Martovski festival, 67. i 68. izdanje, Dom omladine Beograd
Kako se u ovom podužem međuvremenu pojam redefinisanja identiteta (tako zgodan u opisivanju najvažnijih tematskih okvira umetničkih dela sadašnjice) izrodio u potrošen, možda značenja i potencijala potpuno lišen i ispražnjen koncept, pojavila se potreba za novim zgodnim sintagmama tog ili sličnog tipa. Na uzorku onoga što se u idejnom smislu moglo prepoznati u nekoliko najzapaženijih filmova prikazanih u sklopu upravo okončanog, ovogodišnjeg silom (pandemijskih) prilika dvostrukog 67/68. izdanja Martovskog festivala u Domu omladine Beograda, mogući zajednički sadržatelj (naravno, posve slučajan) mogao bi biti poriv za borbom sa onim što tišti, što žulja, što na vreme i u potpunosti nije verbalizovano, a što je u međuvremenu, kako se barem isprva činilo, temeljno internacionalizovano. To je očigledno već i u slučaju filma koji je poneo Gran-pri u odeljku 68. izdanja, dugometražnom dokumentarnom ostvarenju Zaklinjem se Nikole Dragovića i Milutina Petrovića, izrazito polivalentnom delu koje, a što bi već, samo po sebi, moglo da bude dovoljna osnova za prvu, okvirnu pohvalu, dosta skladno sjedinjuje više struja unutar savremenog dokumentarnog izraza – osim fino izbalansiranih odlika opservacionog i reportažnog dokumentarnog filma, tu je i obilje arhivske građe (i to one najdragocenije i kinestetski iznimno potentne – lične arhive samih protagonista).
Zaklinjem se kreće od lično intoniranog prikaza traumatičnog iskustva (tada) mladog i neiskusnog vojnika JNA koji je tokom neizvesne i opasne epizode u kojoj su u klinču (ali, isprava, i u pat-poziciji) bili vojnici jugoslovenske armije (zlosrećnog varaždinskog korpusa) u enigmatičnom komunikacionom centru na planini blizu republičkih granica Hrvatske i Slovenije u jesen 1991. godine; zapravo, preciznije rečeno i određeno, polazna tačka za glavninu ovog gotovo pa odličnog dokumentarnog filma očito su bili vanserijski vešti i rečiti/ilustrativni snimci koji je o mladom vojniku Igoru Dikiću (pre odlaska, tokom zakletve i nakon tog traumatičnog ali ipak srećnog povratka sa prve linije tek rasmplamsalih sukoba) beležio junošin stric, strastveni i očito nadahnuti i verzirani rođak Predrag Milošević. Na to se onda nadovezuju „susreti“ aktera snimaka sa današnje/skorašnje tačke gledišta uz prateće komentare, srećom potpuno oslobođene obično teškog i toksičnog balasta naknadne pameti. Dikić, sada u zrelim godinama, potom putuje na mesto tih opasnih okršaja, kao i u Brčko u posetu tek nešto malo starijem, a voljenom i poštovanom vodniku, koji je, za razliku od više i visoko rangiranih u vojnom komandnom lancu, do kraja ostao uz svoje vojnike na redovnom odsluženju vojnog roka.
Taj trougaoni koncept, ukorenjen u međusobno potpuno komplementarnim temeljima, pokazao se kao sasvim dostojan tako ambicioznog idejnog pristupa – kako od pojedinačnog/ličnog iskustva stići do pune osnove za izvođenje kredibilnih, ali i svakako poštenih opštih/univerzalnih zaključaka, o prirodi JNA, njenim manjkavostima, o suštini sukoba, prirodi opšte konfuzije i narastajuće teške tame koje građanski sukobi/ratovi sa sobom nekako po nužnosti sa sobom nose. Uz sve pomenuto, ovaj montažno ubedljivo i domišljato sročeni dokumentarac (čak i mimo te krunske teme i konkretnih događaja koji ilustruju posve jasnu autorsku tezu) podseća nas na neprolaznu sugestivnost lične/arhivske građe, tih mikrokulturoloških baština koje nas pak podsećaju na ono višestruko potvrđeno: bez prikaza istorije privatnih života (posebno u burnim periodima i prevratničkim društvenim, opštim okolnostima) gotovo da je nemoguće stvoriti iole upečatljiviji i uverljivi prikaz jedne ere, odnosno onoga najrelevantnijeg i onoga što se sa velikom izvesnošću docnije pokazuje kao najpodatnija osnova za osvrt i analizu važnih istorijskih trenutaka i pozicije „običnih“, dakle, neznatnih civila u sve uskomešanijem vrtlogu rata i ostalih krupnih prevrata.
