Intimno remek-delo

Adrianne Lenker, vokal i koautorka muzike prestižne američke alternativne grupe Big Thief (vidi Z. Kojić: Šampioni svemira u sanjarenju, “Vreme”, 2. mart 2022), snimila je solo ploču izuzetne emotivnosti, takoreći “na oštrici”, kakva se ne snima svakog dana. Rizično iskrena, ranjiva, sama sa gitarom i prijateljima, Lenkerova na njoj postiže zrelost rezervisanu samo za velike stvaraoce. U prvih šest meseci ove godine, Bright Future se sa lakoćom kandiduje među par najsnažnijih umetničkih iskaza koje smo čuli.

Idući tragom velikih outsider umetnika kakav je Daniel Johnson, Lenkerova dospeva na nepoznatu teritoriju. Njene pesme otkrivaju povišenu, detinju osećajnost koja ne trpi razočarenje svetom. U njima se Adrianne bez ikakve zaštite prepušta iskustvima života i životarenja, njegovih lepih i ružnih strana.

Ova svakidašnja ekstatičnost izdvaja Lenkerovu iz mora “unuka Joni Mitchell” koje su preplavile alternativnu muzičku scenu u poslednjih nekoliko godina. Bez obzira na ispovedni ton i uprkos lepoti melodija, nalik na svoju veliku preteču – tek poneka od njih pravi muziku koja se uzdiže do univerzalno važne… Za tako nešto je ipak potrebno biti autentičan pesnik, koji u ličnom iskustvu prepoznaje ono što se tiče svih. Adrianne Lenker je upravo to uspela na svom solo albumu Bright Future zadajući zadatak celom novom naraštaju kantautorki.

“I wanted so much for magic to be real”

(Real House)

Iskustva o kojima se ovde govori nisu nimalo granična – kad ih stavite na papir, pre zvuče kao spisak opštih mesta. Ali život se i sastoji iz opštih mesta u kojima se ne snalazimo. Ovde su nam ona predočena u perfektnom melodramatičnom sklopu kao niz ekstremnih doživljaja u kojima se kriju opasnosti što mogu da nas slome. Tako na Bright Future susrećemo dramatično neposredan i izuzetno dirljiv opis celoživotnog odnosa sa sopstvenom majkom (Real House), fatalističke rastanke sa još do juče voljenim osobama (Sadness as a Gift i Donut Seam), mladalačko oduševljenje neočekivanom ljubavnom srećom prožeto postiđenošću pred sopstvenim snažnim osećanjima (Fool i Ruined), prepuštanje treperavoj čežnji za ljubavlju (No Machine i Cell Phone Says), traženje skrivenog smisla u rečima (Evol), te oduševljenje tihim lepotama netaknute prirode u kojoj možeš da nađeš dublje razumevanje sebe (Free Treasure). Sve se to uobličava u krajnje romantičnu sagu o borbi jedne osobe sa samom sobom – da prihvati sebe takvu kakva jeste i ostane oduševljena životom kakav se nudi. Njene teme zato stalno prepoznajemo kao svoje.

Real House svakako je najpotresnija pesma na šestom samostalnom izdanju Adrianne Lenker. Radi se o seriji sličica iz sećanja koja je povezuju sa mamom: prvi odlazak u bolnicu, prvi film koji ju je uplašio, prvi pas koji im je preminuo. Iz njih saznajemo mnogo toga o njenoj iskorenjenosti i odrastanju od kamp kućice preko gostinske sobe bliskih rođaka do jeftinog hotelskog smeštaja, što su ambijenti u kojima je provela najveći deo svoje mladosti… Sve dok jednog dana porodica nije kupila “pravu kuću”, gde je obitavala u miru čitave četiri godine – period koji Lenkerova naziva jedinim stabilnim koji je ikad imala. Ta raskućena životna putanja diktira njenu duboku nesigurnost u odnosima sa ljudima, što je glavna tema celog albuma i sa čime se bez suzdržavanja suočava. Ljubav prema majci ovde je sinonim za kuću i osećaj spokoja koji nikad nije doživela i zato ga večno traži. Ovom potpisniku se čini da sentiment iskorenjenosti danas dele svi odrasli na internetu i društvenim mrežama, te Bright Future nudi iskaz prepoznatljiv celoj generaciji.

Album je zabeležen tokom jeseni 2022. u studiju Double Infinity, smeštenom u šumi. Producent je bio česti saradnik Philip Weinrobe, a muzičari u diskretnoj pratnji Nick Hakim, Mat Davidson i Josefin Runsteen. Estetika koju su zajedno zvučno gradili zasnivala se na ideji da se ovoj atmosferičnoj folk-country muzici obezbedi prirodnost toka, te je sve snimano iz prve, bez prekidanja i ponavljanja – što je bio i jedini način da se ove neizdrživo direktne pesme pravično snime.

“Where stars shine like tears
on the night’s face”

(Real House)

Bright Future ima zamah jednog intimnog remek-dela – i mada ne treba očekivati da nam savremeno doba poklanja ploče koje sliče velikim albumima iz prošlosti, treba reći da more osećajnosti koje nudi Bright Future zaista podseća na fragilnu otvorenost Blue Joni Mitchell (1971) sa jedne strane, ali i na svedene pesme o uličnim zbivanjima odsvirane uz logorsku vatru sa The Texas Campfire Tapes Michelle Shocked (1986). Negde na pola puta između ova dva muzička kamena međaša, Adrianne Lenker je našla svoj iskaz iz srca, čije drhtanje pred drugim ljudima tako verno opisuje na svom jedinstvenom albumu, njenom najboljem i najznačajnijem do sad.