Grupa.yu

Ako ima ikakve vajde od propasti političke opozicije u Srbiji, onda je to što niko više ne postavlja glupo pitanje Kako je propao rokenrol. Glupo, jer nije. I ne može, dokle god ispred vas žilavo i dostojanstveno gura neko kao braća Jelić, YU grupa. Rođeni u Kraljevu 1942. odnosno 1947, Žika i Dragi kao naturalizovani Zemunci živi su most od legendarnih 60-ih – doba kad je bilo zaista važno imati grupu, biti u grupi, pa i oni od 1962. u Albatrosima, Džentlmenima… – do sopstvenih šezdesetih. Štaviše, neuništivi Žika postao je suosnivač YU grupe u godinama kad ljudi oko njega rokenrol obično napuštaju, a njega i Dragog motivisalo baš da bend zasnuju na sopstvenom, autorskom materijalu. Kao čudo od čoveka, Žika se seća partizana (a ne Nemaca, da ispravimo i tu urbanu legendu) s kraja Drugog svetskog rata, i na ulasku u svoju osmu deceniju počeo je najzad da piše i objavljuje pesme! Neke od njih naći će se na novom, dvanaestom studijskom albumu YU grupe; taman da održe tempo, po 1 CD u deceniji.

U međuvremenu, YU grupa i dalje voli da slavi svoje rođendane, i u dugom nizu od kolevke u zemunskoj sinagogi/mesnoj zajednici preko obližnje hale „Pinki“ i potom Doma omladine u centru prestonice, stigli su u Halu sportova na Novom Beogradu. Za istu su još 1973. dovoljno ranije rasprodali ulaznice – ništa neobično za takvu koncertnu atrakciju, tada na prvom vrhuncu karijere – pa otišli u London da obnove instrumentarijum, i sticajem sretnih okolnosti nastupili u čuvenom klubu Marquee (preko noći prepevavši tekstove na engleski!), zahvalili se na ponudama impresioniranim predstavnicima velike disko-kuće, i otperjali u Jugu da ne iznevere svoju publiku! Beograd je (bio) svet, ili šta?

Dakle, rođendan YU grupe je 29. XI kako i priliči, no taj datum više nije Dan republike, manja odstupanja su dozvoljena. Ipak, malokalibarski ‘koncert za prijatelje’ održan je gotovo u dan, u starom studiju 6 Radio Beograda, gde je ovaj bend pravio svoje rane, klasične snimke. Najave radi, bezbrižno su spržili set starih hitova, a radio prenosio kao što će i iz Hale sportova – da se zna kako se RnR prostire. I da YU grupi to ne ugrožava prodaju ulaznica (od 1250d.). Te je došlo i više od 3000 ljudi, nemali broj čak i u 20-im godinama. Jedva čekam da neko pita A šta im znači ono YU? Jer, YU grupa nadživela je ne samo državu po kojoj uzela ime, nego i njen Net-domen. A opet, zašto i ne bi – preživeli su i tekstove Marine Tucaković (prvo solidne, doduše), drugu mladost u Novom talasu (kao v.d. ZZ Top), treću od hita/albuma Od zlata jabuka (‘87, RTV Ljubljana)… Žika Jelić podneo je strujne udare na bini (električari), opekotine od spasavanja opreme iz gorućeg kombija, oporavio se od pozne saobraćajke, taj 3 u 1 – Dragoljub Aleksić, Petar Čelik & Biba Struja domaće scene. I još iznenađuje!

No, redom. Najavili su ih (kao nekad) Zoran Modli (sa snimka), i uživo Z.K. Cane (Partibrejkers) – Da nije bilo njih, teško da bilo i nas. U ovom slučaju jedan od zanata kojim vladaju – ozvučavanje i opremanje rok-koncerata – prepustivši neprikosnovenom Studiju Berar, Jelići & Co. bez frke su počeli blokom novih numera, jednako efektnih kao i stare. Ništa nije nedostajalo, iako su evocirali razmerno malo svojih klasičnih singlova od zlata ranih 70-ih (Šta će meni vatra, U tami disko kluba) i balada (More, Dunavom šibaju vetrovi). Za razliku od svetskih im ispisnika koji se upinju pa izgledaju kao Džoane Kolins hevi-metala (npr. D. Kaverdejl), Žika & Dragi stare dugo i polako, potpuno sedi i s naočarima, ali dobrodržeći, gospodski. Nekada smatran skromnim solo-gitaristom, nenametljivi a vrhunski funkcionalni Dragi mic-po-mic modernizovao je svoje deonice pa bi za neke ‘naslepo’ rekli da ih svira bratanac Petar, koji im se pridružio još na rođendanskom koncertu 1992. S druge strane, Žikina konferansa beše arhaična i kad je YU grupa počinjala, a koreografija s-noge-na-nogu živahnija je jedino od Vajmenove nulte.

Uključivanje R.M. Točka prošlo je bledo mada uz ovacije već uveliko zagrejane publike, pa nažalost ne bi poente od retkog zbližavanja jedine dvojice domaćih rokera koji imaju nešto suštinsko, originalno u vezi s Hendriks Džimijem. Naime, D. K. Koja – s Disciplinom kičme ‘86. Čudnu šumu ponovo je učinio hitom – nešto kasnije deljao je gitaru, prvi put uživo s YU grupom, kroz tu šumicu. Sama nije imala izvanredni solo Raše Đelmaša; u ovoj postavi, bubnjarski podmladak od 2005. je Igor Malešević (r. ‘73, Zemun; tražen od Bjesova do Čole i Cece). A Kosovski božuri prvobitno su i bili instrumental, pa od ‘87. ponovo, u etno-trilingu. Braća Jelić su korektni ljudi, nikog ne provociraju, imali su srbo-albansku postavu kad je trebalo, a melodijsko pletivo njihovog kosovskog ciklusa su jedine niti koje mnoge od nas vezuju za taj deo Balkana.

Vrhunci su opet Crni leptir (nije vrsta kravate, nego stiskavac i po) i Mornar, uz N. Č. Čuturu 2, njihovog najpouzdanijeg tekstopisca koji se sad pokazao i slajdom. No sve to pada u senku kada Žika Jelić sedne za pedal steel gitaru, koju mu je pre par godina poklonila ćerka, te odsvira i otpeva svoje autorsko delo, Crv! Vuče na kantri, jakako. S bisevima i defileom gostiju, dva sata i četvrt, pravi rođendanski provod najstarijih aktivnih i grupno najdugovečnijih ovdašnjih rokera.

Kad batalite dogmu o rokenrolu kao muzici mladih, tj. kad se oslobodite ideje o toj navodno ekskluzivnoj vezi (braku čak?), sve će vam još više prijati i shvatićete ko pre izneverava. Stariji muškarci onda se bace u kabriolete ako mogu da priušte, ali Jelić Bros. su iz stare oktanske ljubavi zajahali motocikle. I počeli bajkeri da ih traže, širom regiona za svirke. Tako da su nedavno gostovali i u Hrvatskoj, posle onolikih godina; nikom nije smetalo Y, jer bez tog slova…

Ko je dakle mogao zamisliti? Počele su pripreme i za pedeseti!