Ivica i Marica, Englberta Humperdink

Velika sceni Narodnog pozorišta; dirigent Dejan Savić, reditelj Borislav Popović

Englbert Humperdink (1854–1921), cenjen najpre kao profesor kompozicije i muzički kritičar, priznanje za sopstveno stvaralaštvo stiče tek prosle premijere opere Ivica i Marica. Tokom tri godine nastajanja (1890–1893) delo se transformisalo: život je započelo kao ciklus pesama da bi se pretvorilo u „zingšpil“ i konačno – u formu opere u tri čina. Libreto Ivice i Marice napisala je kompozitorova sestra Adelhajd Vete. Poznanstvo s Vagnerom sigurno je imalo uticaja na rukopis primenjen u ovom delu. Ipak, pevljive narodne melodije (ili one komponovane u stilu folklora, a Humperdink je u tome bio majstor) samo su na prvi pogled – harmonski i tekstualno – tretirane u vagnerijanskom maniru budući da nema sistematskih pokušaja razvoja asocijacija likova i ideja putem motiva. Opera-bajka jedinstvenog šarma i zanosne melodike imala je prvo izvođenje u Vajmaru 23. decembra 1893. godine. Dirigovao je Rihard Štraus.

Sve to pominjemo zato što Ivica i Marica, duže od stoleća znani i „velikoj“ i „maloj“ publici širom sveta, nisu odveć znani i našem slušaocu. Sve do premijere početkom juna održane na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Možda će neko smatrati da Beograd želi veliki operski spektakl – pre nego (naizgled) jednostavnu kamernu operu. Ipak, u ovom slučaju je drugačije. Prilježnost i profesionalnost kojom su svi akteri pristupili predstavi, postignuta atmosfera, radost priređena publici govore da su nam bili potrebni upravo – Ivica i Marica.

Prekrasna scena koju pred nama udešavaju dvojica sedobradih čikica (baš pristiglih iz bajki braće Grim): najpre koliba i gomila metli, potom svetlucavotreperava čarobna šuma, jagode koje čekaju da budu ubrane, marcipan-kućica s mašnom… Kostimi do detalja prilagođeni bajci, čudesna igra svetla. Prirodnost ambijenta postignuta je i prisustvom dece na sceni (Dečji hor RTS-a). Besprekoran orkestar prirodno koordinira sa solistima što je zasluga dirigenta Dejana Savića. Odlično načinjena podela: Ivica je mecosopran Olivera Dukić, kojoj odlično pristaju dečački kostim i šeretsko ophođenje sa sestrom (to nije njena prva uspešna „muška“ uloga“), Marica Sofije Pižurice je briljantna. Razigrana, ljupka, prirodna, retkih pevačko-glumačkih kapaciteta, sopran Sofija Pižurica je centar predstave. Majka (mecosopran Ana Rupčić) je uverljiva, mada više gnevna nego zabrinuta, čak pomalo veštičava – čemu ovde baš i nema mesta. Otac dobija komičnu crtu – ležerno neodgovoran, srećan što je dovukao brdo hrane jedva da i primeti da mu nema dece, polupijan skače s krova kuće! Sve to ne smeta baritonu Nenadu Neniću da peva, i to odlično. Cvrkutavi Ranko/Pletisanko (Tanja Andrijić, sopran) trebalo bi da bude manje bled. Pokret kao ključna tačka Ivice i Marice vidljiv je i u liku Veštice. Violeti Srećković (izrazit, moćan mecosopran) ovakva postavka odgovara, ona i pokret i mimiku intenzivira do maksimuma i u glumačkom smislu – dominira scenom.

Osnovna poruka bajke dobija karakter mnogo dublje humanosti izvanrednom intervencijom reditelja. Jer, Ivica i Marica neće gurnuti Vešticu u usijanu rernu, kako to originalni tekst predviđa. Niti će Veštica (ispečena u istoj rerni) postati ogroman kolač koji Ivica i Marica podele i pojedu (?) zajedno sa svojim roditeljima i decom koja su uklanjanjem Veštice oslobođena čarolije. Borislav Popović misli drugačije: „Ako deca spaljuju Vešticu, ona rade isto što i Veštica.“ Zato, lukavstvom Ivice i Marice Veštica biva lišena svojih moći (ukradu joj štapić, metlu, kosu…), njena kućica se ruši a ona zanavek odlazi u podzemni svet.