Prethodnih dana na ulicama Beograda mogao se sresti jedan čovek sa fotoaparatom u rukama. Za razliku od drugih stranaca, on nije pokušavao da zabeleži nešto što bi se moglo nazvati znamenitostima grada. Njegov pogled je tragao za nečim drugim: praznim, gradskim eksterijerima koji govore mnogo više od svega ostalog. Otkrivanje te rečite praznine neka je vrsta strasti Vima Vendersa, jednog od najvećih filmskih reditelja današnjice, koji je gostovao na proteklom FEST-u. No, ne samo da je svojim dolaskom izašao u susret višegodišnjim nastojanjima selektora ovog festivala Miroljuba Vučkovića nego je filmska publika dobila nesvakidašnju privilegiju da sretne reditelja koji je obeležio svoju epohu i pogleda njegov poslednji filma Kada prošlost zakuca.
Vim Venders rođen je 1945. godine u Diseldorfu u Nemačkoj. Studirao je medicinu i filozofiju, da bi se 1966. godine preselio u Pariz i posvetio studijama slikarstva. Godinu dana kasnije vratio se u Nemačku i upisao Visoku školu za film i televiziju u Minhenu, nakon čega se bavio pre svega rediteljskim radom. Snimio je filmove koji su menjali njega i one koji su ih gledali.
„VREME„: Koji je vaš motiv da i dalje obilazite filmske festivale u svetu? Publika tom prilikom dobija priliku da vidi lice reditelja koje se obično skriva iza filmova, ali šta vama znače ti susreti i putovanja?
VIM VENDERS: Nikada nisam mislio da se pravljenje filmova svodi na proizvodnju filmskih traka. Film postoji jedino kada sedite okruženi ljudima i shvatite da tu postoji nešto što oni mogu poneti sa sobom. Film postoji jedino onda kada ga ljudi gledaju.
Kada završim neki film, putujem sa svojom ekipom gotovo isto onoliko vremena koliko je bilo potrebno i da se film snimi. Smatram da je to integralni deo procesa u kome film nastaje. Kada bih morao da se zaustavim u trenutku kada se film montira i nastaje prva kopija, i ako više ne bih imao kontakt sa njim, osećao bih da ništa nisam ni uradio. Jedino kada prikazujem film ljudima, publici, tek onda osećam da je taj film zaista završen, da sam postigao nešto korisno. I tek tada kada saznajem kako ljudi doživljavaju moj film, shvatam šta sam zapravo uradio. Moji filmovi se na neki način znatno menjaju u zavisnosti od toga ko ih gleda, a i sâm sam video veliki broj različitih filmova sa istim otiskom.
Da li to znači da se percepcija vaših filmova razlikuje od zemlje do zemlje, od grada do grada? Mislite da ljudi u Beogradu u vašim filmovima vide isto što i gledaoci u Berlinu, Parizu ili Los Anđelesu?
Mislim da ih svi gledaju na sličan način, ali se razlike najčešće sastoje u tome kako žene vide neki film, a kako muškarci, zatim, kako ga gledaju mladi, a kako stariji. Ali, postoje i kulturološke razlike i ponekad je zaista iznenađujuće šta ljudi vide u jednom filmu. Kada sam svoj novi film Kada prošlost zakuca prvi put prikazao u Americi, u Sandensu, shvatio sam da je to u stvari evropski film, jer način na koji su ga ljudi u Americi doživeli potpuno se razlikuje od reakcija publike u Evropi. Primetio sam da su ga u Americi doživeli kao nešto strano. Dok sam radio sa američkom glumicom, snimajući film u različitim gradovima u Americi, a i scenarista Sem Šepard je Amerikanac, osećao sam da radim na američkoj teritoriji, i da je to nešto što im može biti blisko. I tek kada je film prikazan u Sandensu, shvatio sam da ga ljudi gledaju kao da je sa potpuno druge planete. Dakle, postoje različiti načini gledanja na stvari, a kulturološke razlike možete uočiti tek kada razgovarate sa ljudima. Kada prođete kroz film zajedno sa njima, shvatite kako oni zapravo reaguju, i vidite kroz kakvu kulturološku prizmu oni posmatraju i doživljavaju vaš film.
