ISO/Columbia, 2002.
„Mnogo puta Tony i ja smo pokušavali da ponovo radimo zajedno, ali nije bilo prilike za to. U proleće 2001. ispostavilo se da možemo da radimo. Počeli smo u njegovom kućnom studiju.“ A?!!! To je priča koja stoji iza Bowiejevog novog albuma Heathen. Nema sumnje da je Bowie sreo Tonyja Viscontija, s kojim je uradio neke od svojih esencijalnih albuma (Scary Monsters, The Man Who Sold The World), šetajući svoju dvogodišnju ćerku, dok je ovaj verovatno šetao unuke. Dva virtualna penzosa shvatili su uz partiju šaha da još mogu da podrže i pomognu jedan drugoga. Običnost takvog kreativnog impulsa srećom preterano ne nagriza Heathen, ali ne uspeva ni da prikrije zanatlijske zahvate njegovih autora.
Heathen je ploča koju bi Leonard Cohen napravio da je kojim slučajem preslušavao Closer Joy Division (a nije!) ili neki od poslednjih albuma Depeche Mode (a nije!). Namera je autora da bez iskrenog povoda bude mračan i da zvuči klaustrofobično, što je u očinskoj ulozi, sedeći na pola milijarde dolara imovine, pored žene supermodela, prilično težak i nezahvalan posao. Ali, refleks prethodnih mračnih opusa još je dovoljno jak. Tu je negde valjda dobrodošao zalutali Visconti.
Za svojih 55 godina, Bowie je podjednako profilisao generacije muzičara i svojom muzikom i svojim multimedijalnim (od milja nazvanim – kameleonskim) izgledom. Setimo se samo najbowiejevskih momenata. Nakon prvog solo albuma, Bowie je proveo nekoliko nedelja u budističkom manastiru, u periodu Ziggyja Stardusta izjašnjavao se kao gej da bi (p)održao androginost svog marsovskog dvojnika, veliki hit Fame napisao je sa Johnom Lennonom, vraćajući se sa promotivne američke turneje albuma Station To Station okupljenima na londonskom aerodromu salutirao je nacističkim pozdravom, svirao je anonimno kao klavijaturista na Iggy Popovoj povratničkoj (Lust For Life) turneji, glumio je u pozorišnoj predstavi Čovek Slon i snimio singl sa grupom Queen. Iz ovih par fragmenata megabiografije kreiran je audiovizuelni DNK svakog iole zanimljivog benda u poslednjih dvadesetak godina, uključujući i Beastie Boys.
Čak je i Bowie u devedesetim bio više avanturistički raspoložen, možda ne i uvek adekvatno inspirisan. Stalna glad za oprobavanjem u novom čini ovo parče njegove karijere najpomodnijim. Uspeh je bio relativan, i sem fenomenalnog Outside albuma (pod palicom Trenta Reznora iz Nine Inch Nails) koji je bio Bowiejev pravi Tin Machine album, ostatak izdanja (Black Tie White Noise, Earthling, … hours) plutanje je na buri, bez pravog kompasa. Heathen je stoga pokušaj stabilizacije, odmeren, aristokratski i zbog toga malčice uštogljen i bled.
Iskorak od samog sebe Bowie pravi solidnim obradama Pixiesa (Cactus), Neila Younga (I’ve Been Waiting For You) i svog velikog uzora Legendary Stardust Cowboya (I Took A Trip On A Gemini Spaceship). Sve tri obrade uklopljene su u semiakustični sumrak elektronike i gitara kojim se Bowie kreće kao Dart Vejder u plejbojevskom autfitu. Uzimajući u obzir Bowiejeve trenutne favorite (Mouse On Mars, sve sa etikete Thrill Jockey i… Mobyja), treba ceniti njegovo ustezanje od toga da još jednom zagazi u svet postelektronike i muzike za reklame. Heathen je album slabe relevantnosti po (muzički) svet oko sebe, dostojan godina i porodičnog statusa svog tvorca i pomalo razočaravajući za milenijumska očekivanja.
