Heroji, lutanja, borba, spoznaje… i na kraju priča!

Do svog izdanja na srpskom jeziku nadaleko čuvena i referentna knjiga Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce stigla je i na krilima unisonih, a katkad i ushićenih pohvala vrlih kreativaca, kojima je očito u značajnoj meri pomogla da se probiju kroz džunglu mogućih stranputica, kroz minska polja pogrešnih odluka, kroz lavirinte zabluda i samoobmana, a na putu ka efektno skrojenoj filmskoj priči koja nikako nije samoj sebi svrha. Tako je Brus Džoel Rubin, scenarista mega-hita Duh i u Srbiji donekle i začudno voljenog filma Džejkobove lestvice košmara egzaltirano ustvrdio: „To je najuticajnije delo o umetnosti, prirodi i suštini svrhe pripovedanja na koje sam do sada naišao“; s druge strane, glasoviti Daren Aronofski, reditelj filmova Pi i Rekvijem za snove, istakao je sledeće: „Svakom pripovedaču koji pita kažem da sve počinje ovom knjigom. Volger je prikupio drevna oruđa i uči čitaoce kako da se sa njima služe – i to da bi došli do ključnih rešenja za svaki problem u priči.“

Uz to, upućeni i verzirani ovu Voglerovu knjigu, višestruko potvrđenog kultnog statusa ne samo u usko shvaćenim esnafskim, odnosno, scenarističkim i dramaturškim krugovima, nazivaju „scenarističkom biblijom“. To tvori i izvesnu, izrazito potentnu i intrigantnu asocijativnu vezu sa činjenicom da ovo delo, po svim svojim odlikama i svim relevantnim aršinima, od zbilja retkog, zasluženo kapitalnog soja, u samom svom središtu ima teoriju po kojoj se većina priča da razložiti na niz narativnih struktura i arhetipova, opisanih kroz mitološku alegoriju. Prateći tu nit i taj aspekt knjige Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce (sa engleskog prevela Jelena Kosanović Dorogi, objavio Filmski centar Srbije – i to kao prvu knjigu u ediciji Imaginarijum), u svrhu okvirne a evidentno precizne opisne ocene, može se ustvrditi da je Vogler u njoj brižljivo i pažljivo razradio i čitaocima ponudio opsežan (ali u isti mah i lako pojmljiv, pregledan i jasan) strukturalni sistem koji snažno ukazuje na to da upravo umetnici, u svetu sa uočljivim manjkom rituala i mitologija, jedini mogu da očuvaju mit živim.

A i priča o nastanku ove knjige ima poprilično odlika mita, mita o pretečama, lučonošama, naslednicima, dugotrajnim putovanjima do krupnim i prevratničkim spoznajama i samospasenjima. Naime, Vogler je ovo svoje delo utemeljio u ogromnom saznajnom i didaktičnom potencijalu sa stranica glasovitog opsežnog rada Džozefa Kembela, a posebno u njegovoj, do dana današnjeg upotrebljivoj i zanimljivoj studiji Heroj sa hiljadu lica iz davne 1949. godine (narečena Kembelova studija je, između ostalog, predstavljala jedno od ključnih nadahnuća za Džordža Lukasa u slučaju stvaranja njegovog, reklo bi se, beskrajnog i neuništivog serijala Star Wars).Vogler je sredinom osamdesetih godina prošlog veka prepoznao i shvatio da su Kembelove ideje (pre svega zahvaljujući intervjuu u emisiji na PBS-u, američkom javnom servisu, ranije usredsređenom uglavnom na obrazovno-kulturne sadržaje) izvršile uticaj na Holivud i na stvaraoce tada u naponu kreativnih moći i privlačnosti za studijske čelnike – na Džordža Lukasa, Džona Bormana, Stivena Spilberga, Džordža Milera. Shvativši da je Holivud napokon i praktično i nedvosmisleno spreman da usvoji i primeni Kembelove ideje i poduke, Kristofer Vogler, u tom trenutku uposlen u „Dizniju“ na mestu konsultanta za priče, poželeo je da spoznaje i zamisli koje je našao kod Kembela, a za čije ideje Vogler tvrdi da su u snažnoj vezi s pripovedanjem, organizuje u jednu čistu i jednostavnu formu za potrebe studija. Sta tim ciljem na umu osmislio je Praktični vodič po Heroju sa hiljadu lica, sada već legendarni i dokazano revolucionarni memorandum, zapravo, dokument na sedam strana teksta, a koji je kasnije poslužio kao osnova za Piščevo putovanje… u svom osnovnom i potpunom vidu. Rečima samog Kristofera Voglera: „Hteo sam jednom zauvek da ih stavim na papir kao kreativne principe, sistem građevinskih blokova u koje možete da se pouzdate dok gradite priče, set oruđa kojim možete da otklanjate probleme sa kojima se kao pisac srećete.“

