Grad žena

Britanski naučnici tvrde kako će, zbog rapidnog smanjenja Y hromozoma u DNK nizu, muškarci jednostavno nestati. I to vrlo brzo. Za svega nekoliko hiljada godina.

Onaj ko se 12. maja u večernjim satima zatekao u Sava centru, mogao je zbog toga lako da zaključi kako se fatalni momenat opasno približio. Baš kao da im preti skoro istrebljenje, muškaraca skoro da nije bilo.

Oni više nego retki primerci muškog roda bavili su se uglavnom uslužnim i dekorativnim delatnostima: jedni su mutili koktele (kafa i likeri – najtoplija preporuka!) i delili kondome, dok su preostali bili tek puka pratnja, neko „za pod ruku“.

U tom smislu, premijera filma Seks i grad potpuno je opravdala očekivanja – filmski nastavak serije (rađene prema istoimenom romanu Kendas Bušnel i emitovane od 1998. do 2004. godine) jednostavno je napravljen za žene i ponekog slobodoumnijeg muškarca.

Očekivanja su opravdana i u drugim aspektima: kao i serija onomad, film je izazvao haos među filmskim kritičarima, rezignirana (uglavnom muška) pisanija i analize i jadikovanje (opet uglavnom muško) nad sudbinom sveta u kojem žene željno uzdišu nad tamo nekim haljinama i doživljavaju katarzu pred novom „luj viton“ torbom.

FILM I PRIKLJUČENIJA: No, idemo od početka. Ko je zadovoljan filmom? Svi koji su, gledajući seriju, odavno zaključili da je u pitanju samo jedna priča – priča o četiri žene koje traže sreću i koje nekako usput shvataju da te sreće nema ukoliko najpre ne zavole sebe, a zatim i nekog drugog. Ta i takva priča začinjena je gomilom firmiranih cipela i haljina, perfektnom šminkom, preskupim koktelima i svim onim što (u Njujorku, a ponekad i na drugim mestima) sebi mogu da priušte finansijski nezavisne žene koje su dobrano zagazile u petu deceniju života. Takođe, ta i takva priča ponudila je gomilu zgodnih situacija i citata koji lako mogu da definišu život ne samo glavnih junakinja, već i svake žene na planeti. Svi koji su tokom čitave decenije gledanja, prepričavanja i citiranja serijala shvatili te osnovne stvari, iz bioskopa su izašli zadovoljni.

Ko nije zadovoljan filmom? Pre svega oni koji su, ničim izazvano, očekivali da će gledati ostvarenje koje direktno ulazi u antologiju kinematografije i opasno konkuriše filmovima u kategoriji Prohujalo sa vihorom, Grk Zorba ili Rajanova kći. Navedena grupacija gledalaca, kritičara i analitičara Seks i gradu zamera: previše reklamiranja skupih modnih etiketa, previše sladunjave „romantike“, previše kopiranja serijala, manjak filozofskih dijaloga i, konačno, previše srećan kraj. Da se ne lažemo, ima u filmu svega toga. Ima skoro besramnog marketinga poznatih kreatorskih imena, ima na trenutke potpuno nerealne romantike, ima kopiranja serije. S druge strane, činjenica je da nema misli koje bi zaslužile da se nađu na akademskim kongresima i da je kraj nekako previše lep, a premalo životan. Ipak, onaj ko je odgledao makar jednu i po od ukupno 94 epizode serije, lako je mogao zaključiti da će film izgledati upravo tako.

Od junakinja koje su tokom šest sezona serijala diktirale globalne modne trendove, teško se moglo očekivati da se sada obuku u robnoj kući i navuku gumene čizme. Od žena koje su tokom šest sezona jurile Onog Pravog teško se moglo očekivati da se odjednom manu ćorava posla i bace se na traženje leka protiv side ili rešavanje ekološke krize (u realnom životu se i tako nešto dešava, ali to je tema nekih drugih filmova). Što se hepienda tiče, film rađen po serijalu koji se završava bajkovitim raspletom nikako nije mogao da ima tragičan kraj – bilo bi čak neukusno da junakinje poginu u cunamiju na nekoj tropskoj plaži ili da zbog nesrećne ljubavi skoče s bruklinskog mosta. Konačno, u ostvarenju koje nikada nije pretendovalo da bude baza za neki nov filozofski pravac, ni ovaj put nije bilo reči o smislu života, beskraju vasione ili suštini religije. Sve se, dakle, opet svelo na priču o četiri žene koje i dalje tragaju za srećom, i dalje se lepo oblače, i dalje pokušavaju da „prevedu“ svoje reči i osećanja na muškarcima razumljiv jezik. Sasvim dovoljno za dobru zabavu, za malo suza a, kada se utisci s premijere malo slegnu, i za nove rasprave o ženama i muškarcima danas.

