Hiperborejac, Petar Kralj

Četrdesetih godina prošlog veka Miloš Crnjanski službovao je u Rimu. Stanovao je u kući bivšeg senatora, kome trule u prstima na nozi živci. Od iste bolesti leži na samrti i papa Pije XI. Tu bolest, u to vreme, bolovao je i Crnjanski. A leči ih isti lekar: kao neku geografsku kartu, veša na zid sliku nervnog sistema u ljudskom telu i pokazuje nerve kuda više ne dopiru krvni udari. U vrhovima, na nozi, nastupa zakrečenje i smrt će od toga nastupiti… Ja se na sve to smeškam nemoćno, i kažem da sam u mladosti bio igrač fudbala, pa ne verujem da će me smrt tako lako stići. Nije taj lekar mogao da zna da je Crnjanski još kao gimnazijalac u Temišvaru bio profesionalni igrač, da je igrao na Rijeci, i u Splitu i da je s proleća 1922. bio centarfor pančevačkog loptačkog kluba Banat (ja znam taj sastav napamet: Kukac, Popović, Popadić, Mitke, Bažjak, Radonić, Švaba, Bikar, Crnjanski, Pavlović, Zestrijan). Te godine pisao je svom drugu, Ivi Andriću, poslaniku u Bukureštu: Ja ću svakako do 1. jula biti u Pančevu. Igram fudbal. Moja četa vodi u prvenstvenim utakmicama za Beogradsku župu. I zbog fudbala, i zbog onog što je imao da napiše, smrt još dugo nije stigla Crnjanskog. S gospođom Vidom Crnjanski on je imao da beži u Lisabon, pa u London. Od Mefista, od fašizma.

Petar Kralj kao Henrik Hefgen u Mefistu Vide Ognjenović u slapovima egocentričnosti, ljubomore i samodopadljivosti zvezde hamburškog pozorišta razmeće se svojom glumačkom veštinom: Moji su prsti kratki, a u Hamletu oni će biti dugi, bledi, koščati. U Kraljevom Hefgenu telo i glas rukuju se u osvajanju scene. Čitanje pozorišta telom. Kakvo je to kršenje u telu, kakve sinkope u glasu i u telu. I kakva vrtoglavica sna o velikoj karijeri: Moram napasti Berlin i ne zovite me više Henrik, nego Hendrik. D kao drvo, kao drama, kao Dionisije, kao Dortmund, Deutschland. Iz jevrejske rupe, iz kabarea Burevesnik Hendrik kreće u osvajanje prestonice. To osvajanje pozorišne vlasti Kralj je odigrao sa svim nijansama bezobzirnosti, brutalnosti i pretvornosti hulje. Hendrik ni prstom nije mrdnuo kad su nestajali njegovi drugovi, koji su imali (u prvom ili osmom kolenu) zrnce jevrejske krvi. Poharao je ljubav i prijateljstvo, da bi došao do Ministra Geringa. I do audijencije kod Firera koja će trajati 30, ne 35 minuta. Tu retoričku partiju tenisa u bademantilima, sa Geringom, on hoće da izgubi (loš ritern, dvostruka servis greška) da bi dobio ulogu Mefista, i ulogu Hamleta. I fotelju upravnika Berlinskog pozorišta. Ta kičerski ljupka scena nije bila samo brisanje Hefgenove levičarske prošlosti (Hitler bi kod mene u Buđenju proleća igrao ulogu čvorka… Ceo nemački proleterijat je moj drug), nego je pokaz(iv)ala monstruoznost i prostotu onih koji su ostavili najkrvaviji trag u novijoj istoriji. Fašizam u Mefistu viri iz budžaka, pozorišnih bifea, garderoba, iza kulisa, na probi.

Kralj je u Mefistu igrao sa takvom energijom i lakoćom koja pokreće ceo ansambl. Onako kako je košarku igrao Krešimir Ćosić. Ili, u tuđem smo srcu svoje srce čuli. Tako da su neki glumci igrali kako najbolje mogu, a neki i preko granice svojih moći. Igrati sa Kraljem znači igrati do kraja, bez ostatka. Kako Kralj uvek igra. On je idealan partner. Kralj se sa partnerom (na)razgovara. Stalno na putu za Sinopu: I reci kralju Mitridatu:/ jako se retko nađe onaj divni drug / koji u pravi čas kopljem ispiše / po tlu dragocenu poruku…

KAKVO JE TO BILO POZORIŠTE: Pera Kralj ima zanos putujućeg i sluh apsolutnog glumca. Opet, Mefisto: ja sam na sceni i lepši i snažniji i pametniji nego što ću ikada igde biti, tako nekako, pa dalje, svojoj verenici: ti možeš da se zakloniš iza prijatelja, iza očevog autoriteta, iza… a ja moram stalno da se pokazujem. Jer ako se zaklonim, ja sam mrtav.

