Roditelji su štit između nas i smrti. Poput velikih umetnika, ni oni nemaju pravo na uzrast; naša neizbežna pobuna protiv njih biološki je ispravna baš koliko i moralno odbojna.
Sa Frojdom ili na njemu, priča o simboličkom oceubistvu kao trenutku istinskog čovekovog stupanja u Svet, to jest među „ozbiljne i odgovorne“ ljude, jedna je od priča na kojima se drži naša jednobožačka civilizacija, manje-više jedina koja veruje u „napredak“ i „prosvećenost“, jedina koja je, dakle, istorijska. Tamo gde nema istorije, gde je protok vremena – ako je uopšte priznat i prepoznat – kulturno irelevantna činjenica, i Preci su tek bića kojima zauvek želimo da ličimo, a ne da ih na ovaj ili onaj način „prevladamo“.
Roman Viktora Jerofejeva Dobri Staljin manje je autobiografija – pisac će na jednom mestu reći da ne može da piše „pravu“ autobiografiju, i to je više od koketerije – mada jeste kolekcija povremeno fascinantnih pabiraka i medaljončića iz odrastanja u nakaznoj „sovjetskoj eri“, doduše iz paradoksalne, privilegovane pozicije deteta visokog diplomate, a više ispovest o jednom nehotičnom, ali zato ništa manje efikasnom „političkom oceubistvu“. Mladi (i, naravno, nadobudni) pisac Viktor J. pokreće sa grupom kolega samizdatski almanah sastavljen kao provokativni „salon odbijenih“ na ideološkoj cenzuri, po sistemu: „evo, pogledajte šta sve Oni neće da objave!“. Godina je 1979, vrhunac brežnjevljevskih „godina zastoja“, i Režim se baca na njih svom silinom; jedna od „uzgrednih“ posledica buntovničkog, „prometejskog“ čina mladog, do tada tek salonskog intelektualnog antisovjetčika jeste i nagli završetak diplomatske karijere njegovog oca – spolja civilizovanog bonvivana, ali ipak istinskog sovjetskog Vernika – taman kad je ova išla k vrhuncu, te očevo doživotno guranje u zapećak.
To je, dakle, okosnica ove Priče, i Jerofejev će nas odmah upoznati s tom činjenicom, samo zato da bi nam na sledećih gotovo tri stotine stranica ispričao ono sve ostalo, te se na kraju vratio (ob)razlaganju samog Prelomnog Čina. Jer, Dobri Staljin zapravo je, na jednoj strani, prvoklasna – i nikako u lošem smislu „sociologizujuća“, nego strogo književna – vivisekcija jedne epohe i jednog sumanutog Poretka, dakle, novi čin potrage za pitanjem „kako je sve to uopšte bilo moguće“; o tome su, naravno, napisane hiljade knjiga svih žanrova, no Jerofejevljevo se majstorstvo ogleda baš u tome što ama baš ni jednog trenutka neće prepustiti čitaoca dosadi „već viđenog“: u Dobrom Staljinu sve to kao da se nekako dešava prvi put, tj. kao da se o tome prvi put piše… Ovo sve otuda što je Dobri Staljin, na drugoj strani, po strukturi fragmentarna a ipak tako celovita (auto)biografska inventura u kojoj nema popusta ni za koga, počevši od samog pisca, ali nema ni jalovog Naknadnog Pametovanja. Jerofejev, dakle, naizgled „mirno“ odmotava priču svoje porodice iz visoke sovjetske klase – na jednom će se mestu duhovito uporediti sa Nabokovim: stariji je pisac iz aristokratije, mlađi iz Nomenklature; takoreći rođaci… – koja je pre svega priča o Ocu (ni kišovska, još manje kafkijanska, ali svakako vrlo prepoznatljiva onima koji dele slično istorijsko iskustvo) i Sinu (a ni Sveti Duh nije daleko, mada je taj u CCCP-u bio zvanično nepostojeći). O očevoj ideološkoj Veri i sinovskom odbacivanju njenih okova, u početku pomalo blaziranom – ne zato što bi tome nedostajali dobri razlozi, nego zato što sin „klasno“ hteo-ne hteo pripada socijalističkoj „zlatnoj mladeži“, onoj koja nije lično okusila ništa od najgorih strana „sovjetske civilizacije“. I zato tek treba da se izbori za verodostojnost svoje pobune – ako ćemo pravo, i za stvarnost svog životnog opredeljenja – pa i po cenu narečenog političkog oceubistva.
Ovaj nezaobilazan roman, remek-delo sazrevanja jednog moćnog pisca, takođe je delom svojevrstan nastavak Enciklopedije ruske duše utoliko što iznova džara po njenim osetljivim tačkama i istorijskim opterećenjima; Jerofejevljevi su redovi, recimo, o tome zašto „ruska duša“ dan-danas u dubini obožava surovog gruzijskog Hazjajina i za ove krajeve vrlo poučno štivo… Uostalom, Sovjetskog Saveza odavno nema, ali „sovjetski čovek“ i dalje je tu, baš kao i njegova živopisna balkanska varijanta. Taj se poredak sa orijentalnom lakoćom igrao pojedinačnim ljudskim sudbinama: to je bilo strašno za život, ali su pisci poput Jerofejeva makar uspeli da transcendiraju te povesti o bezbrojnim i umalo pa bezimenim „slamkama među vihorove“ u literaturu kakvu ne piše niko drugi i nigde drugde, kakva se valjda i ne može pisati bez iskustva zamorčića u jednom mahnitom istorijskom Eksperimentu.