Radnja vaša dva poslednja filma – Zemlja izobilja i Kada prošlost zakuca odvija se u Americi. Zbog čega su zapravo američki gradovi tako često pozornica za vaša ostvarenja?
Možda samo iz jednog razloga. Često kada sam u Americi osećam, odnosno osećao sam, jer se kasnije to promenilo, da posmatrajući društvene fenomene u američkim gradovima mogu videti nešto od onoga što će se uskoro dogoditi i u drugim delovima sveta. To je bila neka vrsta osećaja kao da živite u budućnosti, i da je, na primer, gledanje nasilja u američkim gradovima, strah i otuđenost, nagoveštaj nečega što će se veoma brzo preneti u Evropu.
Kada prošlost zakuca je porodičan film, ali Zemlja izobilja govori upravo o tome kakvi su Amerikanci danas. Mislim da su oni dosta zbunjeni i otuđeni od ostatka sveta, i to na jedan bolan način. Kažem bolan, jer ja volim Ameriku. Amerikanci za sebe misle da su centar sveta, a zapravo žive na njegovom obodu jer im nedostaju informacije o onome što se zbiva u svetu, što je za nas u Evropi potpuno nezamislivo. Kod nas postoje susedi, granice, komšije, sukobi, razmena informacija i svih drugih stvari, dok su Amerikanci zarobljeni u svojoj samodovoljnosti. To ukazuje na neku vrstu narcizma koja se može videti i u njihovim filmovima.
Da li vaša vezanost za američku pop kulturu, rokenrol pa i puste pejzaže koji tako često promiču vašim filmovima, uspeva da kompenzuje sve drugo što vam smeta u toj zemlji?
Postoji nešto što rokenrol i filmovi imaju zajedničko. Nije u pitanju samo to što oni pripadaju popularnoj kulturi, već i da su to istovremeno komercijalni proizvodi svog vremena. Takođe, oni su istovremeno ostrva otpora i tačke kontrakulture, da tako kažem. Rokenrol je većim delom danas deo onoga što konzumirano, deo potrošačke kulture. On je i dalje potencijalno revolucionaran jer sadrži elemente znanja. I rokenrol i filmovi nam pružaju mogućnost da razmišljamo o našoj kulturi, i da je na taj način proživljavamo.
Pustinje su moji omiljeni pejzaži, zato što su one poput praznog platna. Mnogo je lakše zamisliti filmske junake u pustinji nego u nekom drugom pejzažu koji je već određen različitim elementima. Pustinja je potpuno prazna, tako da je ostavljeno vašoj mašti da dopuni ono što nedostaje. Naravno, pustinje i gradovi imaju mnogo toga zajedničkog. U velikom gradu možete da budete usamljeniji nego u pustinji. U pustim predelima postoji neka vrsta neprekidnog horizonta, horizont se pomera na neki čudan način sa vama gde god idete, tako da nikada ne možete da ga dosegnete. To je poput nekog večitog izazova da se krećete, idete dalje i tragate za onim što se skriva iza praznog horizonta.
Čini se da ste vašim filmovima već izgradili čitav jedan svet. Da li, kao svaki tvorac, već znate kakav će konačni oblik imati vaša konstrukcija?
Ne bih rekao da znam, jer za mene je svaki film nova avantura. Ja pokušavam da učim od mojih filmova, koliko god nastojim da u njima sprovedem određenu ideju. Pokušavam da naučim nešto kroz proces nastanka filma tako što ću biti iznenađen nekim stvarima. Tačnije, ja želim da budem iznenađen. Nisam od onih filmskih stvaralaca koji unapred znaju kako će sve na kraju izgledati, jer se uvek nadam da će iskrsnuti nešto što nisam mogao da predvidim.
U poslednjem filmu Kada prošlost zakuca ponovo se vraćate na motiv bežanja od vlastitog života. Šta vam je toliko privlačno u samoj mogućnosti da se sruši sve postojeće i započne život ispočetka?
