Oveštala formula po kojoj je svako bekstvo, u stvari, bekstvo od sebe samog, jedva izbegava patetici. Onaj ko beži iz opsednutog Sarajeva i lomata se po bosanskim planinama teško da na umu ima vozvišeni susret sa sobom na čistom gorskom vazduhu, kao što je malo verovatno da onaj ko spasava živu glavu bežeći iz razorenog Alepa planira da pronađe sebe u idiličnim pustinjskim predelima (poput Simona pustinjaka, na primer). Ono, međutim, što taj motiv – da čovek koji beži uvek nastoji da utekne sebi samom – ipak čini upotrebljivim, jeste što na kraju svakog bekstva (ako se bekstvo ikada završava, to jest), sve i da nam to nije namera, uvek popričamo sa samima sobom. Ponekad se, verovatno, dogodi da se, u putu, to ja promeni i postane simpatičnije i podnošljivije, ali istorija književnosti pokazuje nam da je susret s našim ja uglavnom mučan, te da je srećan kraj srazmerno redak. Mračne nade ne izneverava ni Vladimir Arsenijević trećim delom ciklusa Cloaca maxima započetim pre tridesetak godina.
Roman Ka granici (Laguna, 2018) roman je bekstva, jedino što je ovde jasno, od prvog reda, da niko neće pobeći ni od čega i ni od koga. Ono malo kržljavog rastinja smisla što se usput pokupi nije dovoljno ni za buket. Zapravo, bekstvo iz sumornog i usijanog Beograda, s početka devedesetih godina prošloga veka kada se balkanski ratovi zahuktavaju, a s hrvatskog se ratišta momci, sve učestalije, vraćaju kućama u mrtvačkim sanducima, bekstvo što ga organizuje mladi bračni par srednje klase s malim detetom, svojevrsna je imitacija bekstva. Jeste Beograd u to vreme sumoran, prljav i mračan, živi se teško i bez nade, ali se ima gde živeti, granate ipak ne padaju po glavama onako kako će, nešto kasnije, padati po glavama Sarajlija. Para se nema, ali ih, eto, i dalje ima dovoljno da se udobno ode u Grčku redovnom autobuskom linijom, te da se, ako zatreba, dobave malo jače psihoaktivne supstancije. Arsenijevićevi begunci iz jednog vida ništavila koje više podseća na čistilište nego na pakao, evakuišu se u neku vrstu pograničnog rajskog područja. Raj je, međutim, varljiv. Grčko nebo, more i rascvetale oleandre brzo će zameniti opisi Anđele koja se skida s droge – upečatljivi su prizori mlade žene koja se davi u sopstvenim bljuvotinama – nekoliko lokalnih likova i vodič koji se, na trenutke, čini kao da je izmišljen, kao da ga vidi samo pripovedač. Naporedo, dakle, pratimo dva toka: s jedne pripovedač uživa u miru – kada Anđela spava sve je u redu, u redu je biti u kafeu, srkutati kafu i pisati, nije loše ni slušati o antičkim korenima sela, ili šetati – ali mir traje kratko jer Anđela je pakao. I ta će dvostrukost, doslovno, sve vreme da obeležava Arsenijevićevo pripovedanje, čak i kada se mlada žena naizgled uspešno skine s heroina. U prizorima mira, koji ispod površine podsećaju na uzdizanje mulja, krije se strepnja od onoga što će se, znamo, dogoditi u sledećem koraku (iako ne znamo šta je to). Po isteku letovanja-bekstva porodica nastavlja svoje bekstvo bez bekstva, i produžava do Atine gde se kulise menjaju, a u priču ulaze novi likovi koji, najednom, daju dubinu priči. Atina je mračna, umorna, prepuna senki, izmeštena, putenost se spliće s prazninom, a snovi i java opasno brišu granicu između sebe: izvanredan je opis u kojem pripovedač ne uspeva da vodi ljubav sa svojom lepom ženom, da bi potom pobegao u košmar ispunjen tegobnim seksom. Treći deo romana događa se u samom Beogradu, po povratku, ali time što su pređene geografske granice put ka granicama ne samo da ne prestaje, nego se ubrzava, jedino što je ovoga puta jasno da nas na granici čeka upravo ono ja od koga smo histerično bežali. Neotporni beogradski par nije u stanju da se nosi s promenom svega onoga što je činilo njihov život. Jer, iznad čitave ove priče, iznad čitavog ovog bekstva, kao oblak koji se pomera onako kako se pomeraju i naši junaci, nalazi se sena ubijenog Anđelinog brata.
Piše Arsenijević ponekad gotovo nepristojno opušteno s obzirom na to o čemu piše, ali možda baš taj sraz tona i atmosfere, ta nespojivost blagosti izraza i onoga što se, iza te mekoće, nazire kao stenčuga što se valja nizbrdo i mrvi sve pred sobom, ne dopušta čitaocu da predahne, niti mu dozvoljava da odustane, jer u svem nedešavanju jasno je da nešto mora da se desi. Čitava je atmosfera kao pred oluju i sve vreme samo čekamo da najzad krene kiša, da počne grmljavina (makar grom udario direktno u nas), da se, najzad, nešto dogodi, da se neko pojebe s nekim i ispuni sadržinom prazni prostor neizdržive i neizrečene krivice, da neko ode bez povratka ili se bez povratka vrati, da neko napravi skandal i poremeti atmosferu iščekivanja. Nešto će se, naravno, i dogoditi. Na jedan od likova pašće njegovo ja kao betonska ploča. Ali to nije i razrešenje. Put ka granici limba se nastavlja. I možda je, u svemu, najgore upravo to.