ZONA ZAMFIROVA: Od trenutka kada je nastala, pa sve do poslednje epizode, serija Seks i grad izazivala je prilično burne rasprave u javnosti svih zemalja u kojima se emitovala. Pre svega, postavljalo se famozno pitanje: „Da li su naše žene iste kao one u seriji?“ Gde god da je postavljeno, odgovor na to pitanje bio je pozitivan. To je, zapravo, bilo prvo i najvažnije „otkriće“. Iako ne izgleda da je tako, žene na svim stranama sveta zaista pričaju o dužini polnih organa svojih partnera (serija: „Ne odgovara mi prevelik, ne odgovara mi premali. Tražim onog koji je kao po meri.“). Iako to zvuči idiotski, žene zaista izbegavaju da partnerima otkriju svoju ljudsku stranu (serija: „Ti si ljudsko biće, ti prdiš. Ali, to on ne mora da zna.“). Iako traže i nalaze svoje „srodne duše“, žene ponekad ipak sumnjaju da tako nešto postoji (serija: „Sve što treba da uradim da bih upoznala idealnog muškarca jeste da ga rodim.“) itd. Sve te pojave, koje su i ranije postojale, serija je iznela na videlo i tako izazvala gomilu stručnih ili manje stručnih analiza, pa samim tim bar malo doprinela razumevanju između muškaraca i žena.

Posle serije, žene su lakše priznavale da, eto, dobar broj njih ipak obožava cipele; da one koje to mogu sebi da priušte daju i poslednju paru na garderobu; da i one vole da menjaju partnere baš kao i muškarci (serija: „Bila sam sa svim muškarcima na Menhetnu. Sada moram ili da se udam, ili da se odselim.“) itd. Zvanična statistika naravno ne postoji, ali vrlo je verovatno da su ove i slične teze doprinele da se neke žene osmele, da kažu ono za šta do tada nisu imale hrabrosti, da urade ono o čemu ranije ni snevale nisu. Ukratko, kako su to definisali producenti, „pomogla je ženama da otkriju sebe“.

Istovremeno s ovim otkrićima, serija Seks i grad izazvala je burnu debatu o tome da li je u pitanju feministička ili antifeministička propaganda. U tom smislu, deset godina posle emitovanja prve epizode, rezultat je i dalje „nerešen“. S jedne strane, tvrdi se da su gorenavedeni detalji doprineli emancipaciji savremene žene više nego bilo šta drugo – ohrabrili su je, dozvolili joj da upozna i zavoli sebe. S druge strane, ozbiljno se i vrlo osnovano tvrdilo da, paralelno s otkrivanjem sebe, Seks i grad zapravo promoviše ono protiv čega se navodno bore glavne junakinje. Iako su u prvoj epizodi sebi dale zadatak da razmišljaju i ponašaju se poput nekih muškaraca („Zašto bih morala da osećam bilo šta? Muškarci ne osećaju.“; „Muškarci nisu komplikovani. Oni su kao neke biljke.“), vrlo brzo su se odrekle tog principa i često se ponašale poput smernih i stidljivih snaša, trudeći se jedino da nađu Onog Pravog i s njim se za sva vremena smire. Svi njihovi razgovori ticali su se jedino muškaraca, sve njihove patnje bile su izazvane isključivo ponašanjem muškaraca i činilo se da su dopustile ono što „svakodnevni feminizam“ ne dopušta ni pod tačkom razno: da im muškarci postanu smisao života. Čitavu tu stvar možda je najbolje definisala Stejsi d’Erazmo, koja je u „Njujork tajmsu“ napisala: „U pitanju su žene koje, pored svega što im život pruža, zaista žele samo ono nedostižno – burmu.“ Kraj serijala potvrdio je takve teze – sve četiri junakinje našle su „prinčeve na belim konjima“ i s njima odjahale u srećnu budućnost. Ili, kako je ovih dana lepo primetio jedan dragi kolega, sve se svelo na Zonu Zamfirovu.

