Istorija nije bedem za opasavanje jedne kulture

Džon K. Koks (John K. Cox) je istoričar po struci i obrazovanju, predaje istoriju na Univerzitetu Severne Dakote u Fargu (!), a prevodilac je po vokaciji. Na engleski je, sa srpskohrvatskog, prevodio Ivu Andrića, Danila Kiša, Mešu Selimovića, Biljanu Jovanović, Ajlu Terzić, Muharema Bazdulja… Prvi put je u Srbiji boravio duže ove jeseni i tom prilikom napravio spisak od 33 knjige koje bi trebalo prevesti na engleski jezik. Srpskohrvatski je naučio tokom postdiplomskih studija na Univerzitetu Indijana. “Kada sam 1987. godine došao u Blumington, gde je sedište Univerziteta, zanimala me je čitava Istočna Evropa”, kaže Koks, “a već sam znao nemački, ruski i mađarski. U Indijani sam imao zaista fantastične profesore jezika koji su došli iz svih krajeva bivše Jugoslavije i šire. Srpski nije najteži jezik na svetu. Ili, hajde da kažem ovako: srpski je lep, raznolik i živopisan jezik, i na sreću, nije jedan od najtežih jezika na svetu. Sve vam ovo kažem uz smešak i uz veliku dozu skromnosti, jer sam ovog jesenjeg semestra 2023. godine živeo u Srbiji. Dosad sam samo dolazio u kratke posete. Stoga je moj govorni jezik zaostajao u odnosu na moje pasivno znanje; međutim, živeo sam u Ljubljani i stoga moj govorni srpski uvek zvuči pomalo slovenački, ili kao da sam Čeh ili Poljak. Ili mi tako barem kažu kelneri i taksisti. Mnogo sam radio na govornom srpskom, ali i dalje tu moju verziju jezika u šali nazivam ‘dunavskim’”.

“VREME”: Kakav je vaš opšti utisak o srpskoj književnosti? Kojim se kriterijumima vodite kada birate knjigu za prevod?

DŽON K. KOKS: Srpska književnost me fascinira iz mnogo razloga: bogata je i raznovrsna, poseduje i jedinstvene elemente dok istovremeno najčešće ostaje usklađena sa evropskim i svetskim modelima; povrh toga, ona je visoke vrednosti – zamislite šta to znači kada imate jednog Andrića i Kiša, Isidoru Sekulić i Crnjanskog, jednog Pekića i Aleksandra Tišmu i Biljanu Jovanović, koji svi dolaze iz relativno male zajednice. Poezijom se ne bavim previše.

Prevodim knjige koje volim. Budući da predajem na fakultetu, nisam izložen finansijskim pritiscima koje trpe mnogi prevodioci. Jasno mi je da sam zbog toga u donekle privilegovanom položaju. Imam punu slobodu da prevodim ono što osećam da me nekako “poziva” da prevedem. Idem tamo kuda me duh upućuje, da tako kažem. Od 19 knjiga koje sam preveo, samo četiri sam prihvatio iz, da tako kažem, praktičnih razloga – zbog novca ili zbog toga da bih uspostavio neke veze. Nijedan od ta četiri prevoda nije bio poduhvat u kojem sam naročito uživao, a samo jedan je bio u intelektualnom smislu pravi uspeh. Dakle, nadalje ću odlučnije braniti svoje vreme i svoj integritet – jer, znate, nažalost, stižu me godine.

Šta je najteže prevesti? Šta vama predstavlja najveći problem u prevođenju sa srpskog, a šta donosi najviše zadovoljstva?

Za mene je najteže prevođenje dijalekata. Dijalekte nije teško razumeti: onima koji dolaze sa strane, pa čak i strancima, obično su dovoljni dobro uho, strpljenje i kontekst da bi “dešifrovali” neki dijalekt. Problem je kako odabrati odgovarajući set leksičkih i fonetskih elemenata u jeziku na koji prevodite. Svaki dijalekt je povezan sa određenom kulturom – morali biste da izmislite novi dijalekt kada biste hteli da se oslobodite takvih veza. Dijalekti, odnosno različite varijante jezika, uronjeni su u istoriju i u svakovrsne konotacije, od onih vezanih za klasu i veru do geografskih. Ne možete preseliti neki južnoslovenski dijalekt, ili neki od jezika koji su nasledili stari srpskohrvatski i čiji se govornici međusobno sasvim dobro razumeju, ne možete, dakle, neki od tih dijalekata smestiti, recimo, u slučajno odabrani američki dijelekt – asocijacije su u ta dva slučaja potpuno drugačije i uglavnom pogrešne.

Najveće zadovoljstvo u prevođenju mi je to što delim nešto sa drugima. Što činim dostupnim nešto što je oduvek bilo sjajno, ali je bilo nedostupno. Veliko je zadovoljstvo i kada prijatelje pitate da vam pomognu oko nekih sitnica, oko ovog ili onog izraza ili reference. Poznajem mnogo divnih ljudi u Beogradu i van njega, ljudi koji velikodušno poklanjaju svoje vreme i daju savete. Ponekad se i neki od njih zagreju za prevođenje. I konačno, prevođenje volim i zbog toga što konačni proizvod – knjiga na engleskom – ulazi u razgovor sa originalom, ali i u razgovor o originalu. Original je važniji, naravno, ali prevod može da utiče na to kako razmišljamo o tom originalu. Ili da makar podseti na original. Ne želim da kažem da je prevodilac koautor, nego samo kažem da “završene” knjige nikada nisu zaista završene: njihova publika nastavlja da se širi i raste u različitim vremenima i kontekstima. I to je uzbudljivo.

