U autorskom tekstu Sonje Ćirić, pod naslovom:„Džentlmenski“ potez jednog pisca, koji se tiče mog povlačenja iz užeg izbora za književnu nagradu „Vital“, zbog činjenice da se u žiriju nalazi članica čiju književno-teorijsku pismenost ne cenim, navodi se da roman nije trebalo ni da šaljem na konkurs ako sam već video da izvesna koleginica ima učešća u odlučivanju. S tim stavom se potpuno slažem, samo što je istina to da nije bilo poznato ko je u žiriju do trenutka do kad nije objavljen uži izbor. Kada sam saznao ko žirira, roman sam povukao i ponudio svoje obrazloženje javnosti, koje Sonja, sada, svojim proizvoljnim interpretativnim manevrima udaljava sve više od njegove istine. Valjda je to i svrha sve kraćih tekstova: da stvar svedu, jasno opredele, iznađu krivca i udalje od osnovnih razloga. No, neka, svako radi ono za šta mu srce kuca. Pominju se tu i nekakva fizička nasilja, emocionalna zlostavljanja, kao teme, čime se insinuira verovatno ko zna šta sve ne. Samo napred, možemo o svemu.
To je što se tiče činjenica: nije bilo unapred poznato ko je u žiriju za tu nagradu i o tome bi Sonja trebalo da se elementarno uputila, pre nego što je svoj tekst odlučila da zasnuje na optužbi mene za slabu etičku procenu, procenu koju mi je ona pripisala – svojom neobaveštenošću.
Što se tiče tog mog gesta obznanjivanja prirode odnosa mene i članice žirija, nema potreba naširoko da iznosim svoje razloge. Moja osnovna intencija je bila da obelodanim ono što je neminovno slučaj na našoj književnoj sceni: potpuna prevlast korupcionaške svesti kada je u pitanju nagrađivanje. Da ne bih neprestano projektovao nekakve „druge“ koje ta svest obuzima i krasi: izneo sam lično iskustvo kada mi je prvi put pripalo da imam tu vrstu neugodnog opredeljivanja i odlučivanja, a da sam lično motivisan. Nimalo nisam glup ili naivan da ne pomislim kakvu štetu može meni naneti ta vrsta iskrenosti, naprotiv. Jedna od tih posledičnih nezgoda, jeste i ovo Vaše proizvoljno pisakaranje o temi o kojoj ste ovlaš upućeni.
Postoje, naime, i „nekoristoljubive iskrenosti“, one iskrenosti na koje našu javnost treba da podsetimo najpre svojim primerom. Smatram da je to jedino etičko ispravno stanovište. I zato se dižu bure, dževe, zato nastaju razne pobude da se istumače moji motivi i namere, da mi se pripišu razne etičke nepodobnosti: jer sam izneverio uvreženu logiku. Malom, naizgled nepromišljenom iskrenošću, možemo napraviti važne promene. Možemo zaista otvoriti pitanje kako nagrađujemo književnost i čemu književnost danas služi.
Svetić naše književnosti i nagrađivanja te književnosti, trebalo je da ostane isti: ovaj pokloni onoj Nin-ovu nagradu jer mu je kućna prijateljica, obrazloženje se sklepa kao nogom, par kvazi-teorijskih fraza se smisli uz ukusan kupus, i mučen narod to prinuđen verom u nametnut mu autoritet – „guta“ kao vrhunski kvalitet. Međutim, u te i takve redove se uvukao jedan koji ne ume da ćuti o svemu tome. Jedan koji je ludo spreman da kapira i primenjuje kako to funkcioniše „nekoristoljubiva iskrenost“, koja jedina menja stvar – iz korena. Unapred prihvatam sve optužbe: i da sam lud, da sam histeričan, i ove popularne sa „Iks“ mreže: da je u pitanju „small dick“ energija. Sve može i sve jesam, ali ajmo o literaturi, o kriterijumima kojima procenjujemo neko delo, o tome čemu književnost danas. Ja sam pre svega džentlmen prema toj gospođetini i istinama koje ona ima da nam ponudi.