Čak i ako je tako, Seks i grad ponudio je ženama ono što do tada snimljeni filmovi i serije nisu: tezu da je umereni egocentrizam ne samo dozvoljen, već i poželjan. Jedina rečenica koju su scenaristi filma bukvalno prepisali iz serije, zapravo je i glavni moto Seks i grada: „Volim te. Ali, sebe volim više.“ Iz tog vjeruju proisteklo je sve ono o čemu su analitičari godinama pisali i zbog čega su desetine miliona žena godinama sedele prilepljene za ekrane.

BRAK VS. BOTOKS: Sudeći po prvim reakcijama, film Seks i grad trebalo bi da izazove buru sličnu onoj koju je izazvala serija. Pre svega, analitičari lamentiraju nad materijalističkim usmerenjem glavnih junakinja i postavljaju pitanja o tome da li je savremenim ženama osnovni cilj da se udaju za bogatog muškarca – na jednom poznatom blogu čak je zaključeno kako je jedina junakinja koja nije završila s bogatašem istovremeno i „najveća kučka“ među njima. Činjenica je, naravno, da se junakinje filma pojavljuju u haljinama koje koštaju kao omanji stan na Terazijama, da su se uglavnom skrasile s bogatim muškarcima, da vrište pri pogledu na novu torbu i čežnjivo uzdišu nad svakim cipelama. Međutim, isto je tako činjenica da to ne mora automatski da znači kako film promoviše primat materijalnih vrednosti – u filmu, baš kao i u seriji, sve te lepe haljine, predivni stanovi i preskupe torbe samo su dekor, ono što je lepo za videti. I tu se uloga novca završava. Drugi je, naravno, problem što se analitičari vajkaju nad sudbinom muškaraca koji ne zarađuju koliko i junaci filma – svako ko je pomislio kako bi Seks i grad mogao da utiče na žene da biraju isključivo bogataše, nema pojma o čemu se u ovom ostvarenju radi, a pritom nema pojma ni o ženama.

Pored toga, nameće se tema životnog staža glavnih junakinja i nesklada tog staža s njihovim ponašanjem: navodno, imaju 40-i-nešto, a ponašaju se kao klinke. Ta teorija će verovatno i najbrže nestati, pošto je jedina koja nema blage veze s onim što se u filmu događa. Naprotiv. Za razliku od serije, gde je više puta rečeno kako je 40-i-neka poslednji voz za muža, decu i sve ostalo, u filmu se insistira na ideji da te godine donose jedino oslobođenje od iluzija i da je voz prošao jedino za bajke o bezgrešnim, savršenim i večno zaljubljenim prinčevima.

Analitičari se za sada bave i statusom dece i tradicionalnog bračnog života u filmu. U jednom od najkritičnijih prikaza filma, Antoni Lejn u „Njujorkeru“ piše kako bi film mogao da se nazove „Laži, kučke i garderoba“ i konstatuje: „Svima onima koji su u dilemi kako uskladiti poslovni s privatnim životom, film zlokobno poručuje: ‘Nemoj da budeš majka. Nemoj da budeš zaposlena.’ Da li je to zaista ono do čega smo došli – sumanute fantazije koje glumi moderni život?“ Film, kao i serija, zaista pruža materijal za ovakve zaključke, posebno ako se uzmu u obzir teorije Samante Džouns, junakinje koja jedina uporno brani boje singl žena i ostaje neudata: „Dušo, znaš me. Ja ne verujem u brak. Botoks, s druge strane, uvek deluje.“ Ipak, imajući u vidu bajkoviti kraj i koncept „svi-su-živeli-srećno-do-kraja-života“, čini se da će više primedbi imati analitičari i analitičarke koji su i seriji zamerali previše duha Zone Zamfirove.

Bez obzira na sve, nepunih mesec dana posle svetske, i par dana posle srpske premijere, teško je reći o čemu će se sve pričati povodom filmske verzije Seks i grada. Materijala ima na pretek, a publika je masovna, kao i u slučaju serije: film je do sada samo u bioskopima zaradio 213 miliona dolara, a procena je da ga je videlo 40-ak miliona ljudi.

To je ujedno i najbolji dokaz da ovde nije reč samo o lepim haljinama.

Ma šta o tome mislila većina onih s nestajućim Y hromozomom.