Sledeći tu ideju-vodilju,Vogler je Kembelovu strukturu promišljeno pojednostavio, preinačivši je sa namerom da istakne teme i motive koji se ponavljaju i u filmovima današnjice, uz to, postavivši i predstavivši mit o heroju na sebi svojstven način. Krajnji ishod je, kako je u svom nadahnutom predgovoru ovom prvom izdanju Piščevog putovanja… na srpski jezik, naglasila Ana Lasić, filmska i TV scenaristkinja, „teorija, priručnik, sistem, fenomen, ‘scenaristička biblija’. Ona je istom prilikom istakla i da Vogler, stvarajući na tački susreta Junga, mita, heroja i sopstva kao nekih od udarnih motiva i temelja, „razrađuje Kembelovu matricu Herojevog putovanja i prvi put sve te ideje sažima u jedan za pisce koristan dramaturško-mitski model, možemo reći skoro interaktivan, živ arhetipski krug koji povezuje piščevo polje stvaranja s mitologijama starih vremena i prelama ih preko savremenih priča filmskih junaka s kojima se srećemo danas.“ Na tom svom putu, kroz malo je reći gustu i nepreglednu „vegetaciju“ ideja i narativnih rešenja i obrazaca, Vogler sebi za cilj postavlja što podrobnije i što preglednije razumevanje morfologije priče izmeštene u filmski kontekst i vid. Negde pri samom početku Vogler opaža da su neke nacionalne i državne grupe (poput Australijanaca i Nemaca) naprosto manje otvorene ka konceptu heroja kao nasušne potrebe ne samo na polju naracije, kojoj je smisleno pripovedanje prevashodni cilj; ipak, heroj jeste arhetipska potreba još od antičkog doba, i to je aktuelno stanje stvari i pred scenaristima i filmskim pripovedačima (dakle, ne izvođačima scenarističkih i pratećih radova, nego onima koji se drznu put kreativno zahtevnijih misija u tom domenu) i ove naše mnogocinične i u startu prezrive današnjice, te je svaka pomoć dobrodošla. Vogler je tako razvio temeljan etapni sistem, povremeno metatekstualno predočen i u vidu zasebnih činova, a koji se tiče značajnih dimenzija kao što su: Mapiranje putovanja, Herojevo putovanje, Arhetipovi, Mentor: Mudar starac ili mudra starica, Prelazak prvog praga, Iskušenja, saveznici, neprijatelji, Eliksir, Uskrsnuće…

Premda je u vidnoj meri određena tom svojom, reklo bi se, epskom i herojskom nadstrukturom, ova Voglerova knjiga donosi i niz živopisnih oglednih primera koji su, da stvar bude što ilustrativnija, zanimljivija i zabavnija, izloženi u naglašenom skladu sa podukama iz Herojevog putovanja. Tako u drugoj polovini zatičemo i analizu Kameronovog Titanika (šeretski naslovljenu „Davljenje u ljubavi“), koja podseća i na to da su brojni bili oni koji su ovom filmu predviđali sudbinu samog Titanika, ukazujući pritom da je ta priča nesavršena koliko i struktura pomenutog broda, „jer će gledaoce primorati na sat i po gledanja melodrame pre nego što stigne do sante i pokrene neku življu radnju“. Nakon takvog dijahronijsko-faktografskog mapiranja predistorije tog sada neporecivog filmskog i industrijskog fenomena, Vogler na narednih dvadeset i kusur stranica staloženo predočava suštinsku privlačnost Titanika kroz vizuru nekih od gorepomenutih potpornih stubova tog svog razgranatog a lako spoznatljivog sistema stvaranja učinkovite priče koja pleni smislom, emocijom, svrhom i koja samo naoko jednostavno prati kognitivno-emotivni reaktivni pristup ogromnog dela filmoljubivog gledateljstva. Da citiramo samog Voglera u zaključku njegove analize: „U tradiciji Herojevog putovanja, film Titanik istražuje smrt, ali to čini stavljajući u prvi plan ljubav prema životu. U krajnjoj instanci, uspeh filma je misterija – tajni savez između publike i priče…“

Svakako vredi napomenuti da i ovo izdanje prate izvanredne i krajnje dostatne ilustracije Mikelea Monteza (dok je za dizajn i prelom srpskog dizajna zaslužan Andrej Dolinka), kao i da je knjiga, uprkos toj svojoj, označimo to tako, „instruktivnoj“ biti u potpunosti lišena didaktične nadobudnosti i isključivosti. Autor ne poseže za prekorom za zabludele i nesigurne, baš kao što ni ljubopitljive a nestrpljive ne daruje lakim rešenjima, brzopoteznim savetima i hitro razobličenim tajnama i prečicama tog vida pripovedačkog zanata i impulsa. Čitalac (što da ne, i budući pripovedač) je prepušten sebi, putanjama koje sam bira ili na koje lično nabasa, nošen vlastitim damarima, nesigurnostima i porivima, ritmom vlastitih krunskih spoznaja do kojih tek treba da dopre… Baš kako je Vogler napisao u samoj završnici ove svoje izvrsne studije: „Mislim da nam se svima to događa, na ovaj ili onaj način, da pronalazimo sebe tokom putovanja kroz živote ispunjene pisanjem. Želim vam sreću i pustolovinu, i nadam se da ćete se pronaći na tom putovanju. Bon voyage.“