Istorija nauke i tehnike

Industrijsko nasleđe se definiše kao interdisciplinarni metod proučavanja materijalnih i nematerijalnih svedočanstava, dokumenata, artefakata, objekata, naselja, i ostalog što je stvoreno radi ili delovanjem industrijskih procesa. „Čine ga zgrade i mašine, radionice, pogoni i fabrike, rudnici i mesta za preradu rude, stovarišta i skladišta, mesta gde se energija proizvodi, prenosi i koristi, saobraćaj i sva prateća infrastruktura, pa čak i mesta namenjena društvenim aktivnostima povezanim sa industrijom, poput stambenih ili obrazovanih“, piše u knjizi Industrijsko nasleđe Beograda Rifata Kulenovića, jednoj od prvih knjiga ove vrste kod nas, koju je nedavno objavio Muzej nauke i tehnike. Osim što govori o istoriji tehnologije u periodu od industrijske revolucije u XVIII veku do danas i što može imati i estetsku vrednost, industrijsko nasleđe priča i o životu, o svakodnevici sredine iz koje potiče, ono ima i sociološku vrednost.

TRAGOVI INDUSTRIJE: U centralnoj Srbiji materijalnih tragova industrije ima tek od polovine XIX, a u Vojvodini od XVIII veka (prehrambena industrija, melioracioni sistemi, saobraćajna mreža). U Srbiji, s obzirom da je čitav XIX vek provela u borbi za nezavisnost, početak industrije vezan je za državna preduzeća koja proizvode naoružanje i municiju – barutana u Stragarima iz 1806. godine, topolivnica u Beogradu iz 1808, livnica u Kragujevcu 1836. godine od koje je petnaestak godina kasnije nastao veliki vojni Arsenal. Čak su i male radionice za izradu kože i čoje bile u službi vojske.

Zakon o pomaganju domaće industrije iz 1873. godine, izgradnja železničke mreže, stručna radna snaga, poreske i carinske olakšice, ulaganje stranog i domaćeg kapitala i liberalnija spoljna ekonomska politika rezultirali su zamahom industrije u Srbiji tokom poslednje četvrtine XIX veka. Nekoliko je beogradskih fabrika tada uvelo savremene mašinske pogone: fabrike D.M. Đorića, K.M. Šonda, M. Munka, R. Gođevca, J. Barlovca, i dve parne strugare, navodi Rifat Kulenović u svojoj knjizi. Brži razvoj industrije je bio tokom prve decenije prošlog veka, da bi tokom Prvog svetskog rata veliki deo objekata bio oštećen i uništen: prema popisu Austrijanaca iz 1916. godine, od Drine do Velike Morave bilo je samo 112 preduzeća od kojih je polovina nesposobna za rad. Posle rata ostalo ih je samo 70.

Između dva rata, konkretno 1930. godine, u beogradsku industriju je investirano oko 500 miliona dinara, a u 170 industrijskih preduzeća bilo je zaposleno oko 14.000 ljudi. U visokotehnološku industriju ulagan je i strani kapital: u fabrici avionskih motora „Sv.Vlajković i komp.“ u Rakovici uložen je kapital češke firme „Walter“, francuska firma „Gnome et Rhone“ imala je većinsko vlasništvo u Industriji motora u Rakovici. „Popis industrijskih preduzeća iz 1938. godine pokazuje da je tokom prethodnih deset godina znatno porastao broj tekstilnih, metaloprerađivačkih i hemijskih preduzeća“, navodi Kulenović i ocenjuje da je „dobar deo njih građen solidno i permanentno je u funkciji“.

(NE)ZAŠTIĆNA DOBRA: Većina od 88 objekata industrijskog nasleđa Beograda navedenih u knjizi su opštepoznati toponimi: Železnička stanica Beograd, Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, Beogradski vodovod, Garaža dvorskih kompozicija u Topčideru, Glavna pošta, IKL, Termoelektrana „Snaga i svetlost“, Beogradski pamučni kombinat, Beko, BIGZ, Beton hala, Livnica „Pantelić“, Državna fabrika šećera, Pivara „Bajloni“, Telefonska centrala, Fabrika hartije Milana Vape, Teleoptik, Ciglana Polet, Kapetanija Beograd, Astronomska opservatorija, Meteorološka opservatorija, Republički seizmološki zavod, IMR… Pa ipak, bez obzira na njihov značaj, vrednost i prisutnost u svakodnevnom životu, malo objekata ove specifične baštine uživa pravnu zaštitu. Status kulturnog dobra imaju samo Prvi akcionarski mlin, Opservatorija na Zvezdari i Fabrika hartije Milana Vape, a kulturnog dobra od velikog značaja samo zgrade Glavne železničke stanice, Telefonske centrale u Kosovskoj ulici, Livnica „Pantelić“ i Meteorološka stanica.

