Teatar „Bojan Stupica„; Režija: Jagoš Marković; Igraju: Rade Marković, Ksenija Jovanović, Predrag Ejdus, Olga Odanović, Vojin Ćetković…
Po nekoj ustaljenoj šemi, pozorišna kritika obično počinje prikazom dramskog teksta. Međutim, kada je u pitanju odlična predstava Govornica, premijerno izvedena u Teatru „Bojan Stupica“, ova metodologija ne bi bila primerena zato što dramski prvenac reditelja Jagoša Markovića ne deluje kao potpuno autonomno umetničko delo; reč je o svojevrsnoj partituri koja služi samo kao polazište za jednu osobenu, neponovljivu, drugim rediteljima neprikladnu vrstu teatra – za teatar Jagoša Markovića. Zato je potpuno iluzorno posmatrati i analizirati ovaj dramski tekst nezavisno od celine predstave; on je samo jedan – ne i najvažniji – deo integralnog scenskog teksta, čiji su ravnopravni konstituenti još i fizički aritkulisana glumačka igra, muzika, svetlo, prostorno i kostimsko rešenje. Tako je, u predstavi Govornica, Marković napravio važan, suštinski pomak u svojoj poetici: umesto da, kao dosad, radikalno prilagođava (nekad do neprihvatljivih razmera) dramske tekstove svom scenskom univerzumu, on je sad sâm ponudio osnovu za građenje tog univerzuma. Time je potvrdio utisak da je jedan od retkih – ako ne i jedini – reditelj u našem dramskom pozorištu kome nije cilj samo da „ispriča priču“, što je vrhunska estetička ambicija u Srba, već da nadahnuto kreira (u punom značenju te reči) samobitne scenske svetove.
Ta dramska partitura je vrlo jednostavna: grupa groteskno stilizovanih kreatura tiska se ispred telefonske govornice, svako od njih pokušava da uspostavi kontakt sa odsutnim ljudima. Istovetni (ili vrlo slični) telefonski razgovori se ponavljaju tri puta i to s velikim vremenskim pauzama, tako da su junaci na kraju groteskno-apsurdni metuzalemi. Između tih pojedinačnih priča ima minimalno dodira i preplitanja, ako se izuzmu poslovična negodovanja i dobacivanja iz naših redova i jedna bračna storija koja povezuje dvoje junaka, tako da se stvara utisak niza sastavljenog od „solo-numera“.
Naravno, ove numere su povezane na jednom višem nivou. One grade organsku celinu, jedan sveobuhvatan, felinijevski, tužno-smešan svet čiji nosioci beznadežno troše svoje nesrećne živote u mučnom traganju za srećom, smislom, ljubavlju i razumevanjem. Vreme koje protiče ne donosi nikakve promene, osim biološkog propadanja. Taj svet grade: stara gospođa koja čeka vizu da bi videla egipatske piramide, mladić koji u promeni pola bezuspešno traži sreću, mladi vojni invalid koji je, zadojen romantičnim šlagerima, želeo da bude srspki Zoro, stari, bogati i bahati gazda koji preklinje majku da ga podrži u hiljaditom bračnom poduhvatu… Većina ovih tipova funkcioniše i na univerzalnom i na lokalnom nivou, a samo pojedini predstavljaju ekskluzivne, mada prilično pojednostavljene primerke našeg sveta (penzionerka koja opsesivno prati latinio-sapunice i još opsesivnije razvija teorije zavere).
Iako je na početku istaknuto da ovu dramsku partituru ne treba posmatrati nezavisno od drugih aspekata predstave, opet zapadamo u grešku da je izolovano analiziramo. Dakle, nijedan od ovih uvrnutih, grotesknih, tužno-smešnih tipova ne bi bio scenski plastičan i artikulisan da početna Markovićeva dramska skica nije bila nadahnuto glumački nadograđena. Čak se čini da ovde imamo tipičan primer radioničarskog rada na predstavi, s obzirom na to da je u građenju partiture korišćena i građa iz privatnog života glumaca… Zajedno s rediteljem i glumcima, potpuno ravnopravni kreator ovih tipova je i Biljana Dragović, koja je osmislila tačne, diskretno znakovite kostime.
Nažalost, nema dovoljno prostora da se svakom od ovih glumačkih ostvarenja posveti zasluženi prostor. Ako treba napraviti neki izbor, onda se izdvajaju Ksenija Jovanović u potresnoj i nimalo patetičnoj ulozi stare gospođe koja čezne za bekstvom u egzotične predele, Predrag Ejudus u oštroj persiflaži ostarelog ljubavnika-edipovca, Marinko Madžgalj u uzbudljivoj ulozi nesrećnog srpskog ratnika iz devedesetih, Vojin Ćetković u nimalo karikiranoj ulozi osobe duboko nesrećne i u jednom i u drugom polu, i Olga Odanović u neodoljivoj komičarskoj ulozi dosadne i lucnute „vokalne umetnice“ (raskošna bravura sa neverovatno brzim govorom gde se namerno razumeju samo pojedine reči, one koje su bitne za građenje lika). Pored njih, zapažene uloge su napravili i Đurđija Cvetić (Elena), Aleksandar Srećković (Vukašin), Cvijeta Mesić (penzionerka), Stefan Kapičić (čovek iz šume) i Rade Marković (Poeta).
Jedini lik koji se scenski izdvaja iz ovog grotesknog univerzuma je upravo Poeta Radeta Markovića; on je prostorno odvojen od drugih, nalazi se na jarko osvetljenom uzvišenju, lice mu krasi osmeh pun blage ironije i razumevanja, a jedini tekst koji izgovara su stihovi pesme „Među javom i med snom“. Reditelj, s pravom, nije insistirao na nekom izričitom značenju ovog scenskog rešenja, tako da demijurška izdvojenost i superiornost ovog lika može da se tumači na različite načine. Ipak, on je najpre, kao što mu i ime kaže, simbol umetnosti koja jedina ima moć da s distance posmatra, tumači, razume i oprosti sve jade ovog sveta… Pošto je sve to već jasno i u ovoj neodređenosti, potpuno su nepotrebne završne scene (postoji nekoliko krajeva) u kojima se junaci spajaju s demijurgom (Bogom, Poetom, Sudbinom…) i konačno postižu mir. Naročito je strašna, zbog toga što je banalna, patetična i kič, poslednja slika u kojoj svaki junak dobija po jednu belu golubicu (!?) u ruke. Prijateljski predlažemo, da se ne bi kvario utisak o ovoj zaista odličnoj predstavi, da golubice momentalno završe u paprikašu.