To je hrabrost Kasijusa Kleja, taj otvoreni gard. Ima u tom riziku otvorenog garda i radosti. Radosti igre. Sve je uloge Petar Kralj igrao stepujući, kao Rej-Robinzon Šuger, stariji.

U ritmu, u tim modulacijama glasa i tela, u jugoslovenskom glumištu, Kralj nema premca. U stihovima italijanskog pesnika Artura Onofrija (pesnik kod koga osvanjuju zlaćena čuda, stupor dorati) ima tačna dijagnoza igre Petra Kralja: Evo ga ritam neobuzdan u krvi / kad plavetnila bez prestanka grme, / I nema te boje što plamen ne biva / slepoočnice kad vrisnu. / Evo mi ga srce u divljoj pomami / da oblike bića na slobodu pusti / zanos da povrati u vrtlogu igre.

U poslednjoj slici Mefista Hefgen sedi u stolici upravnika pozorišta, sâm, u dubini scene. Zove svog vernog garderobera Beka i kada se Bek ne odazove, Kralj ustaje i čuje se užasan krik: Beeeeek i tiho: Jesam li ja… Da, to je krik ambiciozne hulje koja je ostala sama. Kao Munkov Krik. Krik nad bolesnom karijerom, nad prijateljima koji su nestali, nad vernim garderoberom koji se obesio da njegovo jevrejsko poreklo ne bi smetalo karijeri Hendrika. Hefgen zna da i on može stati u red za logor, ili biti udavljen u stolici upravnika pozorišta. Zna da oni sve znaju, sve čuju, sve vide. Zna Hefgen da su ga već potrošili, ili će ga potrošiti. Zna on da je Ništa.

A Kralj zna da odigra i to Ništa. Zna i da se Munk susreo sa Strindbergom u Berlinu na početku prošlog veka. Zna, jer je igrao Strindberga u Noći tribada gotovo dve decenije: „On je igrao Strindberga udubljujući se do kraja u njegovu duševnu boljku, primoravajući nas da verujemo kako je taj genije, kome se naivno divio naivni Vito Skive, zaista bolestan, ali bolestan kao što je Niče bio bolestan, kao što je Manov Andrijan Leverkin bolestan, stvaralački bolestan. Međutim, u životu ta bolest može da dobije i komične, pa i ponižavajuće vidove, i Petar Kralj je toga bio svestan. On je umeo da razluči šta bolest znači kao vizija, a šta kao svakodnevno ophođenje sa drugima, i u njegovom Strindbergu mogli smo da vidimo sve: i genija kome bolest otvara nove svetove, i malog, infantilnog egoistu, i slabića koji svoju nesigurnost pokriva agresivnošću. Strindberg Petra Kralja, to je čitava patografska studija i ostaće mi dugo u sećanju kao jedna od najprostudiranijih uloga koje sam ove sezone video.“ Tako je o Petru Kralju pisao Jovan Hristić.

Ognjenka Milićević i Vava Hristić najbolje su mislili o pozorištu. A njihov prvi favorit bio je Petar Kralj.

Nije Kralj znao da će se sresti s garderoberom. Jer on ne bira uloge, uloge biraju Kralja. Na FEST-u 1984. gledao sam film Garderober Pitera Jejtsa. Ulogu garderobera Normana igrao je veliki glumac Tom Kortni. Igrao je senku Sera, velikog glumca koji pod kišom nemačkih bombi igra svoju poslednju ulogu, kralja Lira. Mislio sam da se sa toliko majstorstva i snage uloga Normana ne može više odigrati. Prevideo sam da u Beogradu postoji glumac koji to može odigrati bolje. I to u najboljoj tradiciji engleske škole. Petar Kralj u Mijačevom Garderoberu. Ser je u kratkoj autobiografiji (oporuci) pomenuo stolare i rekvizitere, električare i dekoratere, svu pozorišnu menažeriju. A garderobera, koji je šesnaest godina brinuo o njemu, nije pomenuo. Na kraju komada, čuje se krik Kralja, garderobera koji je ostao sam. Hendrikov dug iz Mefista pozorište je naplatilo.