Danas je Prvi akcionarski mlin vlasništvo Soravia Groupa, i dalje melje žito, ali od pre dvadesetak godina ne pomoću parne mašine „Luter“ iz Braunšvajga od 150KS, dva parna kotla „bebkok-vilkoks, i dinama AEG od 100 ampera. Tih mašina i ostalih vrhunskih aparate iz prvih godina prošlog veka kad je fabrika otvorena više nema. Sadašnji vlasnik Vapove Fabrike hartije (sazidana je prvih godina druge decenije prošlog veka) jeste Kompanija Zepter. Ostali zaštićeni objekti su državno vlasništvo, i osim Livnice „Pantelić“ sa starim alatima, kalupima, šablonima i ostalim spravama pomoću kojih su od druge polovine XIX veka livena zvona i pomoću kojih su pravljeni toranjski satovi, o kojoj vodi brigu Muzej grada Beograda, svi obavljaju svoje prvobitne funkcije. Rifat Kulenović predlaže da bi trebalo obratiti pažnju „ne samo na mnoštvo mašinskih mlinova u Vojvodini, već i na one u Obrenovcu, kao i na one u neposrednoj okolini Beograda – u Belom Potoku, Surčinu, Grockoj i Barajevu. Ovi mašinski mlinovi su opremljeni originalnim mašinama, neprekidno su u funkciji i imaju očuvan originalni proces proizvodnje. Stare iverzibilne sisteme sa crpnim stanicama za odvodnjavanje u okolini Beograda i u Vojvodini u odličnom stanju i u funkciji, takođe treba posebno tretirati. To su crpne stanice u Ovči i Borči, kao i starija stanica Boljevci, kao i stanice Plavna, Dubovac, Ečka, Žabalj.“

U slučajevima kad je Muzej nauke i tehnike donosio odluku o zaštiti, kada je trebalo zaštititi pokretna kulturna dobra, sve je bilo mnogo jednostavnije. Tako su zaštićeni kran u Luci Beograd, elektronski studio Radio Beograda, parna mašina za pogon lifta u Senjskim rudnicima, jedinstvena u svetu, više starih parnih brodova i železničkih lokomotiva i vagona. Iskustvo iz sveta je pokazalo da je odličan čuvar industrijskog nasleđa njegova prenamena. Naš primer i dokaz je Beton hala koja je prenamenjena u galeriju, džez klub i ekskluzivan salon nameštaja.

MAŠINE U MUZEJU: Kao i svuda u svetu, kada je reč u industrijskoj baštini, centralno mesto i kod nas zauzima Muzej nauke i tehnike, jedan od naših najmlađih muzeja. U svetu ovakvi muzeji postoje još od polovine prošlog veka. Jedan od najstarijih muzeja tehnike postoji u Bostonu, SAD, još od 1864. godine, a u Evropi su najpoznatiji su The Science Museum u Londonu i Deutsches Museum u Minhenu. Kod nas Muzej nauke tehnike osnovan je na inicijativu Srpske akademije nauka i umetnosti 1989. godine, a tek 2005. godine dobio i svoj odgovarajući prostor, zgradu Stare termoelektrane u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu (o istorijatu zgrade vidi okvir). Godine 2007. čuveni svetski arhitekta Boris Podreka načinio je plan rekonstrukcije zapuštene zgrade elektrane i njeno pretvaranje u muzejski prostor (vidi „Vreme“ broj 858), ali se od Podrekinog projekta u međuvremenu odustalo, zbog nedostatka sredstava. Ipak, nedavno je unutrašnjost zgrade renovirana i na izlagačkom prostoru većem od 2500 kvadratnih metara otvorena prva postavka Muzeja.

Čine je dva izlagačka prostora: Galerija i Otvoreni depo muzeja. U Galeriji, koja se nalazi u zgradi elektrane, predstavljeno je više od 400 predmeta iz 25 zbirki koji su organizovani u četiri celine (Točak–mašina–motor, Komunikacija, Čovek i tehnika, i Mera i broj). Otvoreni depo sa oko 300 eksponata se nalazi u pomoćnoj zgradi gde su nekada bile radionice električne centrale, a u njemu su rekonstruisani ambijenti gradskog stanovanja u Srbiji pre elektrifikacije, kao i jedne stare štamparije. U vreme otvaranja nove stalne postavke Muzeja, čulo se da će opština Stari grad pomoći da uskoro započnu radovi na sređivanju fasade ovog objekta industrijskog nasleđa. Njena rekonstrukcija je počela pre tri godine, a planirana je i dogradnja 7000 kvadratnih metara prostora za biblioteku, galeriju za tematske izložbe, kancelarije, arhiv i slične detalje koji će Muzeju omogućiti da postane savremeni kulturno-obrazovni centar u prostoru spomenika industrijskog nasleđa.

