Inventura kostura iz ormara

Čovek može imati samo jednog oca, ne nužno onog biološkog; i knjigu kao što je Otac možeš napisati samo jednu, pa neka si ne znam koliko plodan i talentovan pisac. Jer, nije tu stvar u daru ili vrednoći, nego u tome da knjige kao što je Otac Miljenka Jergovića (Rende, Beograd 2010), izlivene u jednom potezu i jednom dahu, nastaju samo jednom u životu, i to ne onda kada si ti, kao njen pisac, to zamislio i odlučio, nego onda i onako kada i kako to sudbina nametne, ne trpeći vrdanje i odlaganje. Pa, što se nađe u njoj – našlo se. Druge takve neće biti. U najboljem slučaju, ta se jedna knjiga možda kasnije može dopisivati, pod istim ili nekim drugim naslovom.

Stvarnosni „okidač“ nastanka Oca jeste momenat smrti oca Miljenka Jergovića. Nismo navikli da knjige tako nastaju, ili nismo navikli da kao čitaoci nešto o tome znamo, ali to je tako: Jergović je knjigu započeo pisati takoreći u trenutku saznanja da mu je otac preminuo, a rukopis je završio svega nekoliko dana kasnije. Na pogreb mu nije otišao; reklo bi se da je tu ceremoniju sproveo u sopstvenoj režiji. Ovo nije nekakva „indiskrecija“ iz piščevog života, nego nešto na čemu sam autor insistira: on drži da je važno da njegov čitalac sve to (i štošta drugo) zna, jer smatra da je bitno da se Otac ne čita u bilo kakvom fikcijsko-mistifikacijskom ključu (što je tehnika blagotvornog „zabašurivanja“ odviše neposrednih i bolnih autobiografskih momenata kojoj bi bio vičan i mnogo manje vešt pisac od autora Mame Leone), nego u onom dosledno (auto)biografskom: ovo nije proza – ne ona fikcijska, naime – nego piščevo (auto)detekcijsko pretresanje važnih identitetskih pitanja, od one sorte koju čovek lunjajući za potrebama sopstvene svakodnevice obično zabašuruje, ili se s njima suočava fragmentarno i na mahove, da bi ga sačekala u nekim posebno značajnim egzistencijalnim (ne)prilikama. A smrt onoga ko nam je podario život nameće se kao dobar povod, utoliko pre ako knjiga naših sinovljevskih (ili kćerinskih) računa s roditeljem, iz raznih razloga, nije sređena i svedena onako kako bi to „trebalo“ da bude, a kako se u stvarnosti ionako dešava mnogo ređe nego što smo istrenirani da mislimo i verujemo.

Pisac ove knjige dete je roditelja razvedenih još u njegovom ranom detinjstvu; ovo zvuči kao potencijalni siže za nekakvu „špansku seriju“, ali Jergovića ne zanima stereotipno nabacivanje kamenjem na odbeglog roditelja ili, pre, ako ono jeste i sinovljevskom analizom tog bekstva, onda ga ono ne pronalazi – kako to biva u malograđanskim dumanjima – u samom činu razvoda, nego u jednoj mnogo fundamentalnijoj nespremnosti čoveka koji mu je ocem da se ozbiljnije i predanije nosi sa očinskom ulogom, iz koje je bežao u svim pravcima, a ponajviše u svoju profesiju, lekarsku, u kojoj je bio cenjen i neprikosnoven. Taj otac kojeg nekako više nema nego što ima nije otac Andreasa Sama, čije je odsustvo trajno i fatumsko, i na koncu je plod dejstva istorijske Više Sile na koju ni otac ni sin nisu mogli uticati. Pa ipak, opsesivna potreba za (s)hvatanjem očevog života, za njegovim literarnim transcendiranjem, potpuno je samovska.

Ima ona znamenita Tolstojeva podela na srećne i nesrećne porodice, čitana obično kao nekakvo „uputstvo“ kako razlučiti jedne od drugih. Ono što Tolstoj nije eksplicitno rekao, računajući na inteligenciju svog čitaoca, jeste da je glavni i neotklonjivi problem sa srećnim porodicama u tome što – ne postoje; barem ne u „čistom“ vidu. Otuda im je, kao monadama i sablastima, tako odviše lako da sve „budu srećne na isti način“. Te zato o njima niko i ne piše: ne može se pisati o nečemu što čak nema kapacitet postvarenja. Ostaju nam, dakle, one nesrećne, dakako, sa svešću da su stepeni i vrste te tolstojevsko-karenjinovske nesreće veoma, veoma širokog raspona… Jergović istražuje po životima ljudi koji su svojim postojanjem uticali na ono što jeste, ali i na ono što nije i ne želi da bude, „popisujući“ tako ključne topose sopstvenog identiteta, te inače opasno zavodljive reči koja je tako pogodna za zloupotrebu. No, Jergović je krenuo uz nos upravo toj konradovskoj kolektivističkoj „histeriji identiteta“: ono što njega zanima elementi su od kojih je nastala ta kišovska „etnografska retkost“ koju sam bar figurativno predstavlja. Ne bivajući romanom, Otac ne može da bude ni bildungsroman, ali bi se moglo reći da je, između ostalog, bildungsesej, baš onoliko koliko je i autobiografska pripovest, i još ponešto, svakako knjiga „kolebljive“ žanrovske pripadnosti, sva posvećena razmatranju (ne)pripadnosti druge vrste.