Imao sam sreću da gledam preko dvadeset predstava Garderobera, da još u salonu vidim kako se pripremaju da izađu na scenu Ljuba Tadić, Đurđija Cvetić, Nikola Milić, Olga Savić i… Petar Kralj. Kakvo je to bilo pozorište.

Harvud je bio na premijeri Garderobera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na večeri u Maderi (bila je ona večera, večeras improvizujemo jer nikoga od drugih gostiju nije bilo) Harvud je rekao da je to jedna od najboljih predstava Garderobera, a da je Kralj najbolji Norman na svetu.

JOŠ JEDAN IRAC ULAZI U MOJ ŽIVOT: Sredinom prošle nedelje, davno je prošla ta nedelja (1996), sreo sam Kralja slučajno, kako se prijatelji i (su)sreću. Kažem da su me zamolili da napišem nešto o njemu, a da ne umem ni dobar dan da napišem. Da kradem neke citate. I dobar dan je citat, reče Kralj i ode. Kad ode, leto je najbolji citat.

Leto 1967. Pročitao sam u „Politici“ da Denis Keri priprema Hamleta za Dubrovačke letnje igre. Još jedan Irac ulazi u moj život. Džordž Best bio je u to vreme najbolji, beli, fudbaler na svetu. Popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno. Bio sam ubeđen da ću u Dubrovniku videti Besta. A zašto, ne znam.

Nikako da uđem u autobus za Dubrovnik. Nikšić–Dubrovnik. Putovalo se dugo, celih pet sati, iako je to tačno sto kilometara puta.

Vilinski Dubrovnik. To je Tin. Ispeo (sam) se na Lovrijenac i video Kralja prozirnog od vitkosti. Potonuo u plahu svirku ludila, Kralj je Šeksiprove stihove pretakao u tečno slovo, u reč, u priču. A od monologa najbolje je govorio onaj koji počinje: Sad sam sâm…

Kralj je igru smrti odigrao kao algebru i kao oganj. A Hamletovu smrt kao plavi trenutak. I cela tragedija danskog kraljevića prošla je kao trenutak. Nije mi bilo dosadno. Nisam ni znao da je to najvažnija pozorišna mera. I samo sam mislio, silazeći niz skale, kako su ti stihovi mogli da ističu iz te glave, glave sa lude, a da ga telo ne izda. Samo je Kralj govorio, i govorio i mačevao uru i po, celu utakmicu. Ni Olivije, ni Smoktunovski… ni… ni… Znam kakvi su to glumci, ali boljeg Hamleta od Kralja nisam video.

Nekako mi je kao najdragocenije iz te priče, dubrovačke, iz tog Hamleta ostalo kako je Petar Kralj te sumnje, taj strašni zločin doveo do fizičkog bola. Hamlet je nauka o umiranju. Studirati smrt. I kako to finale, taj peti čin, taj poslednji čin treba odigradi čisto, treba znati umreti. Bila je to lekcija za mene. Bio sam odlučio da umrem u dvadeset prvoj. Zato je i Hamleta morao igrati glumac mlađi od Hamleta. Ništa ono zarozan, pa malo dežmekast, ne volim takvog Hamleta. Mlad, vitak, l(ij)ep Hamlet da bi osveta, osveta i žrtva bila čista. Kao pesma onih čiopa dok se budi Dubrovnik.

Taj Hamlet mnogo je značio Petru Kralju. Jer život posle Hamleta nije isti život. Pravi glumac tada oseti da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat.

Džordža Besta nisam sreo, a Kralja jesam. Hteo sam da se upoznam sa glumcem, a nisam. Kao da sam znao da ćemo se sresti. Potrajaće to.

SVUD NAOKOLO MRTVE DUŠE: Slušao sam Kralja i kako ćuti. Vaclav Havel, Audijencija i Vernisaž, režija Ljubomir Draškić. Praško proleće je prošlo, a leto je ušlo u Češku s ruskim tenkovima. Kralj igra Vanjeka, dramskog pisca koji je na radu u pivari. Direktor pivare pozvao je pisca u audijenciju. Dobar dan – Dobar dan. Direktor se naliva pivom, sve je tuplji i pokazuje malo smisla za pornografiju, u strahu hoće li navesti pisca na (samo)cinkarenje.