Da li su vaši prevodi dobijali kritike u Americi? Kako su ocenjeni?

Moji prevodi su naišli na skromne reakcije u Americi. Pojavilo se nekoliko prikaza u Los Angeles Review of Books i New York Times, kao i na brojnim onlajn portalima i časopisima. Mnogo je onih koji umeju da procene književne prevode na engleski, da procene kvalitet jezika i vernost originalu u pogledu atmosfere, ideja, ritma – ali kada prevodi privuku medijsku pažnju, onda se svi obično bave autorom, odnosno autorkom, reputacijom koja ih prati, te se knjiga o kojoj je reč upoređuje s drugima koje su trenutno u centru interesovanja. Hoću da kažem da se retko dešava da prevodioci procenjuju rad svojih kolega, osim kada se radi o prijavljivanju za donacije i o prevodilačkim nagradama. Meni je važno da knjiga stigne do čitalačke publike, ne brinem mnogo o prikazima. Srećan sam kada biblioteke kupe moj prevod i sanjarim o tome da će neki univerzitetski profesori da ih uključe u svoje predavačke programe.

Vi ste po profesiji istoričar, objavili ste, pre poslednjih ratova, knjigu o istoriji Srbije. Kako danas vidite Srbiju u odnosu na period o kome ste pisali?

Istorija Srbije je složena, iznijansirana, raznolika, a isto tako i sporna i nedorečena koliko i istorija bilo koje druge kulture, bilo kog društva ili države. Jedan od glavnih zadataka istoričara jeste da se odupre i determinizmu i redukcionizmu, i to u korist slučajnosti i mnoštva uzročnosti. Istorija je, na kraju krajeva, stvar stava, pristupa – istorija nije nekakva enciklopedija koja nudi sva raspoloživa znanja, ili bedem kojim možete opasati jednu kulturu. Istorija je rezultat stava koji je istraživački, ona je sveobuhvatni i najizraženiji kontekst, i menja se tokom vremena.

Mislim da je ono što se u Srbiji dogodilo – i ono što se nije dogodilo – posle 1999. godine, zapravo odraz trendova koje možete videti i u drugim društvima koja prolaze kroz tranziciju. Možda je stagnacija u Srbiji bolnija delom zbog toga što nije “obrađeno” moralno zaveštanje ratova iz devedesetih, a zatim i zbog toga što u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i dalje postoje teškoće u pogledu razvoja i stabilnosti. Onu vrstu populizma i autoritarnosti koja me zabrinjava u Srbiji – i koja može takoreći da zarobi jednu zemlju i da dovede do porasta agresivnog nacionalizma van nje – možete videti i na mnogim drugim mestima. To se odnosi i na moju zemlju, u kojoj nismo uspeli da obuzdamo ozbiljnu pretnju demokratiji, oličenu u Donaldu Trampu.

Proveli ste u Srbiji čitavu jesen. Kako vam sada sve to o čemu ste pisali i o čemu ste prevodili izgleda iz blizine?

Moja supruga i ja proveli smo predivnu jesen u vašoj živopisnoj i kosmopolitskoj prestonici. Mnogo sam naučio o književnosti tokom boravka u Beogradu – to je bila tema mog istraživačkog projekta, prozna književnost od 1890. godine do početka devedesetih godina prošlog veka. Ali moram da vam kažem da su me dve stvari iznenadile, uopšteno uzev. Najpre to koliko je raširen antiamerikanizam među mojim levičarski orijentisanim prijateljima. Navikao sam na kritike desničara, veoma oštre kritike koje su najčešće formulisane vrlo uljudno – ali sada mi se čini da oba politička krila pogrešno procenjuju moju zemlju. (Rekao bih ponajpre u vezi sa ratovima u Ukrajini i Gazi.) Zatim, iznenadilo me je koliko mojih prijatelja nije glasalo na važnim izborima 17. decembra. Sa toliko opcija na glasačkom listiću, kako je iko mogao da kaže “nijedan od njih nije ono što ja želim”?

Kako ste i zbog čega (po kom kriterijumu), napravili spisak knjiga koje bi trebalo prevesti na engleski jezik?

Postoji šest kriterijuma za uključivanje nekog dela na listu dela srpske književnosti koja, po mom mišljenju, zavređuju da budu prevedena na engleski jezik. Lista obuhvata period od jednog veka pre raspada Jugoslavije. Tu listu, i čitav taj projekt, nazvao sam “33: Komšiluk knjiga”; to je deo većeg projekta koji se tiče istorije prevođenja sa srpskog na engleski počev od 1890. godine. Najpre, ova lista je namenjena prevodiocima u anglosferi, ali zasada je mnogo više Srba nego tih prevodilaca koji znaju za tu listu, i o njoj govore. Mnogo je ljudi razgovaralo o ovom spisku, mnogi su zbunjeni, nekima se jako dopada, neki su iznenađeni, a ima i onih koji su razočarani izborom. Ja mislim da su sve te reakcije sjajne.

