Istočnjački bluz

Kako se u ovom podužem međuvremenu pojam redefinisanja identiteta (tako zgodan u opisivanju najvažnijih tematskih okvira umetničkih dela sadašnjice) izrodio u potrošen, možda značenja i potencijala potpuno lišen i ispražnjen koncept, pojavila se potreba za novim zgodnim sintagmama tog ili sličnog tipa. Na uzorku onoga što se u idejnom smislu moglo prepoznati u nekoliko najzapaženijih filmova prikazanih u sklopu upravo okončanog, ovogodišnjeg silom (pandemijskih) prilika dvostrukog 67/68. izdanja Martovskog festivala u Domu omladine Beograda, mogući zajednički sadržatelj (naravno, posve slučajan) mogao bi biti poriv za borbom sa onim što tišti, što žulja, što na vreme i u potpunosti nije verbalizovano, a što je u međuvremenu, kako se barem isprva činilo, temeljno internacionalizovano. To je očigledno već i u slučaju filma koji je poneo Gran-pri u odeljku 68. izdanja, dugometražnom dokumentarnom ostvarenju Zaklinjem se Nikole Dragovića i Milutina Petrovića, izrazito polivalentnom delu koje, a što bi već, samo po sebi, moglo da bude dovoljna osnova za prvu, okvirnu pohvalu, dosta skladno sjedinjuje više struja unutar savremenog dokumentarnog izraza – osim fino izbalansiranih odlika opservacionog i reportažnog dokumentarnog filma, tu je i obilje arhivske građe (i to one najdragocenije i kinestetski iznimno potentne – lične arhive samih protagonista).

Zaklinjem se kreće od lično intoniranog prikaza traumatičnog iskustva (tada) mladog i neiskusnog vojnika JNA koji je tokom neizvesne i opasne epizode u kojoj su u klinču (ali, isprava, i u pat-poziciji) bili vojnici jugoslovenske armije (zlosrećnog varaždinskog korpusa) u enigmatičnom komunikacionom centru na planini blizu republičkih granica Hrvatske i Slovenije u jesen 1991. godine; zapravo, preciznije rečeno i određeno, polazna tačka za glavninu ovog gotovo pa odličnog dokumentarnog filma očito su bili vanserijski vešti i rečiti/ilustrativni snimci koji je o mladom vojniku Igoru Dikiću (pre odlaska, tokom zakletve i nakon tog traumatičnog ali ipak srećnog povratka sa prve linije tek rasmplamsalih sukoba) beležio junošin stric, strastveni i očito nadahnuti i verzirani rođak Predrag Milošević. Na to se onda nadovezuju „susreti“ aktera snimaka sa današnje/skorašnje tačke gledišta uz prateće komentare, srećom potpuno oslobođene obično teškog i toksičnog balasta naknadne pameti. Dikić, sada u zrelim godinama, potom putuje na mesto tih opasnih okršaja, kao i u Brčko u posetu tek nešto malo starijem, a voljenom i poštovanom vodniku, koji je, za razliku od više i visoko rangiranih u vojnom komandnom lancu, do kraja ostao uz svoje vojnike na redovnom odsluženju vojnog roka.

Taj trougaoni koncept, ukorenjen u međusobno potpuno komplementarnim temeljima, pokazao se kao sasvim dostojan tako ambicioznog idejnog pristupa – kako od pojedinačnog/ličnog iskustva stići do pune osnove za izvođenje kredibilnih, ali i svakako poštenih opštih/univerzalnih zaključaka, o prirodi JNA, njenim manjkavostima, o suštini sukoba, prirodi opšte konfuzije i narastajuće teške tame koje građanski sukobi/ratovi sa sobom nekako po nužnosti sa sobom nose. Uz sve pomenuto, ovaj montažno ubedljivo i domišljato sročeni dokumentarac (čak i mimo te krunske teme i konkretnih događaja koji ilustruju posve jasnu autorsku tezu) podseća nas na neprolaznu sugestivnost lične/arhivske građe, tih mikrokulturoloških baština koje nas pak podsećaju na ono višestruko potvrđeno: bez prikaza istorije privatnih života (posebno u burnim periodima i prevratničkim društvenim, opštim okolnostima) gotovo da je nemoguće stvoriti iole upečatljiviji i uverljivi prikaz jedne ere, odnosno onoga najrelevantnijeg i onoga što se sa velikom izvesnošću docnije pokazuje kao najpodatnija osnova za osvrt i analizu važnih istorijskih trenutaka i pozicije „običnih“, dakle, neznatnih civila u sve uskomešanijem vrtlogu rata i ostalih krupnih prevrata.