Da, i Vanjek nešto kaže. Hm… da, ne… nisam tužan… hvala… Pauze je Kralj igrao kao da mu ih je šaputao sam Čehov. U šutnji, škrtom odgovoru, gestu, gotovo onomatopeji odigrao je ceo Vanjekov život. Postojanu građansku hrabrost. Život s rizikom, s otvorenim gardom. U kostimu za humanost bračni par sa slatkim sinom (u Vernisažu smo) čeprka po Vanjekovom životu do skarednosti. U refrenima njihovih pitanja govor postaje mučan kao ekcem. Petar Kralj je odigrao pustinju koja zjapi između Vanjeka i onih koji su pristali na život kao na zadah naftalina. Vanjek se ne gadi, ne prezire, on samo elektronski registruje njihov život. Život kao trka kroz mišje hodnike. Ali, taj život ne vredi ako se na izložbu ne iznese. Stan sa facom, madona i jatagan nad kaminom, i ispovedaonica koju su za tri stotke kupili od crkvenjaka, i mudrosti sina kao psalmi, i prijateljstvo, i seks, koji bi rado, u figurama, izveli pred Vanjekom. A kad njegovo strpljenje prestane, te plastične vreće, u kojima fermentiraju mesišta, padaju u histeriju. Vanjek hoće da ode, izložbi je kraj, a u mišjim hodnicima već je sve popunjeno. Čehoslovačka se razvela odavno, mirno. A ovde, Vernisaž radi 24 sata (i još se delimo) i čeka se da dođe Čičikov. Svud (na)okolo mrtve duše.

Petar Kralj se naigrao glavnih uloga, ali je on i majstor portreta. Kao što je bio Viktor Starčić ili Pepi Laković. Pa, evo, skitnica – Čudo u Šarganu; otac Andra (i ona scena sa burekom na stanici, kao omaž Ljubiši Jovanoviću) – Kad su cvetale tikve; seljak – Karolina Nojbert; Đorđe žandar – Sveti Georgije ubiva aždahu (mada mislim da je to glavna uloga u ovoj velikoj drami Duška Kovačevića). Često se pominje ona njegova replika iz Aždahe: Lako mi je da budem dobar, kada mi ništa drugo ne preostaje. Tako nekako. Pa se onda govori o dobroti Petra Kralja. A nije tako. Još kako je preostajalo Petru Kralju. Znao je koliki je njegov dar, pa mu je lako bilo biti dobar. Igrao je Kralj, gledaj: Maksima Crnojevića, Hamleta, Mefista, Garderobera, Trepljeva, Ujka Vanju, Astrova… Ubeđen sam da bi Čehov od naših glumaca prvo birao Petra Kralja. Ili, omiljeni glumac Antona Pavloviča je Petar Kralj.

Na početku Ujka Vanje, razgovaraju stara dadilja Marina i Astrov: Sednem ja, zatvorim oči, evo ovako i mislim: oni koji budu živeli kroz sto, dvesta godina posle nas i kojima mi sada krčimo put – hoće li nas pomenuti kojom dobrom rečju? Dado, ja li da će nas zaboraviti?

Marina: Ljudi će zaboraviti, ali bog neće.

E, velike glumce ni ljudi neće. Ne verujem, ne pristajem na tu priču kako je gluma prolazna umetnost. A neki osrednji pesnik, neki naš Serebrjakov, neki naš Trigorin čije knjige čame u magacinima, antikvarnicama, bibliotekama, to je trajna umetnost? Pa, gde ode ona energija, ono ushićenje, onaj san kada 400, 500, 700 gledalaca izađe iz pozorišta? Kada izađu začarani. Nestane, ma kako nestane? Pa to kada igraju Cica Perović, Slobodan Aligrudić, Neda Spasojević, Zoran Radmilović, Pepi Laković. Laković je govorio neka svi igraju, i diletanti pod šatrom, i oni u MHAT-u. Ali ono što je veliko, velika predstava, to ide direktno u nebo.