Mislim da svako saznaje na osnovu iskustva, jer svi mi grešimo, svi imamo određene navike u životu, i svi se prilagođavamo izvesnim pravilima. Šta ako se jednoga dana probudimo i zapitamo – šta bi bilo da smo imali drugačiji skup pravila, da smo imali neke druge prioritete? Ponekad shvatite da su vam prioriteti pogrešni. Mnogi ljudi tek naknadno shvataju da su propustili značajne stvari u svom životu i, ukoliko bi mogli da se vrate unazad, postavili bi sebi druge prioritete. Za muškarca se danas, više nego ikada ranije, svet sveo na nekoliko zakonitosti. Karijera je često sama srž njihovog života. Znam veliki broj muškaraca koji su propustili detinjstvo svoje dece vođeni drugim prioritetima, dok u jednom trenutku svog života nisu shvatili da je to bilo pogrešno jer su propustili neke suštinske stvari u svom životu. A to je tragično, jer ujedno shvatate da to više ne možete da ispravite. Hauard, junak filma Kada prošlost zakuca, jasno vidi da nikada neće moći da ispravi ono što je uradio svome sinu koji je odrastao bez oca. To, na neki način, postaje zamka, iz koje ga izbavlja njegova ćerka koja mu ukazuje na ono što je prepustio zaboravu. U tome se sastoji čitava ideja o oproštaju. Čak i kada ste pogrešili i kada ste bili vođeni pogrešnim prioritetima, dođete do jednog momenta kada to možete da prihvatite i kada i drugi, na primer vaš sin, to može da podnese. Ako ništa drugo, napor koji činite može dovesti do oproštaja.
Ali uprkos trenutnom olakšanju nakon što su „iskočili“ iz onoga što su bili, vaše junake i dalje proganjaju krhotine prethodnog života. Da li je uopšte moguće napraviti neki radikalan životni rez?
Ponekad nije moguće napraviti radikalnu promenu, ali je moguće radikalno promeniti svoj stav ili suštinski promeniti način na koji vidimo sebe ili čitav svet. Na primer, svi mi često upoznajemo ljude i shvatamo da njihova ličnost odrasle osobe i njihova ličnost kada su bili deca nije ista. Ali, još prepoznajemo dete u njima i vidimo da je to dete stranac, tačnije potpuni stranac u telu odraslog čoveka. S druge strane, povremeno srećemo ljude koji su u potpunom kontaktu sa tim detetom, detetom koje su oni sami nekada bili. To dete i taj odrastao čovek i dalje su ista osoba.
Mnogi u jednom trenutku načine raskid sa onim što su nekada bili, pretvarajući se u trenutak sadašnjosti, tako da to mlado biće u njima postaje neka sasvim strana osoba. Misim da se ta vrsta rascepa ipak može korigovati, tako da svako može ponovo da prihvati sopstveno detinjstvo i neku vrstu lične istorije.
Možda emocionalna praznina, osećanje teskobe vaših filmskih junaka i dolaze kao posledica saznanja da tako radikalna životna promena nije moguća?
Mislim da je jedini razlog zbog koga pravim filmove upravo insistiranje na mogućnosti promene, na saznanju da je promena sastavni deo, odnosno jedna od opcija u životima ljudi. Kada idem da pogledam neki film – inače gledam dosta filmova – oni koji mi već na početku govore da je svet dobar zato što je onakav kakav jeste, ili ukoliko je poruka ovih filmova da, ma šta se dešavalo, svet ostaje onakav kakav je bio, dovode do toga da se osećam potpuno slabo i bespomoćno. Ja obično izlazim sa takvog filma, to je nešto što mi ne treba, na šta ne želim da gubim svoje vreme. A ponekad izađete sa nekog filma, bilo u mrak ili na svetlost dana, i tada vaš pogled na sve što se nalazi pred vama, čak i na sopstveni život, postaje drugačiji jer vam je film otvorio vrata. To je ono što očekujem od svojih filmova, da otvore vrata, da podsete ljude na ogromnu slobodu koju imaju, a to je da su promene moguće u bilo kom trenutku.
Da li vam filmovi pomažu da razrešite neke vlastite životne dileme?
Svakako. Neverovatna je stvar u vezi sa filmovima da, iako se naizgled bave vidljivim svetom, oni neke nevidljive stvari mogu učiniti vidljivim. Filmovi mogu nadići naše živote, mogu pokazati nešto izvan vidljivog sveta, nešto što smo zaboravili ili navikli da više ne gledamo. Filmovi nam, prikazujući određeno vreme, zaista mogu pružiti ideju o večnosti. Većina ljudi živi bez ikakve svesti o večnosti, jer se nalaze uhvaćeni u sopstvenim problemima, u vlastitim datostima, tako da ih plaši sve ono što se nalazi izvan tog okvira.
