Ha! Ha! Reče komičar

Ukoliko se pođe od uobičajene, gotovo banalne činjenice da umetnost odvajkada najpre i najviše govori o vremenu i mestu u kojima nastaje, ili, ređe, o drugim epohama koje se na različite načine dovode u vezu sa onom autorovom, a to, naravno, da bi je dublje i preciznije predstavila i objasnila – može se reći da novi roman Save Stijepovića Prekrasne ruševine već od uvodnih rečenica dovodi u pitanje podrazumevana čitalačka očekivanja i iskustvo. Ova vrsta poigravanja sama po sebi nije ni prednost ni mana, ali nema sumnje da dilema, koja bi se najjednostavnije mogla formulisati rečima: koliko se i na koji način danas i ovde nekoga tiče priča o hipi komuni u Kaliforniji sa početka sedamdesetih godina – lebdi ivicom svesti neprestano tokom čitanja.

Stijepović (1970) je teren za radnju Prekrasnih ruševina pripremio još u svom prvom romanu Mahagoni hol (2008), a u izvesnom smislu i ranije, u knjigama poezije Antologija univerzalizma i Dekadenca. Objavljene sredinom devedesetih kod malih i ubrzo ugašenih izdavačkih kuća, ove knjige nastaju na tragu avangardnih iskustava veka koji je tada na izmaku i promovišu specifičnu formu kosmizma i duhovnog nomadizma, nastalog ne samo iz modernog, autentičnog osećanja otuđenosti i bezdomnosti, nego možda i više iz svedostupnosti umetničkih dela u svakom kutku sveta zahvaljujući modernim tehnologijama. Po navedenim odlikama Stijepović se može posmatrati kao saputnik pisaca iz antologije Pseći vek, sa kojima ga ne povezuju toliko određeni poetički principi, i kod njih samih potpuno raznorodni, koliko osećanje sveta koji se rasuo u nesastavljive deliće.

Istovremeno, sledeći tipičan postmoderni manir, Stijepović svoju poetiku gradi posvajanjem različitih pripovednih modela karakterističnih za tzv. žanrove nižeg reda. Idući tim tragom, Prekrasne ruševine bi se mogle odrediti kao metafizičko-psihodelični vestern ili drumsko-pikarska crna bajka, ali jednako tako i kao istorijska antiutopija. Ovakvi žanrovsko-poetički sudari i eksplozije obeležili su umetnost devedesetih godina, kada je granica između popularne i visoke kulture ukinuta, pa se stoga Stijepovićeva proza može porediti i sa filmovima umetnika kakvi su, recimo, Tarantino ili braća Koen.

Ono što je zajedničko obeležje Stijepovića i američkih filmskih stvaralaca, pored brižljivo odabranih muzičkih kulisa, jeste specifična hirovitost u građenju priče. Prekrasne ruševine tako počinju kao drumsko-detektivska potraga za nestalim piscem romana Mahagoni hol Martinom Komanom, da bi u drugom delu predstavile život u tipičnoj kalifornijskoj hipi-komuni, koju vodi propovednik Skip Lenski, u kojoj se nalazi i u isti mah zaboravlja pisac Koman, a potom, nalik na preokret u filmu Od sumraka do svitanja, uvodeći u priču demona Abadona, pravo iz gornjih krugova pakla, roman se nastavlja kao borba dobra i zla za duše pripadnika komune, da bi se sve završilo u potpunom rasulu: nizom pljački, krvavih obračuna i smrću svih junaka, osim glavnog – Dantea Kovača.

Ono što ucelinjuje ovu priču, prepunu naglih skretanja i izneverenih očekivanja, jeste u prvom redu izvanredno pronađen pripovedni ritam: sled akcije i kontemplacije, opisa i dijaloga, sinkopiran retrospekcijama, koji na mikroplanu prati smenjivanje jezičko-stilskih klišea, karakterističnih za žanrovsku književnost, i inventivnih epiteta, metafora i drugih figura. Takođe, pripovednoj dinamici doprinosi i specifičan sintaksički ritam, po kome se duge i složene, vrtložne rečenice presecaju kratkim zaključcima i usklicima, dok česta ponavljanja, pojašnjavanja, naglašavanja, rečce i uzvici pojačavaju sugestivnost i živost priče.

Treba primetiti i da prostorom romana preovlađuju pustinjski pejzaži i da je najveći broj scena situiran u komuni koja će se ugasiti, po urušenim indijanskim naseobinama ili drumskim prodavnicama i svratištima na obodu nigdine, što priču o propasti hipijevske utopije smešta u odgovarajući ram, a u sliku sveta nenametljivo ugrađuje apokaliptična metafizička sazvučja. Tonalitet i ukupno značenje romana određuje i izbor pesama koje junaci neprestano osluškuju sa radija, a čija funkcija je da, s jedne strane, približe i ožive revolucionarno-utopijsku epohu na prelazu šezdesetih u sedamdesete, dok je sa druge, i važnije, identična onoj ulozi koju ima hor u antičkim tragedijama. Tako roman počinje dvadesetominutnom „vožnjom“ ikoničnog benda epohe Grateful Dead Dark Star, koja govori o pozivu na putovanje, spoljašnje i unutrašnje, i treba je razumeti kao obećanje dobrog provoda, a završava se psihodeličnom pop brzalicom Ha! Ha! Said the Clown sastava Manfred Mann, koja čitavu priču predstavlja kao kosmičku šalu, u kojoj je junak, zaveden muzikom i osmehom u očima devojke na plesnom podijumu, poverovao da mu je sreća nadohvat ruke, prepustio se noći – i ispao glup u društvu. U neku ruku predvidljiv i neminovan kraj, kao i svake druge plemenite ideje i poduhvata u ljudskoj istoriji, koji se, čini se, razlikuju i sameravaju samo kvalitetom provoda koji ih prati dok traju.