Zatim, svi mi moramo da priznamo da postoje kriterijumi koji se ne tiču književnosti, ali uvek igraju veliku ulogu u odlučivanju koja će knjiga biti prevedena. Ja ovde uvodim neke nove kriterijume u pokušaju da stvorim novi niz prevoda na engleski, prevoda koji će čitaocima doneti uvid u to kako ljudi u Srbiji zaista žive – a ne samo kako se sukobljavanju i kako se bave politikom.

Konačno, hteo bih da kažem i da već više od dvadeset godina čitam, proučavam i prevodim srpsku književnost. Pet-šest od ovih pisaca sam već imao na umu kada sam stigao u Beograd avgusta prošle godine, ali do novih imena sam došao intenzivno čitajući po bibliotekama tokom narednih nekoliko meseci. Smernice za to čitanje dobio sam u više od 30 diskusija i intervjua sa mnogo pisaca, naučnika, izdavača, prevodilaca i novinara u Beogradu i Novom Sadu. Prihvatao sam njihove preporuke, ja sam sam nudio svoje ideje, razmenjivali smo mišljenja i kritike. Uprkos svemu tome, ova lista nije savršena. Ne postoji savršena lista kada je tema toliko široka. Cilj ove liste je da podstakne na razgovor o važnim delima koja su ili “van kanona” u Srbiji, ili su bila ignorisana na engleskom govornom području. Broj dela (33) je popriličan, ali je odabran i zato da bude moguće, mistički ili humoristički, ostaviti otvorena vrata za dopune u budućnosti.

Kriterijumi za uključivanje na listu su sledeći:

1. Roman ili knjiga su uspešni kao književno delo; to je lepa umetnička proza koja vas dira i pokreće.

2. Knjiga dosad nije objavljena na engleskom.

3. Knjiga je napisana u Srbiji, ili na srpskom, ili je bila veoma uticajna u Srbiji ili se radnja dešava u Srbiji. Ovaj kriterijum se tiče naziva liste: “komšiluk”, a ne (nacionalna) kultura. Taj naziv želi da sugeriše otvorenost i evoluciju komšiluka, a ne države. Komšiluk se odnosi na zajedničko proživljeno iskustvo, na društvo.

4. Glavna tema knjige je nešto drugo, a ne rat, genocid, granice, nacionalni identiteti, trauma, zavere ili zločini.

5. Prednost se daje knjigama čiji pisci nisu već dobro poznati na engelskom govornom području.

6. Prednost se daje knjigama čiji su autori žene ili pripadnici marginalizovanih grupa (naročito etničkih manjina) u Srbiji.

33: KOMŠILUK KNJIGA
(A NEIGHBORHOOD OF BOOKS)

1. Isidora Sekulić: Kronika palanačkog groblja (1940)

2. Vladan Desnica: Proljeća Ivana Galeba (1957)

3. Miloš Crnjanski: Dnevnik o Čarnojeviću (1921)

4. Milka Žicina: Reportaže (1950)

5. Mirko Kovač: Životopis Malvine Trifković (1971)

6. Nada Marinković: Ludi jahači (1972)

7. Dragoslav Mihailović: Čizmaši (1983)

8. Vera Kolaković: Portret lepe mame (1986)

9. Svetolik Ranković: Gorski car (1897)

10. Frida Filipović: Razilaženja (1973)

11. Bora Stanković: Božji ljudi (1902)

12. Jara Ribnikar: Nedovršeni krug (1954)

13. Ćamil Sijarić: Konak (1971)

14. Rastko Petrović: Ljudi govore (1931)

15. Risto Ratković: Nevidbog (1933)

16. Vesna Janković: Stanari duše (1990)

17. Vojislav Despotov: Mrtvo mišljenje (1982/1989)

18. Mirjana Stefanović: Odlomci izmišljenog dnevnika (1961)

19. Mladen Markov: Metrovka (1958/1972)

20. Branko Ćopić: Ne tuguj, bronzana stražo (1958)

21. Voja Čolanović: Druga polovina neba (1963)

22. Boba Blagojević: Sve zveri što su s tobom (1975)

23. Janoš Herceg: Nebo i zemlja (1963)

24. Milica Janković: Mutna i krvava (1932)

25. Skender Kulenović: Ponornica (1977)

26. Radoje Domanović: Satirične pripovetke (1898–1905; 1975)

27. Marija Čudina: Nevolje (1975)

28. Milovan Danojlić: Dragi moj Petroviću (1986)

29. Mileta Jakšić: Mirna vremena (1935)

30. Pavle Ugrinov: Otac i sin (1986)

31. Julija Najman: Lica/ Nameštanje lica (1979)

32. Mirjana Kodžić: Žive ćelije (1982)

33. Milan Milišić: Oficirova kći (1991)