Istraživanja urbanih iskustava

„Više od polovine svetske populacije danas živi u gradovima, a pre jednog veka bilo ih je samo deset odsto.“ Ova rečenica Ričarda Rikija Burdeta (1956), britanskog arhitekte i prostornog planera, odraslog i obrazovanog u Rimu, selektora ovogodišnje venecijanske, desete po redu, Međunarodne izložbe arhitekture, poslednjih godinu dana citirana je, parafrazirana i interpetirana na bezbroj načina. Pređašnji selektori Bijenala bavili su se značajnim arhitektonskim temama i velikim zvezdama, a Burdet se, prvi put u istoriji venecijanskih arhitektonskih bijenala, bavi problemom koji se ne tiče samo arhitekata – mega gradovima.

„Mnogo smo – moji saradnici i ja – razgovarali o složenoj formi grada. O gradu kao izrazu organskog metabolizma. I nikad to nisu bile priče samo o arhitekturi već i o mnogim drugim važnim pitanjima: o demokratiji, o ekonomiji, o društvu…

Nisu arhitekte zadužene samo za lepotu. Jedan deo izložbe – i to onaj osnovni – tematizuje odnos forme grada i tipa demokratije, odnos globalne ekonomije i forme. Ne može se razumeti fenomen grada dok se ne uoči uticaj svetske mreže novca i kapitala na njegovu formu.

Saobraćaj je, zatim, još jedan od suštinskih elemenata – što se dobro vidi, recimo, u projektu za Bogotu.

Te tri teme dakle: demokratija, ekonomija i transport, provučene su kroz celu izložbu. Pristupio sam kritički problemu gradova“, kaže Burdet, koji je ovom izložbom, pratećim manifestacijama i simpozijumima pozvao arhitekte, planere, dizajnere, vladajuće strukture i građane na dogovor o najboljem mogućem oblikovanju gradova budućnosti.

GRAD U SOBI: Postavku u Korderiji, u Arsenalu, čine rezultati istraživanja urbanih iskustava 16 gradova sa četiri kontinenta: Barselone, Berlina, Kaira, Karakasa, Istanbula, Johanesburga, Sao Paula, Londona, Los Anđelesa, Mumbaija, Šangaja, Tokija, Meksiko Sitija, Milana, Torina i Njujorka. Svaki grad ponaosob ima sobu u kojoj su filmske i video projekcije, fotografije, grafičke prezentacije, zvučni portreti, zanimljivi a nekad i bizarni statistički podaci o starosnoj, obrazovnoj i verskoj strukturi stanovništva, broju automobila i satelitskih antena, načinu života, indeksu kriminaliteta… Mnogo je zajedničkog, mnogo i različitog. Recimo, u Tokiju koji ima 35 miliona stanovnika, 80 odsto koristi javni prevoz za odlazak na posao, u Los Anđelesu, sa skoro 20 miliona ljudi, situacija je obrnuta: tamo 80 odsto stanovnika na posao ide sopstvenim kolima. Iz tog naizgled nevažnog podatka, stiče se predstava o organizovanosti javnog transporta, izgrađenosti, slobodnim gradskim prostorima, gustini stanovanja, parking zonama, saobraćajnoj strukturi…

Komparativno su prikazane perspektive socijalnih dinamika i promene na onim gradovima koji će, po svim pokazateljima, biti nosioci urbaniteta XXI veka. Odlučujući se za ovaj pristup, Burdet je postavio pred arhitekte, ali i sve one koji se bave gradovima i žive u njima, neulepšanu sliku današnjeg i budućeg sveta.

Postavka je lako čitljiva običnom posetiocu, koji – u relaksirajućoj šetnji 300 metara dugim Korderijama – može da sklopi mozaik o karakteristikama najvećih gradova planete i da ponekad na lak i zabavan način sazna koješta važno o svetu čiji je deo. A može i da shvati – pred jednostavnim pitanjima na kraju izložbe – da odgovornost za budućnost gradova urbanisti dele s njim, da su u tom smislu arhitekte, građani i političari pred zajedničkim zadatkom i da bez dobre vladavine nema dobrih gradova.

