Film o femicidu There’s Still Tomorrow (C’e Ancora Domani) Paole Kortelezi je nagledaniji film u Italiji, pretekao je čak i filmove Barbi i Openhajmer.
Naime, There’s Still Tomorrow prikazan je neposredno pre nego što je u Italiji prošlog novembra buknulo pitanje femicida. Održani su masovni protesti zbog ubistva 22-godišnje studentkinje Džulije Čeketin, koju je navodno ubio njen bivši dečko, koji čeka suđenje. Njenoj sahrani je prisustvovalo na hiljade ljudi, a njena smrt je izazvala velike proteste i pozive na veću zaštitu žena.
Do prošlog meseca, film je zaradio oko 31.5 miliona funti u bioskopima, što ga čini najuspešnijim filmom u 2023, ali i najbolje rangirano ostvarenje koje je režirala jedna Italijanka do sada. Sa takvim uspehom u matičnoj zemlji, film kreće u distribuciuju po Evropi.
Paola Kortelezi je 50-godišnja glumica, spisateljica i pevačica, i ovo je njena prva režija. Ona u filmu glumi Deliju koja trpi nasilno fizičko i emocionalno zlostavljanje svog muža. Ona je domaćica i majka koja živi u siromaštvu u posleratnom Rimu 1946. godine, godine kada su Italijanke prvi put glasale.
Priča filma je vrlo aktuelna jer je prema nedavnim policijskim statistikama, 120 žena ubijeno u Italiji 2023. godine, otprilike jedna na svaka tri dana. U izveštaju se navodi da su nešto više od 50 odsto njih ubili partneri ili bivši partneri. Četvrtinu njih ubila su deca – u 89 odsto tih slučajeva sin.
Kortelezi je za BBC rekla da njen film delimično pokušava da istraži kulturni mentalitet za koji ona tvrdi, da „traje milenijumima“. Takozvani „zločini iz strasti“ kriminalizovani su tek u Italiji 1981. godine, a u julu 2023. sudije u Rimu su dospeli na naslovne strane širom sveta kada je školski domar oslobođen optužbi da je zlostavljao 17-godišnju učenicu, jer je seksualni napad trajao manje od deset sekundi.
„Želela sam da napravim savremeni film smešten u prošlost kako bih uporedila šta se promenilo, a šta je ostalo isto. Možda sada, kao žene, imamo određena prava i garancije, ali ono što se u društvu nije promenilo je ovaj mentalitet koji iskrivljuje ljubav i pretvara je u posedovanje. Zato nam je potrebno bolje obrazovanje!“
Rekla je i da „ovo nikada nije trebalo da bude film protiv italijanskih muškaraca, već poziv da delimo i zajedno koračamo istim putem u životu. Zaista nisam želela da udaljim muškarce od priče i da upirem optužujući prst u njih. Mislim da su se, zbog tona filma i načina na koji su svi likovi prikazani, muškarci zapravo identifikovali sa ženskim likovima. To se vidi u načinu na koji su reagovali tokom filma“.
