Gori more, tope se planine

Količinu primitivizma kod čovjeka, kažem, tačno možemo izmjeriti smetnjom koju on predstavlja za druge ljude. Jer primitivan čovjek ne umije postojati u tišini i diskreciji: on uvijek proizvodi buku, ružnoću i smrad. I čini sve da bude primijećen – on svoje postojanje neprekidno emituje. Njegova egzistencija udar je na sva čula i um. On nas zlostavlja samim svojim postojanjem. Ako se on veseli, obziran čovjek od ukusa koji ima nesreću da živi do njega neizostavno će patiti. Ono u čemu primitivan čovjek uživa, u civilizovanom čovjeku izaziva bol.

Ako niste i bez navođenja imena autora mogli da prepoznate da gornji citat naprosto mora pripadati Andreju Nikolaidisu, biće da onda niste ni čitali ovog crnogorskog pisca (Sarajevo, 1974), „regionalno“ etabliranog, pa i proslavljenog, romanima Mimesis i Sin (v. „Vreme“ br. 677 i 819). Jer, njegova je „bernhardovska“ kontemplativna mizantropija postala nekom vrstom autorovog znaka raspoznavanja; „bernhardovska“, kažem, u svojoj univerzalnoj gadljivosti na klajnbirgersko osećanje sveta, ali opet i duboko „balkanska“, jer Nikolaidisovi rezignirani – ili već i posve očajni – pripovedači uvek obitavaju (uzaludno pokušavajući da dosegnu idealni stepen intaktnosti glede okoline…) negde u gudurama dubokog Balkana, u kojima se ona opšteljudska glupost tako srećno i berićetno meša sa stamenim lokalnim patrijarhatom, beslovesnim siledžijstvom „balkanske spontanosti“ te zatucanošću svake vrste; a sa zatucanošću, znate i sami, nije najveći problem to što je zatucana, nego što je na baš takvu sebe tako prokleto ponosna…

Ako vam je ovakav Nikolaidis mio, dobićete svoju dozu i u njegovom novom romanu Dolazak. To ne znači da se pisac „ponavlja“ i bespomoćno vrti u krugu prežvakanih motiva; to jest: moglo bi značiti to, ali ne znači, jer je u pitanju nešto drugo: ova je vrsta (iskazivanja) osećanja čoveka i sveta evidentno Nikolaidisova spisateljska konstanta, i sa tim nema nikakvih problema, pod uslovom da sami njegovi romani ne počnu da isuviše liče jedan na drugi. U tom pogledu, za Dolazak nema opasnosti: pisac se možda čak i „previše“ potrudio da ovaj roman udalji od prethodna dva, svim „spoljnim“ srodnostima uprkos.

No, najpre još nešto o tim srodnostima. I u ovom je romanu odnos Oca i Sina jedan od ključnih motiva, oko kojeg se vrti os radnje, mada to nije na početku tako očigledno. I Dolazak je pretežnim delom smešten u Ulcinj, grad u kojem pisac živi, a koji autoru služi kao veoma povoljna laboratorija za razgradnju, za dekonstrukciju idealizovane slike Mediterana, a bogme i Orijenta: Ulcinj iz njegovih romana maleno je, a prenatrpano, vrelo i zagušljivo, slabo čišćeno mesto u kojem se „priroda“ ukazuje jedino kao „divljina“ (ljudska, dakako), a urbanitet kao sopstvena karikatura, kao mesto permanentnog raspadanja, bezglava vrvež u kojoj se tuste zunzare roje oko trulećeg mesa, ljudskog ili životinjskog.