Hteli smo u Književnim novinama, leto, 1985, da neko nešto napiše o Zoranu Radmiloviću i Aliji Aligrudiću. Sedeli smo tri, četiri dana Petar Kralj i ja u bašti Kalenića. Kakve su to bile priče o dvojici velikih glumaca, kakav bi to bio roman. Pa napiši to. Ne mogu, ne mogu ja to, ma kakvi. A napisao je jedan od najlepših tekstova u povijesti pozorišta: Ima nečija šala, potekla iz naših bifedžijskih naklapanja, u skladu sa onima tamo gore, na nebu, u pozorišnoj sekciji, sada trljaju ruke od sreće i zadovoljstva. Dobili su pojačanje. Mogu sada da podele koji god hoćeš komad. A ove u našoj dolji treba još vremena da bi se oči razbistrile i sagledala veličina praznine koja je iza njih ostala.

A kakvo je pojačanje za nebo, kakvo je sada pojačanje nebo dobilo: Petra Kralja. I kakav sada komad mogu da podele. I još piše u tom Kraljevom tekstu: Navijali su obojica za Partizan – ako je to bitna sličnost. E, ovo bitna Kralju nije baš trebalo.

A kada su mi te noći u Paviljonu „Veljković“ rekli – umro Petar Kralj – samo sam bacio svesku. Nešto moraš da baciš, u nešto udariš. Tako sam, do te noći, učinio četiri puta u životu. I dok sam na Slaviji ulazio u taksi, znao sam, suza zna, da će Partizan pobediti Real. Kraljevski klub. A te noći, 10. novembra, u Pioniru, bilo je platno: KRALJ JE KRALJ I KADA NIJE TU. I pobedio je Partizan Real Madrid sa 80:79. Dva poslednja penala za Partizan, ona za pobedu, šutirao je Petar Kralj.

Ima Petar Kralj u Toli Mome Dimića ono: Nisam nebo sanjao. Nebo je sanjalo Petra Kralja.

POZORIŠTE, VEČITA MLADOST: U eseju Pozorište, Pozorište! Rastko Petrović kaže da je pozorište izašlo iz misterija. I da će on pisati o pozorištu u čije se predstave stalno ili jednom sam život sa svim nepredviđenostima umeša i dâ im vrednost događaja koji se više nikad ne mogu ponoviti. Ima u ovom putopisu odeljak Pozorište, večita mladost. Veliki svetski putnik se dvadesetih godina prošlog veka našao u Budvi. Na trgu između tvrđava, kasarne i crkve davali su mladići i devojke iz mesta Nušićevog Kneza Ivu od Semberije. Ispod zidina pod mesečinom i osvetljenjem jedne bogen lampe, ti su se jednonoćni glumci vukli kao pale zvezde u kostimu od veza i zlata. Čuje se zapljuskivanje talasa i jedva čujan dah krila slepih miševa i najzad iznenada svirka neke svirale. Neki je seljak u uličici iza trga, sa sviralom u noći, čekao, sutrašnji pazarni dan: Po deseti put on je počinjao istu melodiju i nije uspevao da je sasvim pogodi, a baš to sećalo je da se bezbroj puta, dok je još čovek mlad, počinje živeti pravi život i napušta kada se uvidi da se nije pogodilo pravim putem. Tako je cela predstava dobijala i jedan značaj stvarnosti i simboličnosti koji mi je išao u srce.

Ja više nisam bio mlad i nisam znao je li se puta pogodilo, ali znam da sam u Budvi sreo danskog kraljevića iz Dubrovnika. U leto 1989. Kralj je u Kanjošu Macedonoviću Vide Ognjenović igrao Daskala. Na probe smo išli u manastir Praskvicu. A Spas vrh Budve gledao je kako sunce pada u more. Bilo je i doskočica sa mladim monasima, pa bismo i poneku čašu manastirske rakije popili, uz meze od suvih smokava. Svuda je mirisalo na breskve, a stabla breskve koja sam tražio nigde nije bilo. Stjepan Mitrov Ljubiša kaže da manastir ima svoje ime po izvoru Praskvice, koji pokraj manastira izvire i prekrsnu vodu za piće daje, koju kad okusiš, ostaju ti usta kao da si prasaka, ili kao što u Sremu vele, bresaka jeo. (Ranu mladost Kralj je proveo u Sremskoj Mitrovici.) Jedan se paun i na zvonik peo, i pod svetlošću reflektora širio lepezu. A jedan jarac, u noći punog Meseca, verao se po visokom krovu manastirskog konaka.

Naše duge senke lomile su se na bunaru u vrtu manastira. Probe su ulazile u misteriju.