Naravno, dosta pomaže, a toga su autori ovog filma bili sasvim svesni, ako su tu i nadahnuti, rečiti i osvešćeni sagovornici, a što se može iskazati kao krajnja ocena u slučaju svih koji su svojim svedočenjima i viđenjima događaja osnažili i obogatili film Zaklinjem se. Na sve to, uz veštu i ritmički dobro pozicioniranu upotrebu „zvanične“ arhivske građe (uključujući i inserte iz namensko-propagandnih filmova iz fundusa Zastava filma), ovaj film nam daruje i izrazito zanimljive bočne sudare skorije prošlosti i sadašnjeg trenutka, poput onoga u kome Milošević komentariše ispraćaj bratanca u vojsku (uz video-ilustracije iz baš tog dana) dok stoji na istom tom mestu – ali sada temeljno odstranjenom/poništenom glavnom železničkom stanicom u Beogradu, koja, eto, sve brže i obuhvatnije hlapi iz našeg kolektivnog sećanja. Sa druge strane, možda se kao upitan autorski potez mogu označiti lirski intonirani nostalgičarski video-pasaži, koji, doduše, vode ka potentnoj „raspevanoj“ poenti u samoj završnici filma.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Martovski festival je u ovoj svojoj iznuđenoj duploj meri konačno doneo priliku i za bioskopski (dakle, definitivno najprikladniji) susret sa sada već, reklo bi se, opštepoznatim ispovedno-problemskim dokumentarnim filmom Zaceli me ranije samo glumice, a sada i producentkinje i rediteljke Danije Štajnfeld. Naravno, a o čemu, kanda, mogu da posvedoče svi koji su film gledali sa u međuvremenu upijenim informacijama o slučaju, ekonomisanja radi, nazovimo ga tako, Štajnfeld – Lečić. To je sasvim očekivano, i usled toga ovaj film dobija na složenosti naročito na onoj obično varljivoj tački gde se susreću stvarnost i film, pa bio on i od dokumentarne sorte. Osim toga, nakon gledanja Zaceli me, usredsređenog i dobronamernog gledanja (dovoljno) otvorenog uma, stiče se i utisak da se ovo ostvarenje već upisalo u red onih recentnih dela, a ima ih i uvek će ih i biti, koja imaju potencijala da posluže i kao svojevrsni svetonazorski lakmus papir sa tačke gledalaca namernika. Uspemo li ikako da ostavimo po stranu, gle čuda, kod nas uobičajeno hipertrofiranu medijsku halabuku (gde su „olimpijsku normu“ ganjali i prebacivali ovdašnji ubogi i toksični tabloiodi), sigurno ćemo većinski stići do utiska da je Zaceli me u svojoj kinestetskoj i esnafskoj biti vrlo dobar film. Koji je, uz to, i neosporno važan. Reč je o prilično opsežnoj i ambicioznoj pačvork slagalici u kojoj Danijela Štajnfeld umešno kombinuje svoje ispovesti direktno u kameru sa potonjim razgovorima sa drugim žrtvama (oba pola) silovanja i seksualnih napada. Već tu Zaceli me stiže do kote na kojoj taj ubedljivi ispovedni okvir stupa u smislenu „koaliciju“ sa problemskim filmom posve jasno definisanog tematskog okvira, a čime se dobija ne samo na opštosti/univerzalnosti teze, već i na ritmu izlaganja, istovremeno osnažujući tu lako razaznatljivu poentu, čime se trasira sigurna staza ka zamašnijoj empatiji gledalaca.