ARHITEKTE I GRADOVI: Postavka u Korderijama, kao i ona u Paviljonu Italija i Đardinima, ne podilazi egu sve razmaženijih i sujetnih arhitektonskih zvezda. Ričard Burdet zahteva, upozorava, on traži i traga za odgovorima na egzistencijalna pitanja. Ipak, na vernisaž, početkom septembra, u Veneciju su stigli mnogi od najslavnijih arhitekata danas. Uz ritualnu šetnju izložbenim prostorima, mnogi su prisustvovali i učestvovali u razgovorima Arhitekte i gradovi u teatru Pikolo u Arsenalu. Burdet je pozvao sve relevantne autore da pismeno obrazlože svoje viđenje arhitekture i grada, i u katalogu su tekstovi Rema Kolhasa, Masimilijana Fuksasa, Zahe Hadid, Saskije Sasen, Alda Rosija, Normana Fostera, Ričarda Rodžersa… Ovaj poslednji dobio je Zlatnog lava za životno delo. Početkom sedamdesetih, sa Rencom Pijanom, Rodžers je uzburkao svetsku arhitektonsku i kulturnu scenu projektom i izgradnjom Centra „Žorž Pompidu“ u Parizu, a danas nosi titulu ser. Autor je mnogih javnih objekata – od upravne zgrade osiguravajućeg društva Lojd, preko poslovne zgrade na Postdamer placu u Berlinu do palate pravde u Bordou. Ričard Rodžers ima preko sedamdeset godina, ali ne smatra da je završio svoj graditeljski opus. Ima energije, ideja, i narudžbina.

U nacionalnim paviljonima države su uglavnom reagovale na Burdetovu temu. Sa promenljivim uspehom.

Pres centrom je već prvog dana vernisaža prostrujala vest o fenomenalnom ženskom španskom paviljonu koji nikako ne treba propustiti. Referišući se na ženski rod imena svoje zemlje, Španija je pozvala žene da pričaju u prvom licu. Žene koje iznutra i spolja kreiraju gradove – a one su arhitektice, planerke, glumice, socijalne radnice, poštarke, pripadnice alternativnih grupa… one su dakle i poznate i anonimne – govore sa mnoštva ekrana. Glasovi im se ne razaznaju u opštem žamoru, ali – kad se priđe ekranima – individualizuju se. Engleski titl omogućava i onima koji ne znaju španski da shvate o čemu govore te dame različitih godina. A one, našminkane i udešene, strastveno govore o svojim poslovima, o planovima, o arhitekturi, o životu u gradu, o sebi… Kada se okrenete ka izlazu, slika se menja. Pred vama su tad fotografije, planovi, makete i crteži – sve u vezi sa onim o čemu je svaka od tih žena govorila. Španci su već jednom dobili Zlatnog lava za najbolji nacionalni paviljon, a i sa ovogodišnjom postavkom, čini mi se, ulaze u najuži izbor.

SUBURBANO I SUPERRURALNO: Osim španskog, i francuski paviljon je izazvao veliku pažnju. Za ovu priliku pretvoren je u metagrad. U toj komuni će sve vreme trajanja izložbe stanovati arhitekte, dizajneri, umetnici i svi oni koji su učestvovali u koncipiranju i realizaciji projekta. Paviljon ima funkcionalno odvojene celine: spavaonicu, kuhinju, bistro, radne prostore, saunu, kupatila… Posetioci u redovima čekaju da se uskim stepenicama popnu na vrh i da odozgo, iz nove perspektive, bace pogled na Đardine, Veneciju, lagunu i Lido. Mogu da pokvase ruke i stopala u bazenu na krovu, a i da provere intimu montažnog toaleta. Domaćini su neobavezno odeveni i sa zadovoljstvom komuniciraju sa posetiocima – odgovaraju na pitanja, ćaskaju o običnim stvarima, udvaraju se… Kad je šou, nek je realiti.

