Irac, panker, luzer, genije

Prvo, da odmah razjasnimo jednu stvar: Shane MacGowan je bio genije.

Njegov potez kojim je spojio pank i irski folk dao je novi životni smisao i jednom i drugom kulturnom obrascu. Ohrabrio je ljude širom sveta da prigrle obe stvari kao nešto svoje. Posle pojave Shanea i grupe The Pogues sredinom osamdesetih godina XX veka, odjednom je postalo moderno biti Irac – u tom pankerskom čitanju “irskosti” oni su postali prepoznatljivi kao veliki sudbinski luzeri ovog sveta, a to je bio status sa kojim su mnogi mogli sa lakoćom da se poistovete.

Shane je, u stvari, bio panker koji je najdalje dogurao ako izuzmemo Johna Lydona kao nedodirljivog (obojica su Irci rođeni u Engleskoj, ne zaboravimo!). Stajao je tamo ispred bine kad su Sex Pistols nastupali, pocepali su mu uvo na jednom od prvih koncerata The Clash, citirao je The Damned u pesmama, skakao je na svim ostalim ranim nastupima pank grupa i konačno imao svoj bend The Nipple Erectors koji je zabeležio nekolicinu singlova. Bio je na mestima gde se pobuna dešavala, dok se još dešavala. Kad je prvobitni žar dovođenja svega u pitanje zgasnuo, Shane je našao način da svoju otpadničku poziciju još bolje utemelji – umesto da pozajmi gram autentičnosti iz rege ili ska muzike, kao ostatak pankera, on je našao uporište u svojoj kulturi.

Bio je to revolucionaran potez. Mladi Irci rođeni u Velikoj Britaniji poznavali su Irsku samo kao mesto gde su eventualno išli na letovanje kod babe i dede; Irska je u njihovom poimanju mogla biti tek velika selendra i razlog sramote zbog svoje zatucanosti, posebno kad se poredi sa Londonom, Liverpulom ili Mančesterom; biti Irac beše razlog i za strah u Engleskoj, koja je sedamdesetih i osamdesetih bila direktno ugrožena podmetanjem bombi na javnim mestima od strane raznih frakcija Irske republikanske armije; konačno, svi ti mladi Irci rođeni na Ostrvu bili su najbolji dokaz da njihova Republika ne funkcioniše najbolje čim je toliko njene dece pobeglo iz nje, u pravcu omraženih tlačitelja iz Ujedinjenog Kraljevstva, da bi se kod njih zaposlilo za siću – ipak, njihove tamo zarađene devize dugi niz decenija hranile su mnoga usta u Irskoj. Teško je bilo u tim okolnostima ponositi se svojom narodnom kulturom.

Zato je bio potreban genije. Neko ko je kao velika figura, nalik na Boba Marleya ili Felu Kutija, dao pop identitet svom narodu. Van Morrison, Rory Gallagher, Thin Lizzy, Boomtown Rats sa Bobom Geldofom i konačno U2 – sve su to građani sveta poreklom iz Irske, ali Shane McGowan je bio Irac sveta.

RASPAD ČOVEK

Bio je prepoznatljiv kao Čarli Čaplin: njegova javna pojava raspad-čoveka oličavala je sve nepravde ove planete, a da nije morao ništa da kaže. Shaneov razvaljeni fizički oblik bio je protest protiv lažnosti ove na profitima izgrađene civilizacije, čije smo svi žrtve, živi prikaz kako normalan čovek može ove nedaće da preboli na nogama samo pretvarajući se u ruinu. Izabrao je da to uradi na način na koji su veliki pesnici uvek radili – stavljajući znak jednakosti između svog života, reči, muzike i ponašanja mimo scene, nalivajući se apsolutno svakim alkoholom do kog je mogao da dođe i još ponečim drugim, čisto da bi mogao da zaboravi svu bedu oko nas i nastavi da funkcioniše kao ljudsko biće. Kod njega to nije bio mit, nego samoizabrana paralelna autodestruktivna realnost, u kojoj se na naše oči krio od onog što smo mi živeli.

