Iza današnjice

Doni Mekaslin (Donny McCaslin) jedan je od onih tihih savremenih vizionara džeza čija se muzika dugo pripremala daleko od očiju javnosti, da bi eksplodirala u času kad je njegov sastav uposlio niko drugi nego Dejvid Bouvi. Posle namerne posete njujorškom klubu u kome je Doni redovno nastupao, došlo je do saradnje iz koje je iznikao oproštajni Bouvijev projekat Blackstar, već sada jedan od albuma koji spadaju u rokenrol zaostavštinu za budućnost.

Inspirisan ovim iskustvom, Mekaslinov najnoviji album Beyond Now, korak je dalje u spajanju umetničke muzike sa društveno angažovanim stavom: više nije važno da li se nešto zove džez ili rok ili bilo kako drugačije, nego je opet ključno da li to nešto stvarno kazuje o stanju sveta oko nas. Sa svojim sastavom, Doni Mekaslin nastupiće na Beogradskom džez festivalu 30. oktobra u Sava centru, pa ćemo se i sami uživo uveriti u svetleći žar novih džez vizija.

„VREME„: Vaše detinjstvo čini se veoma zanimljivim, čak izuzetnim. Kako je bilo odrastati pokraj oca vibrafoniste i peći zanat u njegovom ansamblu?

DONI MEKASLIN: Moje najranije uspomene na muziku izvedenu uživo vezane su za sedenje i slušanje kako moj otac svira sa svojim bendom u Santa Kruzu u Kaliforniji. U centru grada postoji jedan prostor na otvorenom, gde je njegov sastav Warmth svirao svako veče, skoro cele nedelje, od ranih sedamdesetih do 1989. Izvodili su miks džez standarda, latino džeza pod uticajem Kola Tjadera, i fank numere. Bend se sastojao od duvačke sekcije, pevača, udaraljki sa ritam sekcijom i cela atmosfera koju su stvarali bila je veoma živopisna. Dok sam još bio suviše mali da se tuda šetam sam, tata bi me posadio na stolicu pored muzičara, te sam svake nedelje imao mesto uz njih. Iz te privilegovane pozicije slušao bih sate i sate žive muzike. Kada sam počeo da sviram saksofon, moj otac me je ohrabrio da im se pridružim i velikodušno mi omogućio da nastupam sa bendom kad god je to bilo moguće. Samo to što sam proveo tolike sate na sceni, bilo je neverovatno važno iskustvo, za koje ću mu večno biti zahvalan. Bio sam srećan što mogu da sviram sa ocem i – mada sam sa osamnaest godina otišao od kuće u Boston na koledž – nikad nismo prestali da sviramo zajedno… Uvek kad se vratim sviram sa njim, jer je to jedna veoma specijalna veza koja nas spaja. To mi nikad nije stvorilo problem da nađem sopstveni glas, jer me je otac ohrabrivao bez obzira koji umetnički smer da odaberem. Tokom svojih ranih dvadesetih, počeo sam da tražim taj svoj glas u džezu i to je bio proces koji je trajao. Veliki je izazov balansirati između studiranja i prihvatanja celokupne tradicije džeza i njegove istorije, sa jedne strane, dok sa druge strane pokušavaš da sve to baciš kroz prozor i pratiš samo svoj instinkt, kuda god da te vodi. Ponekad sam se teško borio sa svim tim, ali sam na kraju shvatio da je najvažnije prepustiti se onome što se tebi čini da je stvaralačko, onome što ti savetuje tvoj kreativni instinkt, bez obzira koji stil muzike je u pitanju.

Koja vrsta džeza se svirala u Santa Kruzu u vreme vašeg odrastanja?

