fotografije: narodno pozorište
Ivan Viripajev: Iranska konferencija; prevod Sanja Milić; režija Ivana Vujić; Narodno pozorište
Iranska konferencija je drama o naučnoj konferenciji koja se dešava na univerzitetu u Danskoj. Danska kao mesto dešavanja istovremeno predstavlja srce Zapadne Evrope i postojbinu Hamleta (“Nešto je trulo u državi Danskoj” ili “Danska je tamnica”). Konferencija je sazvana sa ciljem da Evropa, tj. organizator konferencije i učesnici, pokušaju da razumeju savremeni Iran. Koristeći krutu formu konferencije (“izlaganja” tj. dugi monolozi učesnika konferencije) Viripajev postavlja pitanje o čemu (ili o kome) govorimo kada govorimo o drugome. Iza početnog politički korektnog govora i namere da se upozna i razume drugi prelazi se na promociju sopstvenih vrednosti. Viripajev otkriva stereotipne predstave Evropljana ne samo o muslimanima već i o svima koji su drugačiji i imaju drugačije vrednosti. Tako prostor govorenja o drugome postaje poligon za ličnu promociju i marketing, za skretanje pažnje na sebe (njima je teško, ali kako tek ja patim!), za nametanje sopstvenih ideja o svetu, ljudima, Bogu, nasleđu, za nastavak međusobnih ličnih sukoba, za isprazno govorenje, za isticanje superiornosti sopstvenog društva, za patronatski odnos prema umetnicima koji su progonjeni u sopstvenoj sredini… Međutim, iako je veoma kritičan kada piše o (ne)razumevanju Zapada prema Istoku, Viripajev nije ciničan. Njegov cilj nije da olako kritikuje zapadne intelektualce već da ukaže da naši identiteti nisu jednoznačni nego su dinamična konstrukcija koja se neprekidno menja u odnosu na identitetske konstrukcije ljudi oko nas, društava kojima pripadamo i zajednica sa kojima stupamo u kontakt. Tako, na primer, neko istovremeno može biti naučnik koji piše popularne radove, otac kome se sin ubio i ljubavnik koji se na konferenciji ponovo sreće sa ženom sa kojom se ružno rastao. Strogo pazeći da iz forme konferencije ne sklizne u dramsku formu, Viripajev kroz svaki od monologa otkriva kako govornik čak i kada govori o onome što zna (polje njegovog stručnog delovanja) nenamerno pokazuje šta ne zna i na koji način (ne)znanje pogađa njega lično i utiče na svet oko njega.
Ivana Vujić (reditelj, idejni scenograf i izbor muzike) u postavci je poštovala zadatu formu konferencije. Glumci koji igraju učesnike konferencije postavljeni su za dugački sto naspram nas, publike (koji “igramo” publiku na konferenciji). Voditelj konferencije Rasmunsen (Vanja Milačić, u alternaciji Radmila Đuričin) sedi sa strane tik uz ivicu scene ka publici. Ivana Vujić koristi činjenicu da se na konferencijama često koriste savremene tehnologije (video prezentacije i uključenja preko Skajpa). Igru glumaca preko velikog platna i dva bočna ekrana prate kratki video radovi i fotografije koje predstavljaju događaje iz prirode, ratne sukobe, nemire, scene nasilja, satelitski snimci, mape raznih država koje su bile ili jesu poprište oružanih sukoba (video rad Svetlana Volic). Fotografije i kratki filmovi se beskrajno ponavljaju i nisu u neposrednoj vezi sa onim o čemu se trenutno govori. Video rad se može tumačiti kao komentar na način na koji mediji kreiraju sliku o prostorima i narodima izvan Evrope. Takođe, oni predstavljaju kontrapunkt mirnoći sa kojom govornici pristupaju temi. Praveći podelu uloga Ivana Vujić je neke likove npr. konferansjea Rasmunsena prebacila iz muškaraca u žene. U podeli se navodi da lik sveštenika Avgustina ima alternaciju – sestra Avgustina (Bojana Bambić) i otac Avgustin (Dimitrije Ilić). Nije jasno zašto je ova intervencija napravljena, ali ne smeta. Čak se može reći da se time uvodi poigravanje sa savremenom tendencijom da se odnos muškaraca i žena u različitim telima formalno nametne kvotama.
U samom tekstu drame nema mnogo indicija o pojedinačnim karakterima, ali su glumci (te večeri su igrali: Zoran Ćosić, Gojko Baletić, Bogdan Bogdanović, Maja Kundačina, Radmila Živković, Slobodan Beštić, Bojana Bambić, Nebojša Kundačina, Ivana Žigon i Vanja Milačić kao konferansije Rasmunsen, a preko video poziva Iva Milanović i Teodora Dagićević) diskretnim fizičkim radnjama nastojali da okarakterišu svoje likove ne izlazeći iz okvira konferencije (kako govornik stoji, da li ima naočare, kako sedi dok čeka da dođe njegov red, da li noge ispod stola otkrivaju drugačije raspoloženje od onoga koje učesnik konferencije pokazuje gornjim delom tela, da li sluša drugog sagovornika, da li sedi mirno ili ustaje, šeta se, ulazi, izlazi, krišom puši…). Jedino je Radmila Živković koja je igrala Emu Šmit Paulsen napravila radikalniju intervenciju. Ona je Emu igrala kao da je na konferenciju došla pijana – na taj način ona pokazuje da ne mari za formu i da joj je jasno da nije pozvana zbog nje same, već da je pozvana da bi se organizator konferencije dodvorio njenom mužu. Zato ona može da dozvoli sebi da javno pije i da otvoreno kaže da ne mari za temu konferencije, ali da ipak zna dovoljno o životu u nerazvijenim zemljama i o politički nekorektnim postupcima vatrene borkinje za ljudska prava Astrid (Maja Kundačina). Sve ovo postoji i u Viripajevljevoj drami, ali je Radmila Živković načinom na koji igra ovaj lik to učinila očiglednim. Na kraju predstave se pojavi pesnikinja i bivša politička zatvorenica iz Irana Širin Širazi koju igra Ivana Žigon (alternacija Vjera Mujović). Ivana Žigon je u glumačkoj interpretaciji naglasila poetičnost i delikatnost Širin čime se pesnikinja radikalno izdvaja od svih ostalih učesnika konferencije. Kroz ovaj lik se najjasnije vidi stalna težnja Viripajeva (prisutna i u prethodnim njegovim dramama) da govori o potrazi za ljubavlju kao suštinom ljudskog bića i mogućem odgovoru na pitanje koja je svrha postojanja.
U vremenu kada smo svedoci velike međunarodne krize u Ukrajini predstava Iranska konferencija pokreće pitanje da li kada tvrdimo da želimo da razumemo drugog u stvari pokušavamo da ga stavimo u okvir našeg razumevanja sveta. Ništa manje značajno je i pitanje da li su i u kakvoj su međusobnoj vezi borba za prava čoveka i pravo na ljubav.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