Stajao je uspravno za sve one koji nisu imali sreće, tokom cele svoje karijere. Čisto zato što je neko morao da kaže po koju i u njihovo ime. Radio je to sa dušom, humorom i iskrenošću bez pardona. Svi koji su ga upoznali znaju da je bio draga osoba i da je pokazivao izuzetnu samilost za obične ljude, od kojih se nije izdvajao. Davanje keša beskućnicima bila je samo jedna od njegovih redovnih akcija podržavanja onih kojima život nije udelio bolje karte.

Postojalo je nešto kod njega što suštinski nije želelo klasičan građanski uspeh. Nešto što ga je teralo da stalno i do kraja ide protiv logike industrije zabave, pravila medija, pa i javnog morala. Postao je poznat mimo sistema, na čistu inspiraciju, na fintu, često preskačući stepenice ka vrhu ili se spotičući o njih.

Kad je Sinead O’Connor umrla letos, Shane je već bio u bolnici sa virusnim encefalitisom koji ga je dokusurio. Poruka zahvalnosti za ljubav i prijateljstvo, koju je uputio kroz tvit svoje supruge Victorie Mary Clarke, samo je potvrđivala njegove ranije reči da je Sinead uvek brinula o svima drugima, što je bilo tako nalik na samog Shanea. Iz nekog razloga, ova dva bića bila su kao žensko i muško otelotvorenje “irske sreće”, odnosno životnog baksuzluka onih koji su rođeni da nemaju ništa drugo na ovom svetu osim mnogo dobrote i talenta – koji kao da su im dati samo da bi se više mučili u svojoj nemaštini.

HILJADE SU PLOVILE

Pravi fenomen bila je muzika The Pogues-a, koje je Shane MacGowan uspešno predvodio od osnivanja 1982, dok ga nisu otpustili “zbog neprofesionalnog ponašanja” 1991. Irske folk pesme nikad pre toga nisu zvučale toliko aktuelno niti dramatično familijarno dok se oni nisu pojavili – pre svega zato što smo u pričama koje je Shane provlačio kroz njih prepoznavali sebe.

To je inspirisalo i ovog potpisnika kad je u ranu jesen 1986. seo da za “Student” sroči nekoliko svojih prvih ikada napisanih recenzija, među kojima se našla i upravo licencno objavljena, odlična ploča The Pogues-a – Rum, Sodomy & the Lash (pored nje, tu su bili još i debi Suzanne Vega i Lačni Franz Na svoji strani). Dotad u Beogradu niko nije pisao o njima – da budem iskren, ni ja nisam imao previše informacija osim što sam cenio Elvisa Costella, ovde u ulozi producenta, i što sam istog časa iskreno zavoleo tu nekontrolisanu strast iskombinovanu sa socijalnim ljubavnim temama, u Dirty Old Town i A Pair of Brown Eyes, ili antiherojskim poetskim uzletima kao što su The Sick Bed of Cúchulainn i And the Band Played Waltzing Matilda. Neće proći mnogo vremena, a The Pogues će postati svetski slavni zahvaljujući remek-delu If I Should Fall from Grace with God (1988), da bi sličnu formulu ponovili sa Peace and Love (1989) i Hell’s Ditch (1990).

Shane MacGowan je od tog doba postao obožavani klasik, posebno omiljen u našim krajevima, kao neki dalji rod. Prosto je neverovatno koliko se kult The Pogues-a i njihovog lidera raširio po Balkanu gde je takvih likova nekad uvek bilo. Nalik na irske pabove, u ovdašnjim kafanama se u to doba još uvek odvijao smislen socijalni život, kao i rasprave o umetnosti i filozofiji – Shane MacGowan se u taj milje mentalno uklapao jer je od malih nogu predano čitao knjige, a naročito dobru poeziju, onoliko koliko je slušao svu muziku ili gledao filmove, uvek spreman za glasnu odbranu onog u šta veruje, paleći cigaretu za cigaretom i ispijajući pivo. Da ste nekom rekli kako ste ga videli na ulici tokom velikog rasula u Beogradu devedesetih, sigurno bi vam poverovao.

