Impresivna širina zahvata

Teorijski ili naučni govor ume da posluži, odveć često, kako bi se autor skrio iza njega, a taj “postupak” skrivanja naziva se, sasvim neopravdano, objektivnost. Rezultat je, u sto odsto slučajeva, nepodnošljiva dosada i potpuna irelevantnost teksta. Stara je to naučna predrasuda, naime, prema kojoj se objektivnost dostiže tako što se naučnik, kao subjekt, kao neko ko se ne može osloboditi svoje subjektivnosti, izuzme iz onoga što proučava, odnosno, preciznije, izuzme sebe kao subjekta iz rezultata naučnog istraživanja. Takva predrasuda, pak, za sobom povlači sledeću predrasudu: rezultat naučnog istraživanja nije nikakvo tumačenje, već stvar stoji upravo tako kako stoji u rezultatu. Filozofski rečeno, reč je o ontološkoj predrasudi ili ontološkom prividu. U prirodnoj nauci ove predrasude toliko su duboko pustile korena da se čine nepomerivima bez obzira na to što je i prirodnonaučni govor ubedljivo dekonstruisan te je sasvim nedvosmisleno obelodanjena njegova (konstitutivna, uostalom) subjektivna strana. U humanističkim naukama i humanističkim disciplinama stvar je kudikamo živopisnija premda su problemi isti. Kada sociolog ili antropolog (na primer) gurne svoju naučnu aparaturu ispred sebe, te se strogo drži metodoloških preporuka svojih disciplina, rezultat je, bez greške (rekosmo), beznačajnost praćena smrtnom dosadom. No, suprotnost takvom pristupu nipošto nije razbarušena proizvoljnost koja dovodi do istih učinaka: nečitljivost, dosada, beznačajnost. Stvar je (da ne dužimo) u odluci koju tekst mora da opravda, u iskoraku koji, po prirodi stvari, mora da bude opasan po onoga ko iskoračuje (onaj ko iskoračuje iz kolone koju prate naoružani čuvari poretka nužno se izlaže mogućnosti da bude ustreljen), te, naravno, u permanentnoj samorefleksiji koja će, bolje od bilo kog kritičara sa strane, da podriva nosivost samoga teksta.

Knjiga Jovana Komšića rezultat je takvog jednog odvažnog poduhvata. Zato je tako zanimljiva. Tako akademski besprekorna. I tako polemički otvorena.

POČETAK IZ SREDINE

Prividi identiteta obimna je studija (628 stranica velikog formata računajući beleške i literaturu) o identitetskim politikama i njihovim učincima pre svega na primeru savremene Srbije u periodu od raspada Jugoslavije do danas. Studija se kreće na dve ravni opštosti: s jedne strane, preovlađujuće, reč je o teorijskom, sociološko-politikološkom diskursu koji se bavi pojmovima identiteta, razlike, identifikacije, suštine, kulture (da navedemo ključne pojmove), da bi se, s druge strane, analizirali učinci identitetskih politika na političkom tkivu Srbije. Naslov je znakovit i jasno upućuje na Komšićevu teorijsku (ali i ideološku) perspektivu – identitet je stavljen odmah uz privid, te sintagma “prividi identiteta” hotimično čuva u sebi dvoznačnost: 1) identitet je privid; 2) identitet je ono što proizvodi privid. Ni u jednoj varijanti, međutim, identitet se ne posmatra kao pozitivna veličina, već kao meta napada. Podnaslov knjige nije manje znakovit od naslova: već to što je sklop “nacionalni preporod”, u rečenici “Demokratija u magli ‘nacionalnog preporoda’”, stavljen među navodnike govori o ironijskom odmaku od nečega što bi, u drugim i drugačijim okolnostima, moglo da prođe kao pozitivno kretanje. Jer, nacionalni se preporod samo poželeti može, osim kada je nacionalni preporod ime za temeljito uništavanje smisla i plašt kojim se maše pred unezverenim pogledom sluđenih građana kako bi se pažnja odvratila sa onoga što se iza nacionalnog preporoda krije: pustošenje, pljačka, sigurna kuća za zločince, manijake i razbojnike, te najširi spektar kretena koji su se dokopali vlasti da bi njome uništili svaku mogućnost preporoda. Ono, pak, što Komšić nastoji da pokaže i što mu, dodajmo, veoma dobro uspeva, jeste da savremena (zlo)upotreba nacije i pripadajućih pojmova nužno dovodi do propasti zajednice koja nacionalni diskurs (ili, bolje, diskurs nacionalnog) prihvati, ili ga, što je još gore, postavi u središte svoje samolegitimacije.