U to vreme tamo je bilo prisutno mnogo umetnika. Bend mog oca bio je veoma aktivan, svirali su pet do šest noći nedeljno u lokalnim klubovima. The Kuumbwa Jazz Center otvoren je tokom sedamdesetih i slavni bendovi su svirali u Santa Kruzu svakog ponedeljka uveče, pošto bi u obližnjem San Francisku imali nastupe od utorka do nedelje. Tako sam imao sreću da vidim Elvina Džonsa i njegove Jazz Machine kad sam imao svega dvanaest godina. Kao tinejdžer video sam sve rege velikane, kao što su Piter Toš, Džimi Klif, Black Uhuru, Mighty Diamonds, te Burning Spear. Svirao sam u salsa bendu u tim godinama, dok je naš gimnazijski orkestar svirao pre svega Djuka Elingtona. Pol Džekson, legendarni basista grupe The Headhunters, živeo je tada u Santa Kruzu, i ja sam neko vreme svirao u njegovom sastavu. To je bio veoma živ kraj u muzičkom smislu, i ja sam imao priliku da slušam i sviram svu tu raznovrsnu muziku.

Školovali ste se na čuvenom Berkliju. Jeste li još onda, uz džez, osluškivali ono što radi Dejvid Bouvi, ili ste tek kasnije otkrivali njegov svet kosmičkih čudesa?

Prvi put kad se sećam da sam čuo Dejvidovu muziku, bilo je kad se pojavila njegova ploča Let’s Dance. Izašla je dok sam bio u srednjoj školi, i tri singla sa nje – Modern Love, Let’s Dance i China Girl – ostavila su veoma dubok utisak na mene. Taj album smatram delom „soundtracka“ svog detinjstva.

Bili ste praktično odabrani da snimate sa njim, ispostaviće se, njegov poslednji album. Kako se sećate atmosfere sa snimanja njegovog albuma Blackstar?

Atmosfera na snimanju albuma Blackstar je bila fenomenalna, to se drugačije ne može opisati. Dejvid je bio veoma koncentrisan, relaksiran i srećan sa onim što se muzički dešavalo. Što se mene tiče, nisam mogao ni da zamislim kreativniju atmosferu u kojoj bih stvarao. Na primer, bio je sve vreme sa nama u studiju dok smo snimali, nismo se uopšte odvajali – moje sviranje inače dosta zavisi od deobe emocija sa saradnicima, a ovde ih je bilo sve vreme… šale, vicevi, jedna neprestano topla komunikacija među ljudima. Dejvid nas je sve vreme hrabrio da se zabavimo i sviramo tačno onako kako osećamo, čak i ako je u pitanju nešto neobično, van bilo kakvih pravila. To je ono čemu sam i sam težio celog života.

Koliko je za vas bila važna odluka da pre godinu dana snimite svoju ploču Beyond Now sa muzičarima sa ploče Blackstar? Kakva je tada bila atmosfera, je li to bio svojevrsni dug Bouviju, kao i svakome od vas učesnika?

Za mene je to bio jedini mogući izbor posle rada sa Bouvijem. Bend je već svirao zajedno četiri ili pet godina pre nego što smo se našli u studiju sa Dejvidom, i ja sam album Beyond Now video kao produžetak našeg puta, novi nivo međusobne interakcije, pošto smo svi skupa prošli kroz jedinstveno iskustvo kolektivnog pravljenja Blackstar – kao da nas je Dejvid zbližio na neki neslućeni način, više nego što smo ikad bili povezani. Dok smo radili na kompozicijama za Beyond Now, prepoznao sam u jednom trenutku te neočekivane promene koje sam samo kod Bouvija čuo i znao sam da smo morali da napravimo taj album i zbog njega i zbog nas.

Bili ste već u Beogradu, jednom kao mladi muzičar početkom devedesetih, a drugi put u društvu Dejva Daglasa 2006. Sad se vraćate kao lider svog benda. Šta se sve sa vama desilo od poslednje posete do danas?

Sećam se da je publika u Beogradu bila ekstremno puna entuzijazma i topla. Svidela mi se strast koju sam osetio u publici. Ali, od tad mi se desilo toliko mnogo stvari u životu, ne samo rad sa Dejvidom Bouvijem, već i činjenica da mi se u međuvremenu rodilo dvoje dece. Povratak na mesta na kojima ste ranije bili uvek sa sobom donosi mogućnost za refleksije, promišljanje.

Moto 33. Beogradskog džez festivala je „Džez vizije„. Ima li još uvek mesta za vizije u džez muzici 21. veka?

Da!