Kad smo konačno doveli Shanea MacGowana i tadašnji prateći bend The Popes na EXIT godine 2003, bilo je to kao da se susrećemo sa prijateljem iz detinjstva. Dugujem vam tu priču: on je doleteo iz Dablina, besprekorno i na vreme, dok su članovi The Popes-a promašili avion iz Londona i jedva stigli. Iz minibusa, pored Main stagea gde sam prvi put radio kao umetnički direktor, izašao je njegov pijani tur menadžer koji se ispovraćao u obližnji žbun, a za njim uredno i stabilno na nogama sam Shane. Bio je potpuno smiren, možda pomalo izgubljen. Do danas mi nije jasno da li je shvatao gde je, osim da je u pitanju festival. Muzičari su počeli da se spremaju za nastup, a njegov menadžer je rekao da ide da sredi scenu za Shanea – poneo je ogromnu staklenu čašu koja se širila naviše i u nju ulio mešavinu džina i piva, te je specijalnim metalnim prstenom pričvrstio za stalak mikrofona. Na moje pitanje da li je siguran da je to dobra kombinacija osveženja za koncert, imajući u vidu da svi drugi piju vodu iz flašica, odgovorio je da ne brinem i da je nastup “jedino tako moguć”, otkrivši mi tajnu da će Shane prvo tražiti baš to piće čim kroči na stejdž.

No, jednu stvar nam niko nije rekao: Shane MacGowan bio je pravi džentlmen i profesionalac. Od časa kad je seo za barsku stolicu, donetu za njega na binu, do trenutka kad se steturao sa nje, pevao je svoje pesme besprekorno i bez greške. Aca Seltik iz Orthodox Celts-a bio je tu, sa nama na stejdžu, spreman da pomogne ako zvezda zaboravi reči – ali nije bilo potrebno, i meni, Zlatku Jošiću i svakom iz EXIT-a ko se tu zatekao objašnjavao je da Shane nije napravio ni jednu jedinu omašku. Bio je oduševljen do te mere da se u trenutku egzaltacije zatrčao i poljubio ga u teme, dok se Shane iznenađeno osvrtao i mahao rukom kao da ga spopada neka mušica. Svako u publici bi ga isto tako poljubio da je mogao. Tako je to bilo te sveže julske večeri, pred zaista mnogo svedoka na Petrovaradinu: Shane je stigao kući, a da nije ni znao.

POLJUBIŠ ME…

foto: scott garfitt / invision / ap

Mnogo toga Shane nikad nije saznao jer mu je u poslednjih desetak godina zdravlje ubrzano propadalo mada on očigledno nije previše mario. Posle vesti iz 2015. da je polomio kuk posle pada u kući te nadalje mora da koristi invalidska kolica, bio je među udarnim naslovima kad je 2018. dobio nagradu za životno delo Republike Irske od tadašnjeg predsednika, što je vrlo brzo zamenila nova vest kako je uspeo da polomi i koleno.

Poslednji put kad smo ga videli, bilo je to na FEST-u 2021. kad je prikazan najnoviji dokumentarac proslavljenog Juliena Templea, te osobe od poverenja cele punk generacije: Crock of Gold – A Few Rounds with Shane MacGowan. Film je osrednji, sam Shane nije dao nikakvu izjavu za njega, ali je bilo dovoljno što su ga snimili iz blizine onakvog kakav je bio do pre neki dan – kao potpunu razvalinu, biljku u kolicima, ovaj put sa ugrađenim veštačkim zubima. Grlo se samo stezalo pred tim nemilosrdnim prizorom kopnjenja. No, nije izgledalo da Shaneu smeta njegovo propadanje. Štaviše, kao da ga je i dalje apsolutno za sve bilo briga. Odlično je znao da niko neće zapamtiti ovo njegovo natečeno lice pod stare dane, nego ono drugo, mladalačko, unezvereno, ranjivo i istovremeno spremno da se tuče za pravu stvar.

Uostalom, lice je sudbina. Teško da je neka smrt vesela, ali u slučaju Shanea MacGowana – kad smo obrisali prvu suzu na ovu vest, siguran sam da se svako bar malo nasmešio pomislivši na njegov klempavi i bezubi nestašni lik, tu sliku i priliku dečačkog huligana velikog srca iz našeg kraja.