Dobro, ali nije li reč o problemu koji tek treba ispitati? Zar Komšić ne uvodi pretpostavku koju tek valja opravdati? Zapravo ne, i upravo je to (prvi) teorijski iskorak: autor ne počinje od početka, on se ne pita šta je to identitet, a šta nacija, šta je privid, a šta demokratija, jer on vrlo dobro poznaje istoriju tih pojmova, te račun o tom znanju polaže kako u pozivanju na obimnu literaturu, tako i u samom tekstu. I to eksplicitno. Drugim rečima, Komšić ne gubi vreme dokazujući ono što je, kako u teoriji, tako i u praksi, ubedljivo dokazano. On, jednostavno, ide dalje. (Primetimo na ovom mestu da postoji nepopravljivi nedostatak desničarskog diskursa – govorimo o Srbiji i srpskoj teorijskoj sceni – upravo kada je reč o pojmovima identiteta, nacije, zajednice tla i krvi, dakle, pojmovima koje desničarska priča i dalje rabi, kao da ti pojmovi u poslednjih šezdesetak godina nisu doživeli dramatičan teorijski preobražaj. Desničari se, naime, nisu pošteno suočili s velikom tradicijom koja te pojmove razgrađuje, a koju Komšić znalački baštini. Dakle, ne postoji knjiga srpskog teoretičara desničarske provenijencije, koja se ozbiljno i kompetentno suočava s ovom tradicijom. Nema desnog teoretičara koji polaže račun o onome što je ostalo posle dekonstrukcije velikih pojmova identiteta, nacije, zajednice tla i krvi, posle svih onih važnih knjiga koje se nalaze na spisku literature Jovana Komšića, kao, uostalom, i na spisku literature svakog samosvesnog i poštenog teoretičara politike. Zbog toga desničarska teorijska scena u Srbiji ne postoji. Radovi koji dolaze s te strane ne prolaze elementarnu teorijsku, pa ni logičku proveru. Tome nasuprot, desničarski pokreti su nesrazmerno jaki, a teorijska opravdanja svog svetonazora i svog delovanja u skladu s tim svetonazorom pronalaze u proizvoljnim uracima i jednako proizvoljnim etiketama – jer nije reč o pojmovima: pojmovi, naime, imaju jaku logičku, epistemološku i ontološku strukturu – poput autošovinizma, na primer. Zbog toga su desničarske organizacije opasne po zajednicu. One, naime, samo deklarativno nude vezivno tkivo, ne znajući, ili se praveći da ne znaju, kako vezivno tkivo o kojem govore ne vezuje ništa, nego nagriza, kao sumporna kiselina.)

KULTURA I POSLEDICE

Širina Komšićevog zahvata impresivna je. Evo samo nekih (važnijih) motiva: rastanak sa identitetom, proizvođenje neprijatelja (hostis), potraga za alternativnim okvirima sopstva, transcendentalno uslovljena jezička zajednica, sloboda pod zakonom, iluzorna društvenost… Malo uvežbanije teorijsko oko uočiće u izboru ovih motiva dekonstruktivne elemente, odnosno one elemente koji se suprotstavljaju svakoj, kako Komšić kaže (i ne samo on), esencijalizaciji društvenih struktura. Nešto labavijim rečnikom rečeno: sve ono što se na ovim prostorima, u proteklih tridesetak godina, nametalo kao vrhovna vrednost, nije ništa drugo do skamenjeni oblik koji nije u stanju da stoji na strani života – nacija, na primer, kako je shvataju nacionalisti; sloboda, kako je shvataju suverenisti; život, najzad, kako ga shvataju patriote, naime kao hrana za nezajažljivu smrt u ime otadžbine – na strani slobode i nesputanog kretanja, te se strategija koja se suprotstavlja tom i takvom poimanju stvarnosti nalazi upravo u izboru Komšićevih dekonstruktivnih motiva. Zbog toga se na njegovoj meti nalaze ideološke batine poput Kosovskog mita, ćirilice, pravoslavlja, čitavog niza stereotipa, olako prihvaćenih jezičkih formula ili simbola, koji kriju zloćudni potencijal u sebi. Ili, opet u nešto drugačijem pojmovnom režimu, Komšić se ne obrušava na tradiciju, već na tradicionalizam. Ovo je izuzetno važan i plodan motiv jer jedna od ključnih reči ove studije upravo je kultura.

