Harold i Modulacije

Dva (i pravljena da budu) najpopularnija koncerta ovogodišnjeg Guitar Art Festivala (dalje: GAF) šarenom publikom napunila su dve najveće dvorane u 6 dana XIV izdanja ovog milenijumskog čeda kulturne scene Srbije. Bez insistiranja na gitarskim veštinama, festival je otvoren opuštenim provodom na opštem mestu (nasleđe Bitlsa), a Dom sindikata popunili su posetioci (s ulaznicama 1700–2800 din.) koji verovatno nisu sretali naš kostimirani omaž The Bestbeat po brojnim manjim svirkama. Zato su prilježno pratili oba ‘bloka’ programa (‘rani’ i ‘pozni’) ovog dosledno zabavljačko-imitatorskog kvarteta+1, i gostujuće tačke između. Neobavezno u odnosu na vešto povezan povod – pola veka debi-albuma Bitlsa Please Please Me (objavljen 22. III ‘63) – gosti su uglavnom izveli obrade iz kasnijeg razdoblja ‘Buba’, sa promenljivom srećom.

Započeo je već odomaćeni umetnički direktor GAF-a, grčki klasični gitarista Kostas Kociolis (Costas Cotsiolis) s gudačkim kvintetom „Dušan Skovran“ te očekivanim numerama koje i u originalu imaju takvu pratnju. Mnogo više međutim postići će takođe akademski obrazovani, ali klavijaturista i pop-muzičar Kornelije Kovač s gudačkim triom i ozbiljno razrađenom Lucy in the Sky with Diamonds. Ćerka mu Aleksandra sa svojim učenicima, malim horom Beogradski glas, bila je standardna, no sve je u zasenak bacila najbeogradskija (što podrazumeva i: zanemarena) pevačica Bisera Veletanlić, u jednom od najboljih izdanja ne samo sopstvene druge mladosti. Uz uglavnom akustični i makedonski tandem Vlatka Stefanovskog (gitara) i svog sestrića Vasila Hadžimanova (klavir), Bisera je baladu And I Love Him zadivljujuće jednostavno isporučila glasom koji ispunjava sale i živote, kao sa najboljih snimaka iz velikih starih studija s prigušenim ehom, sa vrhunskih vinila. (Klasik And I Love Her – ‘Makartnijevu prvu Yesterday’ (Lenon) – rodno je ‘izvrnula’ Ester Filips ‘65, a najpoznatiju žensku verziju u džezu dala Sara Von ‘81).

Neki su delovali kao da poneku Bitls-pesmu ubace u svoje redovne rokerske gaže (Dado Topić, Kiki Lesendrić), no rapavi glas i usiljeno mladalački pozeraj nisu dovoljni. Bolje su prošli nepretenciozno sami (Dejan Cukić) ili uz Bestbeat (Neno Belan), a drugi vrhunac večeri obezbedila je glumica Ana Sofrenović, koja je s Cukićem inače nenaporno vodila složeni program Beatles On bez zastoja. Kao i jesenas na Beogradskom džez festivalu, ali s drugačijim repertoarom i pratnjom, elegantna u živim bojama, gđa Sofrenović je zablistala mudro prerađenim Across The Universe i (Lenonovom) Imagine. Gitara Gorana Potića i kontrabas Milana Pavkovića ostavili su puno prostora dubokom, zavijenom glasu, kao i izvornoj i mutiranoj dikciji – podudarno naslovu XIV GAF-a, Modularnost.

A vokalne i emocionalne modulacije su i srž onoga što radi Marija Konsepsion Balboa Buika, zvana Konča (Concha), r. ‘72. u Palma de Majorki. Puna dvorana Sava centra (ulaznice 1800–3200 din.) dočekala je rastuću zvezdu crnu kao Afrika, s blještavo belim osmehom i jednim od danas tako retkih originalnih glasova. Koliko Španjolka toliko i nigde ne pripada – dete izbeglica iz Ekvatorijalne Gvineje, od siromašnog komšiluka učila je flamenko i usvojila ciganski odnos ka životu kao (pro)putovanju, te dosad, srećom i zahvaljujući svojoj izvanrednoj nadarenosti – napredovala. Na vreme se izdvojivši iz sve mutnije Svetske muzike, ova (zaboravili ste izraz?) džepna Venera njiše se kroz stilove, žanje komplimente i kupi obožavaoce bilo da se više prepusti džezu, afro-uticajima, soulu…ili starinskim iberijskim oblicima kao što su kopla, kanta (copla, canta), bulerija. Svejedno, dominira njena strastvena i iskrena interpretacija, osećanja ogoljenih kao u bluzu. Zaista, kako bi Bili Holidej zvučala da je poživela dublje u starost? A Buika prirodno peskirani glas ima od detinjstva, i vibrato kao španski zid.

Sve zajedno učinilo je Buiku miljenicom zvezda, i saradnicom Neli Furtado, Marize, Sila, Č. Korije, Anuške Šankar…, kao i Almodovara, u čijem filmu Koža u kojoj živim (2011) peva dve numere. I njena aktuelna kompilacija naslovljena je En Mi Piel/In My Skin (2CD, Warner – Mascom), primamljiv presek dosad već zavidne diskografije. Nama je premijerno najavljivana kao kraljica flamenka, iako je to tek jedna od faza/muzika kroz koje Buika prolazi; gotovo jednako brzini kojom improvizuje, menja i postave/saradnike, što umanjuje komercijalne efekte. Tako se ovog puta pojavila s triom čiji je akustični gitarista ostao potpuno u senci, važniju ulogu imao je perkusionista (sedeći na za flamenko tipičnoj kahun-kocki), koji je pružao i vokalnu pratnju, kao i odlični pijanista, mladi Kubanac Ivan ‘Melon’ Luis (Lewis). Zasad vrhunac među Buikinim izdanjima, album El Ultimo Trago (2009, u počast legendarnoj meksičkoj pevačici Čaveli Vargas) u saradnji s vodećim klavijaturistom s Kube Čučom (Chucho) Valdesom i njegovim izbeglim ocem Bebom (!), neizbežno odjekuje u ovom repertoaru – kako standardnim tačkama poput Ojos Verdes i Cruz de Olvido, Čavelinim rančerama volver-motiva, tako i Melonovim rumbastim deonicama.

Dok se flamenko-vokalisti „po pravilu službe“ pred mikrofonom dele sa životom, Buika tu muziku peva s lakoćom, uz neopterećene improvizacije, a i niz dugih, neukalupljenih monologa. Više me je impresionirala pri prvom susretu uživo, 2007, kada se usredsredila na džez-pevanje praćena samo kontrabasom. No neosporno nadahnuta i spontana, ona ipak bosonoga prti oštricom s čije jedne strane može postati prava diva, a s druge brzo spasti u iracionalno tezgarenje i narko-patetiku. Zasad, imali smo zadovoljstvo njenog koncerta u dobroj formi, sve salve aplauza je zaslužila, a do bisa Mi Nina Lola i ovacije.

ROĐENDANSKA ČESTITKA: Beatles On foto: m. milenković