Divna apozicija i gorčina u završnici

Napustio nas je i Milan Jelić. Ostavimo li biologiju kao datost, imamo još jedan razlog za tugu istim povodom. Trideset godina je, naime, prošlo od poslednjeg filma te krajnje osobene autorske pojave u srpskom filmu. Pritom, tuga je tim je veća što je Jelić aktivno bavljenje filmskom režijom završio prilično poraznim nizom – ostvarenjima Čudna noć, Gnjurac i Velika frka, čemu je prethodio simpatičan i dinamičan, ali ipak treš-prepravak Neki to vole vruće – pomalo aljkav, ali suštinski neodoljiv Špijun na štiklama. S tim da su se u tom zbilja dugom međuvremenu poklonici njegovog izraza i stila nekako nadali srećnom ishodu i novom i valjanom filmu sa njegovim potpisom. Jer zbunjujuća je lakoća sa kojom se srpski film lišio takvog autora i znalca.

A i u širem smislu je pogubno što se to nije desilo. Jer naprosto, Jelić je bio lučonoša uvek na braniku pitkog, komunikativnog, urednog i poletnog repertoarskog filma. Uz sve to, počev od prvog rediteljskog rada dugog metra (čuvenog i besprekornog Bubašintera), Jelić je pokazivao zavidan stepen samosvesti i ubedljivo artikulisanog kontraelitizma, što je, uz njegov evidentan zanat i sigurnost u krajnjem izvođenju, dovodilo do filmova koji se i danas daju i mogu gledati bez posezanja za u biti jalovom i zamornom ironijskom distancom. U tom pogledu, kao najilustrativniji primeri prirodno se nameću naslovi iz trilogije Na određeno vreme (Rad na određeno vreme, Brak na određeno vreme, Razvod na određeno vreme), koje je stvorio u saradnji sa scenaristom Predragom Perišićem. Ta tri pomenuta filma ističu se po čistoti forme, odnosno po obilju hitrih dokaza na temu svesti autora o onome što im je krajnji naum i sredstvima kako se do tog cilja može dobaciti dostojanstveno, a uz potpuno uvažavanje potreba i nekako uvek maglovitih preferenci ionako neretko hirovite publike. Ova tri ostvarenja su i precizni odrazi glavnotokovske usredsređenosti (a bez zdravog i pravog glavnog toka teško da može biti i ubedljivog otklona i alternative, zar ne?), koji su se ponovo vratili u žižu na talasu, naravno, zdravorazumske objektivizacije života takozvanih neznatnih civila u SFRJ. Što nas onda dovodi do još jedne osobenosti Jelićevog autorskog pristupa i svetonazora u odnosu na savremenike – u svojim ključnim delima i najplodonosnijoj fazi delovanja na planu filmskog pripovedanja on je mentalitetsku komediju nekako neprolazne zabune istrajno prevodio na teren čvrste vezanosti za ono što bismo brzo mogli da prepoznamo i označimo sintagmom stvarnog života po meri onih ipak u višoj ili manjoj meri nesnađenih u odnosu na i na ovim prostorima sugerisani društveni darvinizam.

Ta Jelićeva odanost neznatnim civilima (poznatim i pod ipak uvredljivom odrednicom “mali ljudi”), reklo bi se, koren je imala u ovdašnjem crnom talasu, na čijoj je margini procvetao i zasijao odvažno duhoviti i “nasmejani” Bubašinter; podsetimo se ovde da je, kada je već o (filmskom) crnom talasu sa ovih prostora reč, Jelić (mada u epizodama, dakle, u rolama oročene minutaže i prostora pred kamerom) bio jedna od najikoničnijih i najučestalijih pojava u tom odeljku ovdašnje kinematografije tog doba. Ostvario je manje uloge za poduže pamćenje u sledećim znakovitim filmovima tog doba: Vranama, Toplim godinama, te filmovima Tri, Roj, Buđenje pacova, Povratak, Kad budem mrtav i beo, Sirota Marija, Delije, Zaseda, Biciklisti, W. R. – Misterije organizma… Iz pomenutog niza možda najupečatljiviji utisak ostavljaju minijatura zblanutog mladića u Petrovićevom Tri i maestralna i znatno zamašnija rola žovijalnog, beslovesnog i pritajeno melanholičnog samoukog baletana u odličnim Vranama Kozomore i Mihića. Na ovaj krak podsećanja na ono zbog čega se uz ime Milana Jelića bez trunke relativizacije i gledanja kroz prste može pridodati epitet specifičnosti krajnje neusiljeno se nadovezuje i impresija da je, mimo svih imena crnog talasa, Jelić bio najvičniji i najhrabriji da baštinu tog stila i pristupa prevede u narednu deceniju i novije tendencije, a to je najočiglednije u slučaju sportske drame Tigar (po scenariju Gordana Mihića), gde je tipska crnotalasovska priča preinačena u nežnu i toplu priču o potrebi za bliskošću i varljivoj veri da se iz vlastite kože nekako ipak može, što je, uz čovekoljublje, jedan od motivskih zajedničkih sadržatelja većine filmova Milana Jelića.

Pri pomenu Vrana, nužno je podsetiti na jedan od najboljih srpskih filmova ne samo tog vremena – Bubašintera, tu vedru i razmahanu komediju koja se sa recentnijih tačaka gledišta da pojasniti i kao Almodovar pre Almodovara. Jelić je tu odigrao i glavnu ulogu, ulogu vetropirastog ali ipak anksioznog momka nad koga se nadvio oblak panike od homoseksualnosti. Izvor panike su roditelji, ali i odrešita teka koja ga tera da se sveti odbeglom teči – za koga se veruje da je homoseksualac, a bivša supruga mu se sveti tako što mu pred vrata ostavlja – ženski veš! Bubašinter i do dana današnjeg (u našoj oskudnoj i klimavoj istoriji filma tog tipa) ostaje daleko najkvalitetniji film čitavog kvir filma sa ovih adresa. A koji je, povrh svega toga, premda drzak i ciljano eluzivan, i potvrda hrabrosti koja je dovela do toga da i tada, čak dve decenije pre nego što će u Srbiji biti dekriminalizovan homoseksualni čin, taj film rado gleda i zavoli i publika potpuno oprečnih doživljaja seksualnosti i shvatanja drugosti. Tu bi mogla i da ide tačka na ovo kratko slovo u čast velikog Milana Jelića, a pre njega i još jedno podsećanje – nekada se hrabrost naprosto drugačije čita i piše.