foto: miroslav dragojević
Poslednja pesma koju je svirala bila je We Shall Overcome. U doba kad se gotovo sami sebi izvinjavate za svako zrnce idealizma, grupa ljudi slila se u bar jednu veliku stvar koja im je u životu zajednička. Budimo realni: juriš na nebo nije uspeo. Ali, nismo odustali, osvajamo korak po korak
Ovo je bio drugi koncert divne Džoan Baez (r. 1941) u Beogradu; prvi put nastupila je ovde u Sava centru juna ‘89, takoreći usred labuđe pesme SFR Jugoslavije. Pre četvrt veka, kao pre četiri života, uživao sam u prilici da nezvanično pričamo, u doba Ante Markovića, zapamtivši i ovo: „Neće vam demokratija mnogo pomoći ako nastavite da siromašite… neće ostati mnogo ljudi koji će moći da primene njene prednosti.“ Benefite, novosrpski rečeno. O, mudra Džoan. Prvi put je u Jugoslaviji bila kao devojčica, putujući sa svojim ocem, poznatim fizičarem dok je radio za UNESCO. Posle smo u vezi s njom i njoj sličnima saznali za nekakav pokret građanskih prava, kad o tim pravima još pojma nismo imali – samo nam se jako dopala građanska neposlušnost.
I evo je opet, kad su oni što nikad na svoj maternji ne prevedoše civilno društvo doživeli korak(om) pobednika unazad. Na evropskoj turneji s uzastopnim trijumfima po metropolama, promarširala je niz SHS-osovinu, u Srbiji kao dašak kvekerskog pacifizma i nenasilja, taman da povratimo dah od militantnog kraja miholjskog leta. Parade prolaze, ona pride, ova viška, pa se ipak sabralo dovoljno (oko 1500) dece (kuće) cveća da dobro popuni patiniranu dvoranu Doma sindikata (ulaznice 1900-4900 din.). Stareći zdravije i sporije od nas, nekadašnja bosonoga Madona folka & protesta opet se ukazala mladolikim osmehom i stavom, u sandalama i komunikativna. Reaktivirana posle obeležavanja pola veka live-karijere, s parom albuma novog materijala posle dužeg vremena (Dark Chords On A Big Guitar, 2003; Day After Tomorrow, 2008) gđa Baez urođenom lakoćom izvodi radove dvostruko mlađih autora, upija amerikanu i pokazuje zašto joj duguju sve do Nore Džouns i Lile Dauns. Počela je s God Is God Stiva Erla (slediće i njegov Jerusalem), malo kasnije u klavirskoj baladi I Need You Just The Way You Are svog muzičkog pratioca Dirka Pauela predstavivši povremenu vokalnu podršku Grejs Stamberg, drugačije vokalne škole koja može da joj bude i unuka. Uz scensko-tehničku pomoćnicu za promenu gitara, u postavi je još samo perkusionista Gebrijel Haris, Džoanin sin-jedinac kog nam nijednom nije tako predstavila.
Farewell, Angelina je prva od Dilanovih ove večeri, uskoro će i It’s All Over Now, Baby Blue, Forever Young, Seven Curses, ali i potcenjeni/epigon Donovan ima par klasika na tom spisku – Catch The Wind, i na drugi bis Donna. Ako ne pre, u standardima poput Lily Of The West izvesno je, njen legendarni glas naravno više nema u visokim registrima onu zapanjujuću britkost, što je u tim godinama i prirodno, a budući izvanredna pevačica Džoan ga i ne forsira. Srećom, sopranske skale nisu bile njen jedini vokalni adut, tamni sjaj bolje stoji tragičnim baladama koje vraćaju korenima – House Of The Rising Sun, Riley’s Daughter, kantri-intonirana Long Black Veil, smrtna/torch song i pre Nika Kejva. Na očevom (taternjem – prim. prev.) španskom izvešće naravno Gracias A La Vida Čileanke Violete Pare, i poučnu Mi Veganza Personal L. Godoja, po izreci sandinističkog komandanta/državnika Tomasa Borgea.
Neizveštačena izgledom, glasom i obraćanjem, kao što se uklopila u Live Aid, Sarajevo ‘93. i Occupy Wall Street, uz Mendelu i S. Džobsa, tako je i za nas nepretenciozno prošetala kroz istorijske trenutke: neuspešna na zadatku buđenja za govor okasnelog dr Martina Lutera Kinga sa spiritualom Swing Low Sweet Chariot, nestašna sa suvenirčićem s Vudstoka Joe Hill, jednom od radničkih himni žrtvama. Usred koncerta, bez ikakvog upozorenja, ‘s papira’ nam otpeva Ima neka tajna veza, neverovatnu počast autorskom tandemu Bregović/Trifunović, ali verujem i Jadranki Stojaković i kolegama YU-akustičarima! Normalno da je publika jedva dočekala kraj zvaničnog dela (85 minuta) da se prepusti bučnom oduševljenju. No, pre toga i napev proja & viski iz Virdžinije, tokom koga će Dirk i Džoan zaigrati dvokorak samo uz pratnju udaraljki, pa Koenova Suzanne, i trijumfalna, njena, Diamonds & Rust. Draga Džoan, Tvoj glas izgleda poznato!
Stojeće ovacije, pa The Night They Drove Old Dixie Down The Band, Lenonova Imagine, gotovo neizbežno Blowin’ In The Wind. Bujice osećanja, retko kad lepše izraženo poštovanje, i za kraj drugog bisa We Shall Overcome. U doba kad se gotovo sami sebi izvinjavate za svako zrnce idealizma, grupa ljudi slila se u bar jednu veliku stvar koja im je u životu zajednička. Budimo realni: juriš na nebo nije uspeo. Ali, nismo odustali, osvajamo korak po korak.
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
S obzirom na uslove u kojima živi, može se reći da je učešće 23 filma na Sarajevskom festivalu veliki uspeh ovdašnje kinematografije
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
