Gromovi i paklovi

Ima nečeg vrlo prepoznatljivog u načinu na koji Bliksa Bargled igra sebe samog. Njegov humor je malo opor i uglavnom usmeren na sopstveno mesto u raznim životnim situacijama, ali nikad ne ponižava nikog oko sebe. Mada, kad zaista visoki Bliksa podigne glas i počne da grmi povodom nekog neopravdano naplaćenog računa, ne želite da budete u centru njegove pažnje…

Ipak, takve dogodovštine se završavaju sa skrivenim titravim osmejkom sa njegove strane, osmehom koji rečito govori da se pomalo zafrkava. Za razliku od onog Blikse kog sam upoznao da bih razgovarao s njim pre 20 godina u holu ispred velike sale SKC, pred koncert Nika Kejva u čijim Bad Seeds je bio suštinski važan faktor radikalizacije zvuka, ovo je sada stariji gospodin strogih, ali ipak pomalo vodviljskih manira. Time se njegova ozbiljnost koja izbija iz svakog pokreta nimalo ne umanjuje – štaviše dobija jednu novu dubinu u svojoj svima pretećoj komičnosti. Humor je oružje koje je svakom pri ruci, i Bliksa ga koristi sa gospodskom širinom, ne štedeći nikog.

To počinje od načina na koji hoda – sa svojim zaletanjem koje izgleda kao da će pasti unapred, baš kao neki poveliki Baster Kiton, Bliksa u pokretu ne dopušta nikakvo približavanje. Zato su lični, pronicljivi komentari i pitanja o trenutku u kome se nalazi ovo geografsko i istorijsko odrediše na kome živimo, kao neki veliki zaokreti, obrti duhovitosti koja postoji da bi se kroz nju svet držao pod zasluženom kontrolom. Na kraju krajeva, kako shvatiti osim sa mnogo humora, činjenicu da je prva scena kojoj smo prisustvovali pokraj recepcije beogradskog hotela bila ona sa nepoznatim nemačkim biznismenom koji je upravo glasno prodavao brod preko mobilnog, pominjući milion evra…

SAMO BLUZ: Bliksino istraživanje muzičkih oblika koji dolaze pre muzike, naslućivanje narativnih tokova iz koje dolazi muzička kompozicija, jedno je od najvrednijih istraživanja na obodima popularne muzičke scene. Sa svojom grupom Einsturzende Neubauten svojevremeno je učinio da se potpuno izmene granice onog što se nekad smatralo elitnom umetničkom muzikom i onoga što se smatralo trivijalnom muzikom za mase. Dolazeći iz muzike koja je po definiciji namenjena serijskoj proizvodnji i umnožavanju, mladi Bliksa i drugovi su 1980. u revolucionarnom zanosu neprevaziđenih dimenzija krenuli na juriš unutar zidina pop pesme. Već ime benda, „Samorazarajuće novogradnje“, bilo je napad na već utvrđena mesta stanovanja polovine Nemaca, a njihova do tad bezimena muzika, svirana pomoću alatki na industrijskim objektima, uz električne gitare, dobila je naziv „industrijski rok“ i zauvek promenila način na koji gledamo na instrumente na kojima se sme svirati. Njihov radikalan politički stav inspirisao je mnoge, naposletku i Laibach, da se odvaže na dugi marš kroz top-liste ne bi li nešto oko sebe promenili.

U to vreme slavljeni kao najglasniji sastav na svetu, ENB su znali i da sruše poneki stejdž na kome su nastupali, a u čuvenom prvom intervju emitovanom na MTV, upitani Bliksa je ponudio kratku, ali vrlo sadržajnu definiciju muzike koju svira – „bluz, to je samo bluz“. U drugom intervju je takođe slavno izjavio kako njegov bend svira muziku koja nastaje iz želje da se ne svira muzika.

ANBB: Nešto od svega toga imali smo priliku da vidimo i čujemo na koncertu anbb, slojeve elektronskih presvlaka na kojima se ljudski glas uvija u svim svojim neslućenim mogućnosti da peva istinu i govori laži… tako postaje jasno da je Bargledova umetnost možda malo manje monumentalna nego nekad, ali da je u ovako ogoljenoj formi dobila istu onu stvarnu šuštavu prljavost koju bi muzika kao pandan realnosti morala da ima. Kao što su ENB u drugom delu karijere pomalo ostavili industrijske alatke za sobom i posegli za elektronskim instrumentima, tako su se Bliksina produbljena interesovanja pretvorila od 2010. u anbb projekat, neku vrstu digitalizovanog one-man kabarea u tradiciji ENB, koliko i Vejla ili Brehta.

Mračna i preteća atmosfera pesama nadovezuje se na priče sa pres konferencije na kojoj se zaključilo da je u digitalizovanom svetu mogućnost da se napravi greška poslednja mogućnost revolucionarne promene – čega su anbb prirodni protagonisti. Ili kako je to dalje elaborirao Bliksa: „Mi u stvari volimo prljavštinu… onu pravu prljavštinu iz gradova, koja se brzo uhvati i stalno ostaje tu – hteli bi da naša muzika govori o toj prljavštini.“ Jer jedino ona govori o tome da se neke promene dešavaju sa vremenom koje ostavlja mrlje i fleke za sobom svuda kuda prođe.

LAMENT NAD PROGRESOM: DJ Spooky takođe na svoj način pokušava da odgonetne odakle dolazi muzika. Njegov rad posvećen Antarktiku sa sve putovanjem na jedini kontinent na kome nema nikakve vlade, instaliranje studija, snimanje zvukova i grafičkog zapisa pejzaža da bi se grafički zapis posle transformisao u muzičku kompoziciju… sve je to još jedan pokušaj da se čisti umetnički čin pretvori u sredstvo menjanja društvenog konteksta.

Spooky je povučeni afrofuturista nove generacije sa natučenom beretkom na glavi, momak čija porodica je naučničko-umetničkog bekgraunda, dok je on sam pre svega obrazovani filozof, pa onda streetwise dečko koji voli staro umeće brejkova i big bitova. Pred nama je koncertni nastup pretvorio u otvaranje kreativnog procesa kojim je došao do nove muzike i remiksa stare, dajući učesnicima konferencije još jedan uvid u to kuda sve tenzija između analognog i digitalnog sveta može da nas odvede.

Bliksa je svoje veče završio pevajući svoju verziju prastare folk pesme sa Apalačkih planina u maniru andergraund elektro-pionira Suicide: „I wish I was a mole in the ground“ zvučala je kao lament nad vekovima koje je mit o progresu odavno nepovratno izneverio, otpevana publici koja to mora da sazna.