Godine na šezdesete

Sad je izvesno, vanrednih izbora u Srbiji neće biti bar još nekoliko meseci, inače bi moćni PUPS već sredio da se ulaznice za ove koncerte – Bob Dilan, Elton Džon, Erik Klepton – kupuju na nekoliko rata, uz poslednji ček od penzije. Jer, dolaze nam svetski umetnici uglavnom u svojim odmaklim šezdesetim, a i proslavljeni onih Šezdesetih godina prošlog veka. Novosrpski rečeno, ti brendovi trebalo bi da najviše privlače ciljnu grupu „starije od 55“. Osim što je u ovoj zemlji gotovo sve tumbe.

Računajući i Dilanov koncert, tri ovakve zvezdane večeri u sedam dana gotovo da su dovoljne da „nose“ veliki rok festival, ali razjedinjeni organizatori i nekoordinisana ponuda stavili su ovdašnju, ne preterano brojnu publiku na ozbiljne (najpre novčane) muke. Najslabije izglede (da ne kažemo, na kladionicama) ima ser Elton Džon (John, r. ‘47, kraljevski odlikovan ‘97. za borbu protiv side), verovatno jer najmanje odgovara ovdašnjem viđenju „legende“, a i jer su ulaznice za njegov nastup najskuplje (3950-8950). No, bucmasti, pompezni džet-seter je prvorazredni zabavljač, cene karata na njegovim evropskim nastupima prelaze po 100 evra, a ono što pruža vredi svake pare. Uostalom, tako je bilo i kad je prvi put posetio Beograd, na izvrsnom (čak i odlično ozvučenom) koncertu u neprijatnoj hali Pionir 1985.

Pretpostavimo da Elton ne dolazi ponovo baš sad jer hoće da podstakne sledeću gej-paradu, ili zato što je namerio da pazari neke igrače za ‘svoj’ FC Vatford. Upravo njegov status megazvezde i ekstravagantni imidž navode na zabludu da ništa bitno – osim filmske muzike – nije radio posle najbržeg/najprodavanijeg (i dobrotvornog) singla na svetu, njegove stare balade posvećene MM (premijerno ‘73) Candle In The Wind, koju je ‘97. „presvukao“ za pogreb druge tragične plavuše, svoje prijateljice i saučesnika u bulimiji ledi Daj(ane); i da mu diskografiju bogate samo kompilacije, DVD izdanja i sl. Mada ređe nego ranije, Elton objavljuje uvek bar solidne albume, u još jednom obnovljenom tandemu sa svojim klasičnim tekstopiscem Bernijem Topinom (Bernie Taupin). Njegov 28. studijski Peachtree Road (2004, Universal/Rocket) prvi je i od ‘70. naovamo bez sintisajzera. Bez hitova i van top-lista, ipak je prodat u više od četiri miliona primeraka! Usledio je autobiografski The Captain And The Kid (2006, Interscope/Mercury), nastavak priče o Eltonu i Berniju sa čuvenog Captain Fantastic And The Brown Dirt Cowboy (‘75, MCA/DJM, s odličnim CD reizdanjima), a i kritike su sjajne.

Sve te godine Elton nije prestajao da nastupa, s programom koji je odavno Greatest Hits/Best Of…Live, i u kome mnoge iznenađuje ne samo kao odličan pevač (mada je njegov tenor odavno, operacijom polipa na glasnim žicama, postao bariton) nego i vrhunski klavirista (za šta se u mladosti i školovao, uostalom). Dovoljno duhovit i dosetljiv da ne mora puno da se odmiče od svog instrumenta, Elton (srednjeg imena Herkules, zaista) na sceni se uopšte ne bavi elektronskim klavijaturama koje su eventualna diskretna podrška, a poseban kvalitet po običaju daje njegov vekovni prateći bend. Naime, takođe klasični i više puta sazivani Elton John Band pretrpeo je smrt prefinjenog basiste Dia Mareja (Dee Murray, ‘92. od raka) i odlazak živopisnog perkusioniste Reja Kupera (Ray Cooper), ali slavu i dalje pronose bubnjar Najdžel Olson (Nigel Olsson, ex Spencer Davis Group, Uriah Heep) i šef, plavokosi gitarista Dejvi Džonstoun (Davey Johnstone, ex Magna Carta, Meat Loaf, Alice Cooper). Ako ikako možete, ne propustite!