Da li vam oni nude mogućnost boljeg razumevanja onoga što dolazi?
To u svakom slučaju nije bilo koja vrsta predviđanja, jer mislim da samo Bog može da predvidi stvari. Nama nije dato da imamo kontrolu nad vremenom. Ne bih rekao da smo žrtve vremena, ali smo vođeni događajima. U najvećem broju slučajeva vode nas događaji. Ali, ponekad smo u mogućnosti da razumemo i vidimo sebe iz drugog ugla, da shvatimo da smo deo nečeg mnogo većeg. Čak i kada sam bio dečak, jedina stvar koja mi je ponekad bila od pomoći u vezi sa mojim svakodnevnim problemima, kad god bih patio zbog nečega, bila je nastojanje da gledam na sebe odozgo. Pokušavao sam da gledam na sebe kao na nešto malo tamo negde dole, i da se postavim u perspektivu naratora. Svako ko piše priče vidi svoje likove odozgo. Tako nam i filmovi ponekad pružaju mogućnost da posmatramo sebe odozgo, iz druge perspektive, da vidimo sebe kao deo jedne veće celine.
Broj vaših filmova iz godine u godinu raste, ali vi i dalje uspevate da sačuvate neku vrstu dečje naivnosti iz koje i izviru metafizička pitanja o samoj biti sveta. Kako uspevate da održite taj pogled na stvari?
Znam da to nije lako, ali s druge strane, svako ko je ikada zaista razgovarao sa detetom i odgovarao na dečja pitanja, mogao je da vidi da nije u mogućnosti da na njih odgovori, jer je dete, odnosno to dečje pitanje, veće od bilo kog odgovora koji mu možete dati. Veoma često, čitav proces stvaranja filmova sastoji se u izbegavanju velikih pitanja, u pokušajima da se objasni to i to i konstruiše nešto što ima smisla. Jedno dečje pitanje može da gurne prst u oko. Mislim da je s vremena na vreme dobro biti svestan toga, ponekad je neophodno uzeti ova pitanja u ozbiljno razmatranje. Mi uglavnom zanemarujemo tu vrstu zapitanosti, jer za tu vrstu dilema obično nemamo odgovore. A pošto nemamo odgovore, zaboravljamo pitanja, poput onoga o pojmu večnosti. Svako dete želi da zna šta je to večnost. Kada sam ja imao pet ili šest godina, ponekad nisam mogao da zaspim noću, jer me je pomisao na večnost toliko mučila da mi nije davala da spavam. Niko od odraslih koje sam pitao o večnosti, nije bio u stanju da mi da nikakav odgovor. Dakle, to pitanje je i dalje aktuelno u mom životu. Čak i danas kada se koncentrišem na pojam večnosti, to me veoma poremeti.
Izgleda da se sa vašom potrebom da postavljate takva pitanja ipak promenilo nešto nakon filma Nebo nad Berlinom? Da li je taj film bio nekakva vrsta prekretnice u vašem radu?
U Nebu nad Berlinom sam možda prvi put sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je ona omogućila da vidim grad Berlin iz različitih uglova. Zaključio sam da anđeli nisu loše rešenje zato što su nevidljivi, oni su mogli da menjaju svoj položaj ili da doslovno prolaze kroz zidove. Tako su mi, kao naratoru, dozvolili da načinim veću i jasniju sliku o tom gradu i njegovoj istoriji nego što bi to mogao bilo koji čovek. Na taj način sam prihvatio anđele kao narativne elemente ili, mogu reći, kao metafore. Nisam ih zaista shvatao ozbiljno, oni su za mene bili kao neka vrsta oruđa. I tako, dok smo snimali scene sa njima, dok smo radili na filmu, kroz poglede anđela sam zapravo shvatio da se dešavalo nešto što nisam nikako mogao da kontrolišem, da je čak i sam napor da se u filmu predstavi tačka gledišta anđela bio smešan, i da kamera nije bila u stanju da to na bilo koji način prenese. Nastavili smo sa radom, i ja sam živeo sa svešću o toj nemogućnosti, shvativši da ti likovi koje sam prizvao traže nešto što je potpuno prevazišlo moje mogućnosti. I taj film, uprkos nemogućnosti da to učini, bio je nošen nečim što je mnogo veće od mene samog i što ja nisam sam proizveo. A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, nosili su nas, držeći naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforama. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na strani onoga koji prima.