Selektor britanskog paviljona je zaključio da je priča o gradovima i društvenoj dinamici preobimna za arhitekte, pa je pozvao i umetnike, muzičare, ljude iz pozorišta, dizajnere… Jedini uslov je bio da žive u gradu. Tako je, kaže, omogućio autsajderima da demonstriraju višeznačnost grada smešanog od svedočenja običnih ljudi, zvukova, predmeta, sećanja… Za primer je uzet Šefild, nekad jak industrijski centar, koji danas traga za novim identitetom. Odlična, ozbiljna, zabavna i na momente dirljiva postavka.

Amerikanci su se bavili posledicama velike poplave u Nju Orleansu, Skandinavci dalekim severnim gradovima… Japanski paviljon je standardno dobar – nije čudo što ta zemlja daje toliko talentovanih arhitekata. Kinezi su, kao i na prošlom bijenalu, povezali tradicionalni način građenja i savremeni svet, podsećajući na oštar konflikt između modernizacije i nasleđa u današnjoj Kini. I Danci i Mađari bavili su se Kinom, odnosno ogromnim uticajem ove džinovske zemlje na ostatak sveta. Kineska roba konkuriše jeftinoćom, dinamika visokog obrazovanja je tamo znatno veća nego u mnogim zemljama razvijenog sveta, Kina impresionira ekonomskom snagom, ali kao da svet još to ne uzima dovoljno ozbiljno u obzir. Zemlje trećeg sveta pokazale su svoje siromašne megagradove, Italija – oh paradoksa – prvi put ima svoj nacionalni paviljon, Irska se poigrala rečima i značenjima suburbanog i superruralnog…

Od zemalja u regionu ovog puta se, čini mi se, najbolje smestila Hrvatska. Njihov koncept obalnih gradova u tranziciji svideo se Burdetu, pa im je omogućeno da se predstave u italijanskom paviljonu usred Đardina. Selektor Andrija Rusan odlučio se za riječki tandem Randić–Turato, a ovi su šestominutnom video-prezentacijom Rijeke, Dubrovnika i Splita predočili probleme lučkih gradova u tranziciji. Idis Turato je u novembru prošle godine održao predavanje na beogradskom Arhitektonskom fakultetu. Doživeo je ovacije na otvorenoj sceni demitologizujući profesiju arhitekte u zemljama tranzicije. Buduće beogradske arhitekte su sa velikim interesovanjem slušale kako Turato vlastitim primerima pokazuje da ima smisla baviti se građenjem i u relativno siromašnim i ratovima traumiranim postsocijalističkim zemljama i gradovima Balkana.

TRANCIZIONIZAM: Arhitekonski bijenale u mnogo čemu počinje da liči na likovni. Izložbeni prostor se proširio do te mere da ga je nemoguće obići ni za nekoliko dana. Pratećih manifestacija je sve više, katalozi su sve teži, a zvanični jezik na konferencijama za novinare je isključivo italijanski. U pozdravnom govoru na prvom susretu sa novinarima Burdet je odao priznanje organizatorima: „Obilazeći pet kontinenata u pripremi za ovaj projekat, nikad nisam imao osećaj da predstavljam jednu nacionalnu instituciju – što u suštini venecijanski bijenale jeste – dakle, instituciju koja finansira organizovanje tamo neke izložbe koja će biti postavljena na nekakvim zidovima, već sam, kao i moji saradnici, imao osećaj da predstavljam organizaciju koja probleme sagledava na svetskom nivou.“

Jedna od pratećih manifestacija je i „Projekat Beograd – tranzicion:izam“. Mladi stručnjaci različitih specijalizacija su energično, entuzijastički i – kao što priliči tridesetogodišnjacima – pomalo utopistički odsanjali budućnost Beograda.

Zlatni lav za životno delo uručen je Ričardu Rodžersu na otvaranju Bijenala, a ostali lavovi – što do sada nije bio običaj – biće dodeljeni tek početkom novembra na zatvaranju izložbe.

Srbija se prvi put predstavila kao samostalna država. Kustos izložbe u paviljonu na kojem od ove godine piše „Serbia“ je arhitekta Spasoje Krunić.

Venecija nije daleko. Nekad smo tamo odlazili na izlet, a danas nas dele tri granice, a na to još i vize. Na neki način ovogodišnja venecijanska arhitektonska izložba govori i o tome.