Za travke što rastu oko bunara, ispod balkona, na bunjištima i ruševinama, Predrag Matvejević veli da su siročad, biljni proleterijat. Kao da ovom duhovnom opaskom podseća na svoje mesto u jugoslovenskoj književnosti. Mesto na književnoj levici. (Lozinka – Benjamin, Breht, Berlinguer.) Na njegovu borbu sa vetrenjačama, higijenski rat u literaturi, na njegovu odbranu progonjenih pisaca, od Kocbeka do Sidrana, na njegove razgovore sa Krležom i žestoko učešće u polemici oko Grobnice za Borisa Davidoviča kad su diletanti i obožavaoci, trbuhozborci i strvinari krenuli u hajku na Danila Kiša. Više sam sklon da u Matvejevićevoj duhovitosti vidim neku vrstu prigovora samom sebi što je traćio vreme na te vetrenjače, otvorena pisma i moralne vježbe, i što se ranije nije više okrenuo Mediteranu. (Geo)poetičkoj opsesiji koja je Matvejevića pokrenula da napiše Mediteranski brevijar i Drugu Veneciju. Bilo je u toj nakani hrabrosti i drskosti. S iskustvom univerzitetskog profesora i kritičara izabrati za svoju književnu tradiciju Mediteran velika je smelost. Na početku te tradicije je Odiseja, pa Dante i Gete, a na kraju Kavafi, Sen Džon Pers, Kvazimodo, Seferis, Man, Crnjanski, Tin, Marinković, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Danijel Dragojević. U jeziku taj bi se put mogao odrediti kao put od brbljanja ka ćutanju. Od polemičke zaošijanosti do svedenosti i slušanja tišine. Od himne i rugalice do male noćne muzike u četiri godišnja doba.
Kloneći se naučnopovesnog modela (izlišno je nakon Brodela u tom ključu pisati o Mediteranu) i lirsko razgledničkih oduševljenja, Matvejević je došao do čistog, prozračnog jezika koji svoj daleki izvor ima u Bibliji i Talmudu. Tori i Jevanđelju. U tom jeziku prepoznajem nešto od govora i (pri)govora, oriđinala i redikula. Brzinu i smisao za poentu. Za epigram. Matvejević je, lutajući Mediteranom, nalazio oriđinale i divio se njihovoj posvećenosti. Uraru iz Katalonije koji hoće da sačini katalog Aleksandrijske biblioteke. Užaru sa Korzike koji je svoj život posvetio uzlovima, monahu iz Egipta od koga se (na)učio čitanju mora i molitvi uz more. Tog monaha sreo je kod koptskog samostana između Aleksandrije i Kaira. On je bio poreklom iz Odese. Svi smo mi levičari iz Odese, pogotovo danas kad to više nije u modi. A zašto iz Odese, ne znam. To znaju u Amalfiju.
Sledeći iskustvo Hiljadu i jedne noći i ritam brevijara, Matvejević je ispripovedao storije o mediteranskim zalivima i otocima, gradovima i galijama, o solanama i ludnicama, o mostovima i vedutama, o samostanima i svetionicima, o vrtovima i valima, o vetrovima i ruži vetrova, o tipovima klepsidre i groblju galebova, o školjima i školjkama, o prozodiji mediteranskog svetla i lutajućim skulpturama, o crkvama i potonulim lukama, o plivanju i morskim sahranama, o spužvarima i mrežama, o užarima i kartografima. O senci masline kao granici Mediterana. (Jer Mediteran nije samo zemljopis, granice mu nisu gospodarske, ni istorijske, ni državne, ni nacionalne.) O najlepšem sutonu koji je tih i svečan kao smrt u Veneciji. U Drugoj Veneciji. Kad sunce pada između otoka Sveti Lazar Armenski i otoka Sveti Servolo. Između samostana s bibliotekom i duševne bolnice. Literatura jeste između knjižnice i ludnice. Taj suton gledao je i pesnik Noćne molitve: I lepotu Venecije tvoje pokazivao si mi / sve dok milošta njena u meni ne posta prejasna suza. Taj pesnik je napisao: I ja, čak i ja, onaj sam koji poznaje / puteve kroz nebesa, i stoga vetar telo je moje. Možda je i njegovu senku video Matvejević na San Servolu. Tamo gde je bila duševna bolnica i tamo gde još lutaju senke s uma sišavših. Oni se još među sobom prepiru i glože. Kako je zabeleženo u hronici bolnice, svaki je bolesnik tražio bolesnijeg od sebe, lud luđeg. Ludilo je zarazno, čitav svet je danas kao bolnica na San Servolu.
Ploveći plitkom Lagunom, Matvejević je stigao i do groblja galebova. Prepliću se jedan preko drugoga, padaju, perje im se proredilo, vratovi ogoleli. Dva su spruda na koja dolaze, sa kojih se ne vraćaju. Jedni biraju jedan, drugi druge, samo oni znaju zašto. Kakvo gospodstvo galebova u izboru grobišta. Na groblje galebova niko ne dolazi, osim čudaka kakav je vodič Zane i oni koji mu se pridružuju, veli Matvejević. Kao da želi da na Drugu Veneciju stavi vodeni žig. Da potvrdi svoju posvećenost Mediteranu i Veneciji. Geopoetičku posvećenost. On je rođen u Mostaru, Mostar je Mediteran, i ne samo zbog pesnika koji je napisao Veče na Školju i Poslednje veče u Malom Lošinju. Matvejevićev otac došao je u Jugoslaviju pravo iz Odese. Iz Babeljevih priča. Iz istorije mog golubarnika. Iz Odese je i Leo, Leonid Barov, najveći kartograf dvadesetog veka. On je dugo godina izdavao kartografski časopis „Imago Mundi“. Seleći se iz jedne zemlje u drugu sve do svoje smrti.
U Amalfiju je još u desetom stoleću donet zakon o pomorskom pravu. U trideset osmom poglavlju piše: Ako bi dva broda sklopila ugovor i ako dožive brodolom, ili ih zarobe gusari, da gubitak bude zajednički, kao što bi i dobit bila zajednička. I dalje: Tal se dobija ne samo u slučaju gusarskog napada, nego i u slučaju oboljenja na poslu, i za lečenje. Bilo je levičara još u Amalfiju, u desetom stoleću. Samo im je vek bio kratak. I njima i vladavini Amalfija.
Nijedan čovek, posle Venecije, ne može biti, onaj koji je pre bio, veli Crnjanski. Ja (ni)sam bio u Veneciji, a voleo bih da odsednem u hotelu Danielli, tamo gde je odsedala Žorž Sand, gde je stalno bilo kao na karnevalu i gde su dolazili ljubavnici, avanturisti i beli Rusi. U taj hotel dolazio je i Ezra Paund, to je onaj pesnik što je rekao telo je moje vetar. S prozora tog hotela vidi se Riva dei Schiavoni. Riva onih koji su na galijama umirali od melanholije i tvrdoglavosti. To je zapisao Bartolomeo Grešencio 1602. godine u nautičkom priručniku, kažu najboljem u svom vremenu. Ne može naša povest bez Venecije.
A što bih ja išao u Veneciju, kad sam čitao Matvejevićevu Drugu Veneciju?