ČUDESAN I KAO KRALJ I KAO LUDA: U prvom delu drame Daskale je prevario Katnu, staricu, matronu. Poturio joj sv. Nikolu bez brade i brkova, sv. Nikolu dok je momkovao i đakovao i naplatio deset perpera. Pa ga Sud od pravde osudi da odmah naslika sveca sa bradom i odeždom do zemlje, sa strelom i tobolcem. U drugom delu, na Maloj kraljičinoj plaži, Paštrovski zbor odlučuje koji će junak kao duždev zatočenik ići u Mletke na megdan Furlanu. Tačno u ponoć, na početku drugog čina, linuo je ljetnji pljusak, daždilo je kao iz kabla. Premijera je ušla u misteriju.

Još čujem kako Kralj, iz sinkope, veli: Valja li brada… Valja li brada… pokazujući ikonu sv. Nikole zimnjeg. Odlučeno je da Kanjoš na Cvijeti, kao najbolji i kao najgori vitez (ili ka oboje) ide u Veneciju. Gledam kako Kralj dariva Kanjošu ikonu sv. Nikole mladog. Klekao na jedno koleno, između Kanjoša (Žarko Laušević) i njegove verenice (Vesna Trivalić), on kao blagoslov, venčava čilu ljubav. Bez portreta Petra Kralja ta ljubavna scena ne bi imala auru kakvu je imala. To je bilo tad i nikad više. Jednom se igra takvo finale.

Na kraju trećeg čina vidim Petra Kralja, s fotoaparatom, u grupi turista iz Jugoslavije, kojoj vodič, poreklom iz Kotora, pokazuje znamenitosti Venecije. Prošlo je pet stoleća i Duždeva moć je izbledela. Kanjoš stoji nem, kao skulptura, malo povijen u ramenima kao da nekom poklanja ikonu. Kralj fotografiše Kanjoša iz raznih pozicija. Fotografija je oko, ali i ruka, telo. Inventar ljubavi i smrti. Riva Pizano u Budvi je Riva dei Skiavoni u Veneciji. Ne Riva dei Slavoni, kako je Dužd obećao Kanjošu. Setio sam se stihova iz Moje pesme Miloša Crnjanskog: Kakav je to Slaven bio, / na Rivi dei Skiavoni. I nisam se slučajno setio. Ne znam nijednog našeg pisca koji se tako čudesno mačevao sa žanrovima kao Miloš Crnjanski. I ne znam nijednog našeg glumca koji može biti jednako dobar i u vodvilju i u tragediji kao što je to Petar Kralj. Čudesan i kao kralj i kao luda. Kralj je Crnjanski našeg pozorišta. Hiperborejac.

Kad bi neko dramatizovao, moju knjigu, Kod Hiperborejaca, Miloša Crnjanskog bi igrao Petar Kralj. A ja bih da igram Alfonsa XIII, španskog kralja u izgnanstvu. Tog kralja Crnjanski je viđao u Rimu, na terasi hotela Ambasciattori. Govorilo se da ima urokljive oči. On je naručivao šampanj u vedru i breskve u čanku. Taj kralj je u Prvom svetskom ratu spasio četrdeset Srba koje su Austrijanci osudili na smrt. Alfonso XIII, 1903. godine proglasio je Real iz Madrida za kraljevski klub.

Utakmica Partizan–Real 0:0, 4. novembar 2003. Posle te utakmice, sreo sam se sa Realovom najvećom legendom, Di Stefanom, najboljim centarforom na svetu.

Nije to ništa, kaže Petar Kralj, kao Doktor Šuster, šta se meni desilo pre dva dana. Ja sam sreo samog sebe. Malo je Petru Kralju da bude jedan Kralj.

Kralja sam poslednji put video na premijeri Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu). Čestitao je Aniti Mančić (ona je pravi naslednik Petra Kralja, to da može sve da igra). I krenuo je tamo, prema vratima salona JDP-a. Bio je u nekoj lepoj, vezenoj rubaški: imaš lepu košulju. Pogledao me je ravno u oči: Dobro sam. Bio je to Hamlet, onaj Hamlet iz petog čina, iz Dubrovnika. Ta vitkost, ta odlučnost, ta smelost.

Jer, kaže Petar Kralj – smrtonosan je život, al smrti odoleva.

…»Mefisto«,…

…»Maksim Crnojević«,…

…»Garderober«…