Narator Dolaska privatni je detektiv, „tvrdo kuvan“ a la Fil Marlou, i naravno da je već to nužno negde groteskno: imamo podosta muke da poverujemo i jednom Goranu Tribusonu kad svog Banića smešta u gotovo milionski Zagreb, a zamislite tek takvog lika u jednoj uspavanoj južnojadranskoj palanci izrazito istočnjačkog štiha… No, Nikolaidisu je baš takav, stereotipno „žanrovski“ lik ovde neophodan jer ono što – između ostalog – želi da postigne ovim romanom jeste i ironijsko anihiliranje žanrovskih klišea (ne samo krimića nego još više žanra katastrofe, kako onog „usko“ literarnog tako i onog „apokaliptičkog“ kakvim vrvi religijska tekstualnost svih vrsta), ali ne puke igre radi, nego prevashodno zato što mu je stalo da istera na čistac neke od svojih autorskih opsesija. Recimo, pitanje „istine“ i njene koristi ili pak štetnosti za život (da se poigramo nedužnim Ničeom), pitanje (nepravedno) ozloglašene „otuđenosti“ vs. „ekstaze komunikacije“. U redu, ljudi provode život ekonomišući istinom, no, šta ako upravo nailazi Smak Sveta? Nije li to vreme da se ispovedimo, prvo sebi, pa jedni drugima? Aha, ali – jeste li sigurni da je taj smak sveta baš toliko pouzdana stvar? Šta ako ipak omane, a vi ste se bespoštedno ogoleli, ostavši bez mogućnosti povratka prethodnom životu, udobno i podnošljivo ušuškanom u seriju malih laži, tog najsigurnijeg načina da ljudi jedni drugima ne pregrizu grkljane?

Kako god, Nikolaidis je Dolaskom zazvao Apokalipsu: na Ulcinj – u kojem inače ne sneži ni u januaru – usred juna je pao dubok sneg (što bi rekao Despotov Vojislav), tu je i poplava, more ionako guta sve od Menhetna pa do Holandije, ono što ne tone to gori, švajcarski glečeri se tope, sve polako odlazi dođavola… Noć je, dakle, pred sam Kraj Sveta, svi nekako gledaju da obave poslednje poslove, a posvećeni ulcinjski Marlou istražuje naizgled nemotivisano brutalno ubistvo nuvo riš porodice Vukotić, iza kojeg će se, gle, otkriti vrtoglave „denbraunovske“ zavere i ezoterično-literarno-religijske misterije koje sežu sve do evropskog srednjeg veka, i do jednog tadašnjeg jeretika i pustolova, koji će varljivo utočište naći baš u Ulcinju, tada najzaturenijoj zabiti vascelog Osmanskog carstva… Uzgred, sad mi nešto pada na pamet: ovoliko (para)religijskih referenci kod jednog inače izrazito „svetovnog“ autora koliko ih se da naći u romanima Andreja N. – pa to valjda ima još samo kod Nika Kejva! Kako god, u središtu misterije, zavere i zločina jeste naravno Knjiga – ta, nije li još Eko pokazao da nema opasnijeg predmeta požude od nje? To, i štošta drugo, detektiv ne bi sasvim prokljuvio da ga svojim i-mejlovima iz austrijske ludnice (sic!) ne navodi njegov nepriznati sin Emanuel, nusprodukt jedne davne, uzgredne veze s posle „dobro udatom“ Nemicom. E, baš su ta podugačka elektronska pisma onaj drugi, uporedni narativni tok, onaj drugi pripovedački glas u Dolasku. No, ona su ujedno neretko i svojevrsno recepcijsko opterećenje, jer su prečesto zbrkana i zamorna: „ulcinjski“ je deo priče toliko upadljivo bolji, razrađeniji, prohodniji i, na kraju krajeva, u svakom smislu zanimljiviji, da se čitaocu nije baš lako nositi s tom „šizofrenošću“ naracije: posle nekog vremena počne da prelistava knjigu unapred, sa strepnjom odmeravajući dužinu jednih i drugih poglavlja…

Ovoj neophodnoj zamerci uprkos, Dolazak je svake pažnje vredan nastavak Nikolaidisovog istraživanja jednog sasvim osebujnog literarnog sveta, koji ovaj pisac gradi promišljeno i prilježno, i koji je već sada jedna od samostojećih dragocenosti recentnih južnoslovenskih literatura. A što se snega tiče, ako mene pitate, on uvek donosi apokalipsu: čak i u januaru, čak i u Beogradu. Hm, naročito u januaru, i naročito u Beogradu!