Ovo vas pitam zbog toga što oni koji vam nisu naklonjeni obično kažu da je Venders, nakon tog filma, postao suviše opsednut samim Vendersom?
Mislim da sam nakon tog filma shvatio da Vim Venders uopšte nije bio stvoritelj svog univerzuma. Više sam bio kao neki sakupljač i, kako bih rekao, više sam primao, pronalazio neke stvari. Nisam bio izumitelj, meni je mnogo toga bilo samo dato. Dakle, mislim da je tačno upravo suprotno od onoga što neki govore, sve sam manje i manje ubeđen da sam bio svemoćan režiser.
Koliko su uopšte brojni oni koji vas prate u svim fazama rada? Možda upravo od njih nastaje neka zajednica ljudi rasutih po čitavom svetu koji imaju mnogo više dodirnih tačaka od te da vole jednog filmskog reditelja?
To nije nova pojava. Mislim da je u istoriji filma, kao i rokenrola, uvek bilo neke vrste klubova, porodica, da tako kažemo. Pogledajmo rad, recimo, Trifoa ili Tarkovskog, koji su sada mrtvi. Ja pokazujem njihove filmove svojim studentima, jer sada držim i nastavu, i oni uviđaju da porodica kojoj sam ja u to vreme pripadao, tj. ljudi koji su bili pod velikim uticajem Tarkovskog ili Trifoa, nastavlja da živi. I taj potencijal, taj način objašnjavanja sveta, ta želja da se saznaje sve više, ukazuje možda ne samo na porodicu već i na neku vrstu sekte. I u književnosti imamo istu pojavu. Možda je uloga umetnosti da stvara znanja koja delimo sa drugim ljudima, koja možemo da prepoznamo i koja nosimo sa sobom.
Sećam se jednog trenutka. Možda je to dobar trenutak. Kada sam prvi put u svom životu posetio jednu istočnu zemlju, bilo je to 1969. godine, imao sam 24 godine. Otišao sam u Budimpeštu u vreme kada je bila socijalistička zemlja. Šetao sam naokolo i, nakon nekog vremena, udaljio sam se od svih ostalih, želeo sam da malo budem sam. Budimpešta je za mene zaista bila deo jednog čudnog sveta, jer nigde nije bilo komercijalnih natpisa, reklama, nije bilo proizvoda u radnjama, sve je bilo kao na nekoj drugoj planeti. S druge strane, ljudi su izgledali kao i bilo gde drugde, ali njihovi životi su bili potpuno drugačije uslovljeni, tako da sam se stvarno osećao kao da hodam po drugoj planeti. Išao sam praznim ulicama, dok kroz jedan prozor nisam čuo udaljeni zvuk jedne pesme od Bitlsa. Zastao sam tamo i skoro zaplakao, shvativši da je to nešto zajedničko što imamo, možda jedino zajedničko. Jednog dana, to pomislim uvek kada pustim tu istu pesmu od Bitlsa, svi ćemo biti deo iste kulture. I tada, kada budemo imali tu vrstu zajedništva, bićemo znatno jači, možda čak i od svega onoga što nam nameće bilo kakva uslovljavanja.
Da li je vrsta zajedništva koje povezuje ljubitelje vaših dela jedan od razloga što i dalje pravite filmove?
Da, svakako. To je i razlog zašto putujem zajedno sa svojim filmovima. Ja takođe veoma volim muziku, rokenrol, slikarstvo, knijiževnost, i ja sam ono što jesam zahvaljujući tome što sam mogao da vidim određene filmove, čujem određenu muziku i da pročitam određene knjige, a to me na neki način pokreće da budem deo tog procesa. Tačnije, nadam se da sam deo tog procesa i da će ti filmovi otvoriti vrata mojoj publici, baš kao što drugi filmovi otvaraju vrata meni.