Naravno, dosta pomaže, a toga su autori ovog filma bili sasvim svesni, ako su tu i nadahnuti, rečiti i osvešćeni sagovornici, a što se može iskazati kao krajnja ocena u slučaju svih koji su svojim svedočenjima i viđenjima događaja osnažili i obogatili film Zaklinjem se. Na sve to, uz veštu i ritmički dobro pozicioniranu upotrebu „zvanične“ arhivske građe (uključujući i inserte iz namensko-propagandnih filmova iz fundusa Zastava filma), ovaj film nam daruje i izrazito zanimljive bočne sudare skorije prošlosti i sadašnjeg trenutka, poput onoga u kome Milošević komentariše ispraćaj bratanca u vojsku (uz video-ilustracije iz baš tog dana) dok stoji na istom tom mestu – ali sada temeljno odstranjenom/poništenom glavnom železničkom stanicom u Beogradu, koja, eto, sve brže i obuhvatnije hlapi iz našeg kolektivnog sećanja. Sa druge strane, možda se kao upitan autorski potez mogu označiti lirski intonirani nostalgičarski video-pasaži, koji, doduše, vode ka potentnoj „raspevanoj“ poenti u samoj završnici filma.
Martovski festival je u ovoj svojoj iznuđenoj duploj meri konačno doneo priliku i za bioskopski (dakle, definitivno najprikladniji) susret sa sada već, reklo bi se, opštepoznatim ispovedno-problemskim dokumentarnim filmom Zaceli me ranije samo glumice, a sada i producentkinje i rediteljke Danije Štajnfeld. Naravno, a o čemu, kanda, mogu da posvedoče svi koji su film gledali sa u međuvremenu upijenim informacijama o slučaju, ekonomisanja radi, nazovimo ga tako, Štajnfeld – Lečić. To je sasvim očekivano, i usled toga ovaj film dobija na složenosti naročito na onoj obično varljivoj tački gde se susreću stvarnost i film, pa bio on i od dokumentarne sorte. Osim toga, nakon gledanja Zaceli me, usredsređenog i dobronamernog gledanja (dovoljno) otvorenog uma, stiče se i utisak da se ovo ostvarenje već upisalo u red onih recentnih dela, a ima ih i uvek će ih i biti, koja imaju potencijala da posluže i kao svojevrsni svetonazorski lakmus papir sa tačke gledalaca namernika. Uspemo li ikako da ostavimo po stranu, gle čuda, kod nas uobičajeno hipertrofiranu medijsku halabuku (gde su „olimpijsku normu“ ganjali i prebacivali ovdašnji ubogi i toksični tabloiodi), sigurno ćemo većinski stići do utiska da je Zaceli me u svojoj kinestetskoj i esnafskoj biti vrlo dobar film. Koji je, uz to, i neosporno važan. Reč je o prilično opsežnoj i ambicioznoj pačvork slagalici u kojoj Danijela Štajnfeld umešno kombinuje svoje ispovesti direktno u kameru sa potonjim razgovorima sa drugim žrtvama (oba pola) silovanja i seksualnih napada. Već tu Zaceli me stiže do kote na kojoj taj ubedljivi ispovedni okvir stupa u smislenu „koaliciju“ sa problemskim filmom posve jasno definisanog tematskog okvira, a čime se dobija ne samo na opštosti/univerzalnosti teze, već i na ritmu izlaganja, istovremeno osnažujući tu lako razaznatljivu poentu, čime se trasira sigurna staza ka zamašnijoj empatiji gledalaca.