Stara termoelektrana: Hladna rezerva

MUZEJ NAUKE I TEHNIKE: Zgrada Stare termoelektrane (foto: A. Anđić)

Današnja zgrada stare beogradske električne centrale nikada nije direktno bombardovana. Mada je na teritoriju kompleksa kojim je upravljalo „Društvo za tramvaj i osvetljenje“ na Dorćolu iz nemačkih „štuka“ palo nekoliko bombi tokom šestoaprilskog rušenja Beograda, sama zgrada Stare termoelektrane je uspela da nedirnuta preživi i Drugi svetski rat, a potom pola veka kasnije, i NATO intervenciju. Međutim, ona danas spolja izgleda tako oronulo da bi se turistima moglo učiniti kako je ovaj izuzetno značajan spomenik srpskog industrijskog nasleđa kolateralna šteta burne istorije Beograda. U ovoj je zgradi, na uglu ulica Skenderbegove i Dobračine, po odluci vlasti iz 2005. godine smešten izlagački prostor Muzeja nauke i tehnike, koji je proteklog proleća adaptiran, uređen i otvoren za posetioce, ali njena spoljna fasada izgleda sramotno ruinirano – posebno jer i sama, inače odlična ideja da se muzej ovde smesti treba da pošalje implicitnu poruku kako industrijsko nasleđe nije zaboravljeno.

Naime, na ovoj se lokaciji pre današnje zgrade nalazila prva termoelektrana sa koje je 1893. godine počela elektrifikacija Beograda. Kako su za „Vreme“ rekli u Muzeju nauke i tehnike, taj početni objekat je dobrim delom srušen u Prvom svetskom ratu i mada su Austrijanci tokom okupacije uspostavili rad centrale, na lokaciji su dugo stajale ruševine koje su sasvim raščišćene tek sredinom dvadesetih godina XX veka. Naime, tadašnja vlada je nakon rata nacionalizovala elektranu i oduzela je belgijskim vlasnicima, pa se zbog nerešenog vlasništva, dugo otezalo za obnovom. Danas nisu poznati dokumenti koji pokazuju kad je tačno počela izgradnja same zgrade Stare termoelektrane, ali, prema poslednjim saznanjima u Muzeju nauke i tehnike, današnja zgrada je otvorena 1927. godine – najverovatnije se pre toga obnavljala duži niz godina kako se kompleks širio, budući da elektrana nije prekidala rad u međuvremenu.

No, već između 1932. i 1934. godine puštena je u pogon impozantna termocentrala na dunavskom keju „Snaga i svetlost“. U to doba, ona se ugljem snabdevala pomoću velikog krana koji ju je hranio sa barži koje su ga dovozile Dunavom. U međuvremenu, Stara termoelektrana je prešla u „hladnu rezervu“. Kasnije su u njoj dugo bili smešteni administrativni poslovi električnog preduzeća, sve dok pre pet godina ona nije dodeljena Muzeju nauke i tehnike, koji je pre toga imao samo skučeni izlagački prostor u zgradi SANU-a, u ulici Đure Jakšića. Inače, i napuštena građevina „Snage i svetlosti“ postoji i danas, ali sa njom ništa nije učinjeno, mada je najavljivano da će biti obnovljena zajedno sa izgradnjom beogradske marine.

Lepa ideja o smeštanju muzeja u Staru termoelektranu dočekana je pre nekoliko godina sa oduševljenjem i medija i arhitekata i ljubitelja starina. Kako bi se objekat adaptirao na pravi način, u ceo poduhvat se uključio i slavni evropski arhitekta Boris Podreka, akademik, univerzitetski profesor i dobitnik niza prestižnih priznanja. On je napravio originalno idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje za Muzej nauke i tehnike na ovoj lokaciji – jedan celovit projekat adaptacije koji je podrazumevao restauraciju i proširenje prostora i predstavljao njegov prvi rad u rodnom gradu. Bilo je planirano da se izgradnja finansira iz Nacionalnog investicionog plana, ali se, kao i kod tolikih drugih divnih projekata, stvar samo otegla u nedogled i ništa se nije desilo. Međutim, Muzej je odlučio da se nakon više godina čekanja useli u zgradu centrale i uz manje adaptacije unutrašnjeg prostora, uoči ovogodišnje Noći muzeja, otvori izložbu „Drugi krug“.

Vlasti opštine Stari grad sada najavljuju da će pomoći adaptaciju fasade, što bi mogao biti Treći krug. No, koliko će krugova proći dok se realizuje projekat Borisa Podreke? Nadajmo se da neće svih devet.

S. Bubnjević

ARTEFAKTI: Hidroelektrana »Gamzigrad«, Zaječar, 1909. (Foto: Rifat Kulenović)

Eksponati u Muzeju nauke i tehnike, Beograd (foto: A. Anđić)

Zgrada Glavne železničke stanice u Beogradu, 1884. (foto: A. Anđić)

Crpna stanica »Dubrovac«, 1910. (Foto: Rifat Kulenović)