Bolno mesto, naime, svakog tradicionalizma jeste upravo kultura napisana velikim početnim slovom “K”. Kultura se, iz te perspektive, doživljava kao nepromenjivi okvir unutar kojeg, istina, može biti nekakve dinamike, ali samo dotle dok okvir ostane nedotaknut. Što je, razume se, nemoguće, jer kultura nikada nije jedna. Kultura, hoće se reći, ima smisla samo ako se nalazi u mreži kultura, samo ako je u stanju da svoje životodajne sokove smeša s drugim kulturama, samo ako je u stanju da se otvori za tuđi uticaj i ako je, tome nasuprot, dovoljno jaka da ponudi nešto iz sebe same. No, ako se silna energija uloži u štetni projekat, na primer, očuvanja ćirilice – koju, uzgred budi rečeno, naš neuki zakonodavac smatra “osnovom identiteta” – to onda govori o samoubilačkoj samoizolaciji koja, dabome, pogoduje samo pljaškaškim elitama. Tradicionalizam, kao košmarna mešavina nacionalizma, neznanja, diletantstva, polupismenosti i, dabome, pljačkaških apetita, kulturu nastoji da pretvori u zatvoreni sistem, u ono što Radomir Konstantinović – jedan od povlašćenih Komšićevih sagovornika – naziva palankom. Veliki deo ove studije, utoliko, što eksplicitno, što implicitno, varira ovaj motiv bilo da govori u političkim, bilo u kulturnim terminima. Vidljiv je autorov napor da da preciznije određenje kulture, ali kako i sam shvata da bi definisanje kulture bilo svojevrsno paralisanje ili svođenje kulture na jednu ravan, silna određenja koja možemo naći u ovoj knjizi na zabavan se način spliću, protivreče jedna drugima i stvaraju dinamičnu strukturu koja se opire bilo kakvoj (evo još jedanput) esencijalizaciji.

LIBERALIZAM

Bez ikakvog prenemaganja bi, najzad, trebalo reći da Komšić jasno stoji, i teorijski i praktično, na stanovištu liberalizma, te da upravo u liberalnim idejama on vidi najbolju branu od neslobode. Multikulturalni projekti – što je opšte mesto – kulturu stvrdnjavaju i čine je nedelotvornom, odnosno neslobodnom. S druge strane, tamo gde nema pozitivnog određenja slobode, tamo, dakle, gde nije potrebno biti hrišćanin ili musliman, najzad – Srbin da bi se bio slobodan čovek, već je važno jedino biti građanin koji sam odlučuje o sopstvenoj sudbini, samo tamo je moguće požnjeti plodove slobode. Liberalizam, utoliko, nudi negativno određenje slobode jer u liberalnom društvu niko ti neće reći šta treba da radiš da bi bio slobodan (potrudi se to sam otkriti), već će ti samo reći šta ne smeš da radiš: ne smeš sopstvenom slobodom da ugrožavaš istu takvu slobodu drugih. I to je sve.

Odnosno – nije. Upravo će impuls samorefleksije da povede Komšića u preispitivanje liberalnih ideja s obzirom na dosta mutan pojam neoliberalizma, te će posegnuti za Hajekom, Fridmanom i, uopšte, teoretičarima liberalizma. U ovom se tekstu ne možemo upuštati u to do čega autor u svojim analizama dolazi, ali, umesto toga, možemo pozvati čitaoca da to sam otkrije. Krene li u avanturu čitanja ove složene knjige, oboružan radoznalošću i otvorenošću, neće se pokajati. ¶