Bivajući knjigom o (na mnogo suštinskiji način od puko fizičkog) odsutnom ocu, iliti o „slabom ocu“, kako pisac kaže nekoliko puta, Otac jeste knjiga-rekapitulacija potrage za (auto)identifikacijom jednog sarajevskog mladića koji je odrastao u tvrdom, ali većini ipak udobnom paternalističkom jugosocijalizmu sedamdesetih, sazrevao u izazovnim i kontroverznim posttitoističkim osamdesetim, da bi u realnu ljudsku odraslost stupio u trenutku kada sve dojučerašnje vrednosne paradigme prestaju da važe, obrću se naglavačke, a na scenu stupa sve ono što je do juče bilo proskribovano: ponešto dobro, i mnogo, mnogo više toga užasnog i mračnog.

Odrastanje u „multietničkom“ Sarajevu i Bosni, u senci svih onih leševa-iz-ormara o kojima je bolje ništa ne znati, ali se ipak zna i sazna, jer se za nešto što bi trebalo da bude tek pomalo već dosadna Strašna Priča iz istorijskih čitanki postepeno ispostavlja da je, na mnogo načina, i porodična priča, i da je bitno odredilo živote onih koji će, pak, uticati na piščev život: to je ono što je jedan od magistralnih tokova i slojeva Oca. Otuda i onaj pasus, stavljen u moto ovog prikaza, o „mogućnosti“ da se bude „dobar ustaša“, mnogo „bolji“ od onih koji su za tu morbidnu počast zainteresovani: Otac predstavlja i do sada uistinu neviđeno ogoljavanje mračnih tajni porodičnog stabla, prilično nakrcanog (pretežno ženskim) simpatizerima ustaškog pokreta, i njegovim aktivnim podržavaocima. Eh, kako je samo lako o istorijskom Zlu i njegovim ovaploćenjima govoriti i suditi „načelno“, „u principu“! Ali, zlo nije samo arentovski „banalno“: ono je i intimno, blisko, poznaješ mu i miris i ukus do poslednje tančine. A to se zlo ispoljava, u porodičnom krugu, kao tvrdoća i hladnoća srca: onog srca koje će se i vlastitog sina odreći i prepustiti ga umiranju zarad svoje mračne fiksacije. Isto kao što će se, u njeno ime, ignorisati ili čak opravdavati, nezamislivo počinjeno zlo nad nedužnim ljudima. O toj Tvrdoći i Hladnoći – koju su mnogi od nas upoznali, ovako ili onako, i od koje se verovatno nikada niko od nas neće oporaviti, jer tu pravog oporavka i nema – Jergović piše bespoštedno, ne kao sudija i dželat nego onako kako pisac to treba da čini: precizno, jasno, bez popusta. Zato je Otac, kao i ukupan spisateljski i građanski habitus njegovog pisca, već naleteo na histerična osporavanja baš iz onog pravca iz kojeg se to i moglo očekivati, ali i nešto šire od toga. Napadi su garnirani standardnim klevetama o piščevom zazivanju „kolektivne krivice“ za sve mrtve, žive i još nerođene Hrvate, što je samo opasna floskula i ništa više, pošto pisac Oca nije učinio ništa više i „radikalnije“ od, recimo, Karla Jaspersa u njegovom fundamentalnom Pitanju krivice.

Otac je veoma retka i neobična knjiga u najmanju ruku u gabaritima jezika kojim govore Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci, ali bogme i mnogo šire od toga. Ne samo da se takve knjige pišu jednom, nego i takvih pisaca, koji su kadri ovakve knjige stvoriti, ima jako malo, jedva da je opravdano upotrebljavati množinu govoreći o njima. Prašina koja se diže oko nje s vremenom će se slegnuti, i možda ćemo tek onda posta(ja)ti svesni njene prave dragocenosti. Umalo da napišem i „lekovitosti“, ali za to o čemu Otac govori leka nema pa nema.