Zaceli me, osim ispovesti/svedočenja, prate i rekonstrukcije i (ciljano minimalistički postavljene) animacije, a moglo bi se reći da tu film dobija taj lako prepoznatljiv američki beleg, sa sve lakim i neupadljivim prelascima iz jednog stilskog izraza u drugi. U skladu sa tom američkom biti je i pozicioniranje pojma i značaja oprosta u samom finalu i osetna didaktičnost u poslednjim minutima, što je, naravno, sasvim i razuman i legitiman autorski izbor. Film pleni iskrenom emocijom, nema ni bledih nagoveštaja kalkulantskih primisli, a svakako se sa postojanom sigurnošću može reći da i na dostojanstven i filmski ubedljiv i pismen način problematizuje jednu kolosalno važnu i bolnu društvenu temu koja je, eto, stigla i u fokus naših ovdašnjih egzistencija u smislu života u zajednici koja ima dosta toga svoga i očiglednog da zaceli i usmeri put kakvog-takvog, idejno-intelektualno-emotivno brižljivije artikulisanog novog početka. U svetlu toga, manje je važno što ukupnu vrednost ovog filma Danijele Štajnfeld u izvesnoj meri umanjuju odveć doslovne animacije, tim pre jer je ovo ostvarenje, povrh svega pomenutog, uspelo da pogodi u još jednu značajnu metu – da nas sve zajedno podseti na neretko zatomljeni i zaboravljeni emancipatorski i (auto)terapeutski potencijal filma kao medija i jezika planetarnog sporazumevanja i razumevanja.
Za kraj, iskrenu i jasnu pohvalu zaslužuju i dva kratka filma. Plava granica je, da se držimo i baš aktuelne faktografije, pobedila u kategoriji Dokumentarnog filma do 50 minuta, dok je Kako sam pobedio lepak i bronzu proglašen najboljim u takođe takmičarskoj selekciji domaćeg kratkog igranog filma, oba u odeljku koji se ticao 68. izdanja Martovskog festivala. A ono što ova dva vrsna mlada filma spaja u skladnu rimu je svest o tome da, eto, i tišina može da bude oružje u narečenoj borbi, kao i da je kadra da govori podosta, pa još i na filmu.
Plava granica autora Ivana Milosavljevića koji, poput takođe zapaženog i svakako kvalitetnog filma A sada se spušta veče Maje Novaković (o kome smo na ovim stranicama pisali lane i u čijem je nastanku između ostalih učestvovao i Milosavljević), na uzorku ograničene minutaže, tu kroz prikaz života vremešnog osamljenog i samozatajnog pecaroša, uspeva da pomiri rafiniranu vizuelnu kulturu i antropološku rečitost. A Vladimir Vulević je u filmu Kako sam pobedio bronzu i lepak (zapaženom na više evropskih filmskih festivala u mesecima za nama) lako dobacuje do tačke zrelog i brušenog primera smislenog sporog filma – njegovog ćutljivog mlađeg junaka, radnika u pribojskoj fabrici pod senkom sveopšte entropije, pratimo tokom svakodnevnih rutina, dok se priča lagano grana, a njegov portret dobija na višeslojnosti, dok iz pozadine čujemo šapatom izrečena svedočenja njegovih bližnjih. Vulevićev film odlično funkcioniše i kao suverena filmska varijanta takozvanog istočnjačkog bluza, filmova za one kojima empatija nije strana, a koji počesto sa suzom u oku i isceljujućom teskobom isprate priče o nemoći i gubitku, svima nam dobro poznatim teritorijama.
“Eksperimentalni teatar je u jednom dijelu mog odrastanja u kazalištu imao negativnu konotaciju, a tek kasnije pozitivnu. Ljudi nekad misle da eksperimentalno mora biti šokantno, a to često nije to. Danas, ako glumac dođe na scenu i ispriča jednu priču, to možemo shvatiti kao eksperimentalni teatar u ovom gomilanju mikrofona, tehnologije, svjetla... Da samo dođe jedan čovjek i ispriča priču, eto, to bi za mene danas bio eksperimentalni teatar”
Na početku sezone Atelje 212 je imao dve premijere na Sceni “Mira Trailović”, koje govore o važnim fenomenima savremenog društva kod nas, ali i u svetu
Mjuzikl, kao uvek u izvesnoj meri isforsirana i teatrolika forma, zahteva popriličnu suspenziju neverice i krajnju benevolentnost gledalaca, što zahteva da se zaplet bavi tipskim, oprobanim, opštemestaškim i svedenijim temama, a Odijaru ovde polazi za rukom da stvori zamah operetskog raspona, gde je sve nekako veće od života, a s druge strane, i silno i temeljno prožeto životom i zbiljom
Na prvi pogled se čini kao da društvo radi sve u korist opstanka patrijarhata, kaže Dragana Mladeović, autorka zbirke poezije „Robotka“, za koju je nedavno dobila nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“
Televizijska serija „Sablja“ je izgleda uspela da razočara sve. Možda jer su očekivali nešto što igrana serija i ne može i ne treba da pruži
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
