom, u kojem periodu pisac pokušava da preživi radeći najrazličitije poslove (ponekad i bizarne: u cirkusu, na primer), potom period u kojem stiče književnu slavu i u kojem se golootočka senka rašiva (barem spoljašnja senka: ona unutrašnja nikada ga neće napustiti), da bi se, od 1983. godine otprilike, četrdeset narednih godina Mihailović kretao između dokumentarnog izraza, teorije i književnosti, a da se više nikada ne vrati književnosti u punom obimu i s onom strašću s kojom je pisao svoje najveće tekstove. Postoji nekoliko javnih Mihailovićevih izjava koje se poklapaju s onim što je, na pitanje zašto sada meša žanrove, rekao i potpisniku ovih redova: kao da je strast uminula, kao da je izgubio veru u književnost, kao da mu sama književnost više nije bila dovoljna. Dohvatio se Dragoslav Mihailović, posle Čizmaša, nekoliko puta direktno svoje velike opsesije, Golog otoka – u zbirci priča, recimo, Lov na stenice, iz koje svakako valja pročitati priču “Aznavur” – ali književni efekat, tako prepoznatljiv u njegovim ranim radovima, zapravo je izostao. Istovremeno, Mihailović snima razgovore s golootočanima i pretače ih u pet zamašnih knjiga, prenoseći te razgovore u gotovo neizmenjenom obliku. Nema nikakve sumnje da je materijal koji Mihailović sakuplja – dragocen, ali je nemoguće oteti se utisku da je sva, ogromna energija koju pisac ulaže u taj projekat, oduzeta upravo od književnog izraza. Kao da mu je bila preostala još samo sirova stvarnost, lišena bilo kakvog književnog ukrasa. Ali književnost nikada nije sirova stvarnost, što je pisac “Boginja”, barem dok je pisao tu priču, jako dobro znao, ili je makar u to verovao. U njegovim velikim delima čak i najnezamislivija stvarnost postajala je stvarnom upravo njemu, piscu zahvaljujući. Zbog toga se i usuđujemo da izvedemo ovako smeo zaključak, da je, naime, Mihailović zapravo prestao da veruje u književnost onako kako je u nju verovao kada je ispisivao svoja remek-dela. A opet, ni stvarnost mu nije pružala dovoljno dobro utočište jer pravda je, ona pravda u koju je verovao, ostajala u stvarnosti nedostižna.

Iz njegovog zrelog perioda izdvaja se knjiga Gori Morava, koju nije lako svrstati u neki žanr, premda je nesumnjivo reč o dobroj književnosti. Na pitanje kako je izronio taj tekst, potpisnik ovih redova dobio je odgovor da je ta knjiga nastala u periodu kada je pisac imao ozbiljnih problema sa zdravljem i kada je mogućnost da će doživeti duboku starost, kazao je, bila nezamisliva. Zbog toga struktura koja nije karakteristična za ovog pisca.

* * *

“Najteže je u pisanju izboriti se s jakim mestima”, rekao mi je jednom prilikom Dragoslav Mihailović kada smo razgovarali o sceni u kojoj logoraš, izbezumljen od gladi, štrpka komadiće sagorelog ljudskog mesa i jede ih. Ako bi njegovu poetiku trebalo sažeti na neki način, onda bi to, upravo, bila ova rečenica. Nema književnog teksta u kojem se Dragoslav Mihailović nije nosio s “jakim mestima”, kao da je upravo suočavanje s onim najzahtevnijim, s onim što je najteže opisati, smatrao svojim zadatkom. Zadatkom pisca. Sve dok je, bez senke, verovao u književnost, malo je koji pisac tako dobro poput Dragoslava Mihailovića uspevao da izađe na kraj s “jakim mestima”.