Frano Cetinić bio je moj prijatelj. Bio je i ostao gospar, dubrovački đak cum lauda, gospodin od glave do pete koji nikada nije rekao krivu reč u onim teškim vremenima
Gospar Frano Cetinić pojavio se u Beogradu negde 1965. ili 1966, davno je bilo, ne zamerite. Onako vitak, plav i lep kao lutka, sa kratkom bradicom (takav je ostao do kraja) ušao je na Filozofski fakultet ponosno, kao đak dubrovačke gimnazije na koju je ostao ponosan do kraja. Taj lepi dečko iz Blata na Korčuli, iz (što nikada nije propustio da pomene) porodice socijalističke i antifašističke od početka, od 1924, bio je gospodin od glave do pete: uvek negovan i elegantan, učtiv, pristojan i obrazovan da ne verujete.
Trenutak u kome se on pojavljuje na Filozofskom fakultetu bio je nervozan i napet: ono što će se desiti juna 1968. bilo je već naslućeno; napetosti u društvu rasle su i mi, nadobudni klipani, tu napetost osećali smo difuzno, kao atmosferu pred buru, nesposobni da artikulišemo šta to zapravo hoćemo. Tada smo se bavili uobičajenim poslima: rat u Vijetnamu i protesti i već to što je bilo u modi širom Evrope i SAD. Tada sam zapazio gospara Cetinića: ponudio se da nam čuva stražu na ćošku Čika Ljubine i Knez Mihailove, dok mi crvenom bojom posipamo američku čitaonicu i pišemo antiratne parole, sve to kasno noću. Sve je prošlo odlično: gospar Frano ljubio se u nekoj kapiji sa jednom preslatkom plavušicom iz Kikinde, a posle smo čak išli njenim roditeljima na veliki banatski ručak, nekoliko dana kasnije.
Tu sad u mom pamćenju nastupa izvesna praznina, jer sam otišao u beli svet. Kad sam se vratio, četiri godine kasnije, gospar Frano Cetinić već je bio diplomirao i radio je u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Makedonskoj, odmah do zgrade „Politike“. Bilo je, dakle, sasvim prirodno da se svakog jutra nalazimo u tadašnjem Šumatovcu na kafi: gospar Frano, Dragoljub Žarković, Jovan Dulović, moja malenkost i još neki isti takvi kao i mi. Bio je fascinantan kafanski sagovornik: od njega smo čuli sve o Deniju de Ružmonu i evropskoj ideji koja je posle otišla u sasvim drugom pravcu; o Tejaru de Šardenu na koga me je navukao, kao i o Emanuelu Munijeu (isti slučaj). Tada se već bio smirio sa Ljiljom (nije iz Kikinde) i dobio sina Olega. Kobne osamdesete bližile su se kraju i gospar Frano doneo je pametnu odluku da ode u Pariz; zaposlio se u RFI (Francuski međunarodni radio), u dobrom društvu: Stanko Cerović, Voja Stojanović i nas nekoliko lokalnih dopisnika sa terena.
Sledeća upečatljiva uspomena je iz 1989, kada se slavilo dva veka od Francuske revolucije. Našao sam se u Parizu i spavao sam u stanu Cetinića, ispod Monmartra, u divnom kraju. Četrnaestog jula smo gospar Frano i ja sa pijanim Francuzima slavili praznik, pili odlično vino koje su nam dobri ljudi nudili na ulici i jedva se dovukli kući. On je sutradan vozom otputovao u Jugoslaviju, a ja sam ostao još nekoliko dana u njegovom stanu. Pre toga smo se družili skoro svake večeri sa Danilom Kišom i Paskal Delpeš, koji su bili u bliskom susedstvu, ali to je druga priča. Onda je Danilo umro, a kod nas su počeli dripački ratovi.
Gospar Frano Cetinić bio je i te kako prisutan na radiju; pojavio se u Zagrebu jednoga dana – mislim da je bila 2000. godina – nekim svojim poslima. Tada su ga pozvali da govori u dugom intervjuu za Hrvatsku televiziju, kod Silvije Luks; snimanje je bilo zakazano za izvesno letnje popodne. Frano se pojavio kod Tanje i mene mrtav umoran i smestili smo ga u krevet da odspava; na HTV je stigao na vreme i snimio intervju sa Silvijom. Taj intervju – treba li to naglasiti – nikada nije bio emitovan. Od njega je neko neobavešten očekivao da kaže ovo i ono o Srbiji i Miloševićevom režimu, uz obavezne simpatije za NATO; on je, međutim, imao drugačije mišljenje, o čemu više na ovim stranicama „Vremena“. Uveče, posle snimanja, došao je k nama i prepričao šta je rekao; Tanja i ja smo mu odmah rekli da od tog intervjua ništa biti neće; znamo mi njih.
Gospar Frano Cetinić bio je moj prijatelj. Bio je i ostao gospar, dubrovački đak cum lauda, gospodin od glave do pete koji nikada nije rekao krivu reč u onim teškim vremenima.
Jednom rečju – gospar.
Umrla je Vedrana Rudan, jedna od najčitanijih i najkontroverznijih hrvatskih književnica, poznata po direktnom i beskompromisnom stilu. Za „Vreme“ je govorila o politici, ženama, odnosima Srba i Hrvata i književnosti
Nišvil džez festival je završen porukom „studenti pobeđuju“, u nadi da iduće godine neće biti realizovan samo zahvaljujući velikom razumevanju Grada Niša i entuzijazmu organizatora
Udruženje filmskih glumaca Srbije objavilo je program svog festivala, novog u Srbiji – Niškog filmskog festivala. Publiku očekuje 21 domaći film iz protekle dve sezone, na dve lokacije u gradu
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