Zaceli me, osim ispovesti/svedočenja, prate i rekonstrukcije i (ciljano minimalistički postavljene) animacije, a moglo bi se reći da tu film dobija taj lako prepoznatljiv američki beleg, sa sve lakim i neupadljivim prelascima iz jednog stilskog izraza u drugi. U skladu sa tom američkom biti je i pozicioniranje pojma i značaja oprosta u samom finalu i osetna didaktičnost u poslednjim minutima, što je, naravno, sasvim i razuman i legitiman autorski izbor. Film pleni iskrenom emocijom, nema ni bledih nagoveštaja kalkulantskih primisli, a svakako se sa postojanom sigurnošću može reći da i na dostojanstven i filmski ubedljiv i pismen način problematizuje jednu kolosalno važnu i bolnu društvenu temu koja je, eto, stigla i u fokus naših ovdašnjih egzistencija u smislu života u zajednici koja ima dosta toga svoga i očiglednog da zaceli i usmeri put kakvog-takvog, idejno-intelektualno-emotivno brižljivije artikulisanog novog početka. U svetlu toga, manje je važno što ukupnu vrednost ovog filma Danijele Štajnfeld u izvesnoj meri umanjuju odveć doslovne animacije, tim pre jer je ovo ostvarenje, povrh svega pomenutog, uspelo da pogodi u još jednu značajnu metu – da nas sve zajedno podseti na neretko zatomljeni i zaboravljeni emancipatorski i (auto)terapeutski potencijal filma kao medija i jezika planetarnog sporazumevanja i razumevanja.

Za kraj, iskrenu i jasnu pohvalu zaslužuju i dva kratka filma. Plava granica je, da se držimo i baš aktuelne faktografije, pobedila u kategoriji Dokumentarnog filma do 50 minuta, dok je Kako sam pobedio lepak i bronzu proglašen najboljim u takođe takmičarskoj selekciji domaćeg kratkog igranog filma, oba u odeljku koji se ticao 68. izdanja Martovskog festivala. A ono što ova dva vrsna mlada filma spaja u skladnu rimu je svest o tome da, eto, i tišina može da bude oružje u narečenoj borbi, kao i da je kadra da govori podosta, pa još i na filmu.

Plava granica autora Ivana Milosavljevića koji, poput takođe zapaženog i svakako kvalitetnog filma A sada se spušta veče Maje Novaković (o kome smo na ovim stranicama pisali lane i u čijem je nastanku između ostalih učestvovao i Milosavljević), na uzorku ograničene minutaže, tu kroz prikaz života vremešnog osamljenog i samozatajnog pecaroša, uspeva da pomiri rafiniranu vizuelnu kulturu i antropološku rečitost. A Vladimir Vulević je u filmu Kako sam pobedio bronzu i lepak (zapaženom na više evropskih filmskih festivala u mesecima za nama) lako dobacuje do tačke zrelog i brušenog primera smislenog sporog filma – njegovog ćutljivog mlađeg junaka, radnika u pribojskoj fabrici pod senkom sveopšte entropije, pratimo tokom svakodnevnih rutina, dok se priča lagano grana, a njegov portret dobija na višeslojnosti, dok iz pozadine čujemo šapatom izrečena svedočenja njegovih bližnjih. Vulevićev film odlično funkcioniše i kao suverena filmska varijanta takozvanog istočnjačkog bluza, filmova za one kojima empatija nije strana, a koji počesto sa suzom u oku i isceljujućom teskobom isprate priče o nemoći i gubitku, svima nam dobro poznatim teritorijama.