Aleksandra Glovacki: Ružni; režija Predrag Štrbac; igraju Goran Jevtić, Jovana Mišković i Vladimir Aleksić; Malo pozorište "Duško Radović" i Belef-centar
„Bilo jednom… Šta je to bilo jednom?“ Već ovom prvom rečenicom svog komada Ružni, autorka Aleksandra Glovacki razgrađuje klasičnu naraciju bajke i otvara dilemu da li njen junak može da se izbori za svoju priču, da li može da je, u ovom našem nesrećnom svetu, ispriča bez straha i stida. U nastavku komada, ređaju se manje ili više povezane epizode u kojima se, uz najslobodnije asocijacije na bajku Ružno pače, otkrivaju uzroci te početne frustracije: u pitanju je, naravno, netrpeljivost prema različitostima. Glavni junak drame se preobražava iz scene u scenu (ili se to, možda, zove odrastanje?), ali je u svakoj različit, drugačiji i neprihvaćen: dečak koji neće da se druži s drugom decom, tinejdžer koji se buni i ne želi da se dopada drugima, mladić koji čezne da postane baletski igrač, umetnik koga mobilišu u vojsku, itd. Kao njegovo neprijateljsko okruženje, javljaju se različite grupacije: roditelji, vojnici, homofobi, navijači, profesorke baleta…
Drama ima krajnje otvorenu strukturu – od čega, uzgred, stilski odudaraju neki docirani i visokoparni iskazi („ukidao je inerciju po kojoj sistem funkcioniše“, „hodajuće tvrđave samozadovoljstva“) – što od nje, zapravo, čini predložak za scensku igru. Glumci Goran Jevtić, Jovana Mišković i Vladimir Aleksić, koristili su ovaj tekst, a u saradnji s rediteljem Predragom Štrpcem, kao polazište za improvizacije, pa su dodavali građu iz sopstvenih života i slobodno razmaštavali scenske situacije. Reditelj i njegov scenograf Vesna Štrbac, organizovali su scensku igru – a reč „igra“ je, za ovakav pozorišni jezik, zaista najprimerenija – po principu minimalizma i multifunkcionalnosti. Scene i njihovi odogovarajući prostori, oblikovani su pomoću samo nekoliko stolica i stolova: oni su bili zakloni u vojnom egzerciru, podijum za ples, (metaforički) kavez kojim majka ograđuje dete od spoljnog sveta, itd.
Najzastupljeniji vid improvizacije bio je prekid scenske iluzije, odnosno privatno ophođenje glumaca, i to kako između njih samih (zanatske rasprave oko predstave) tako i s publikom. Komunikacija s publikom je danas, najčešće, prevaziđen, opsenarski i jeftin trik pozorišta koje želi da bude moderno. Međutim, i pored koncepcijskih rezervi prema ovom rešenju, mora se priznati da, u konkretnoj predstavi, komunikacija s publikom vrši funkciju i može da ima smisla, jer njena izrazita žestina i provokativnost dovodi gledaoce u položaj ružnog pačeta, tera ih da iskuse na vlastitoj koži kako izgleda kada si obeležen, prozvan, izložen i ismejan.
Ali, nisu samo gledaoci dovedeni u neprijatnu situaciju izloženosti. Glumci su bili još suroviji prema sebi samima, jer su u tekst komada unosili vlastita iskustva različitosti, izopštenosti i ugroženosti, te ih na najdirektniji način saopštavali publici. Te njihova lična iskustva kretala su se u rasponu od, humorom ublažene priče o različitosti crvenokosog deteta (Vladimir Aleksić), preko uzbudljive i poštovanja vredne ispovesti o problemima s policijom zbog drugačijih odevnih i životnih stilova (Goran Jevtić), do takođe uzbudljivih žalbi na sramne prepreke na koje mlada glumica nailazi u svom poslu (Jovana Mišković). Ova poslednja ispovest se posebno istakla, jer su lične žalbe na glumački život duhovito povezane sa samom tom profesijom: umetnute su u delove tekstova iz različitih tragedija (Antigona, Hamlet, itd). Duhovitost tog kompiliranog monologa izazivala je smeh, ali je zato tragički stil igre, povezan s pričom o sudbini mlade glumice, istovremeno izazivao uzbuđenje, što je još jednom potvrdilo utisak da od Jovane Mišković mogu da se očekuju najviši umetnički rezultati.
I šta da se kaže na kraju? Predstava Ružni, rađena u koprodukciji Malog pozorišta „Duško Radović“ i Belef-centra, ima nekih problema. Da tekst ima veće ambicije, moglo bi da se debatuje o psihološkoj ili sociološkoj razvijenosti problema ugroženosti usled različitosti; privatna komunikacija među glumcima deluju infantilno i passé; može da se raspravlja o elaboriranosti strukture cele predstave i razgovetnosti nekih njenih scenskih znakova; ima momenata komičarske samodopadljivosti… Ipak, te se primedbe povlače pred izrazitom energijom glumačke igre, pred činjenicom da nam ova predstava snažno predočava, na emocionalnom i energetskom planu, iskustvo izopštenosti, da uspeva da nas, putem pozorišnog uzbuđenja a ne knjiške kontemplacije, uzdrma, pokrene i natera na razmišljanje o sudbini različitih. Kao takva, ona se izdvaja kao najznačajnije ostvarenje u dosadašnjem delu Belefa… A, različitost je ružna samo za ružne; one ružne iznutra.
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
U peticiji kojom se traži ukidanje odluke da predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji bude Predrag Đaković za koga ovdašnja javnost ne zna, piše da je Komisija zloupotrebila svoju nadležnost
Koji je to požar očekivala uprava Narodnog pozorišta kada je upozorila glumce da je foaje, u kome su zakazali štrajk upozorenja, deo protivpožarnog koridora
U Kapetan Mišinoj 6a nalazi se jedna od najlepših zgrada Beograda. U njoj je već 15 godina UK Parobrod, gde se održava izložba povodom dva jubileja: Parobroda i sto godina od nastanka zgrade
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
