Gem, set i Srebrenica

Ivan Lendl nije bio samo jedan od najboljih tenisera osamdesetih godina i, mereno brojem nedelja na svetskom vrhu, treći najuspešniji teniser u istoriji – samo su Rodžer Federer i Pit Sampras duže od njega bili „broj jedan“. Šampion iz komunističke Čehoslovačke bio je i jedan od najomraženijih – nikada nije dobio poštovanje i pažnju koje je zasluživao. U zapadnim medijima je redovno nazivan „Ivan Grozni“. Kada je septembra 1986. godine ovaj komunistički uljez u svetu elitističkog belog sporta trijumfovao na US Openu i konačno stigao na naslovnu stranu magazina „Sports ilustrejtid“ naslov je bio „Šampion za koga niko ne haje“ – crvenim slovima, naravno.

Jedan teniski fanatik je izračunao da je Lendlov skor protiv asova iz SAD bio 72:37 – u međusobnim duelima „Ivan Grozni“ je bio bolji od Mekinroa, Konorsa, Agasija i Samprasa, najvećih američkih tenisera svih vremena. Istini za volju, Lendl nije bio topao čovek – mada je pitanje koliko su arogancija i sarkazam bili posledica njegovog karaktera, a koliko tupavih pitanja i komentara zapadnih medijskih ratnika i reakcija ideologijom zatrovane publike. Lendl je dolazio iz zemalja-satelita crvene „imperije zla“, i njegove pobede, postupci i emocije mereni su drugačijim standardima i često tumačeni – spinovani, u žargonu današnjih preduzetnika vrednosnih sudova – iz krajnje nedobronamernih ili preoštrih uglova.

Sveopšti ideološki rat u kome remi nije postojao kao mogući ishod vodio se i na filmu. Ljudski strahovi i fobije su svuda, pa su i u SAD bili lukrativna pokretačka mašina dve moćne i često suptilno isprepletane industrije, politike i Holivuda.

TENIS I GVOZDENA ZAVESA

Lendl je za mnoge Amerikance bio oličenje „čoveka mašine“, „ideološkog robota“ koji je pretio da uništi „zemlju slobodnih“ – lako prepoznatljiv negativac iz, na primer, antologijskog naučnofantastičnog filma Invazija otimača tela (Invasion of the Body Snatchers, 1956) reditelja Dona Sigela. Film je snimljen na vrhuncu makartijevskog „lova na veštice“ i imao je važnu ulogu u dehumanizaciji tadašnjih ideoloških neprijatelja. Reklamiran je kao prikaz „ljudi iz drugog sveta“ koji „donose novu dimenziju terora“. Hladnoratovski vanzemaljci, naime, nisu želeli samo da osvoje jednu kalifornijsku palanku već i da otmu individualnost, „tela i duše“, stanovnika Amerike i zamene je zlom („čak se i ljubav pretvara u vrtlog straha“) koje su gledaoci sa lakoćom identifikovali sa komunizmom.

Komunisti su na kraju poraženi, ali „slobodni svet“ se suočio sa novim opasnostima. Tako je umesto crvenih holivudskih vanzemaljaca na američka filmska platna četiri decenije kasnije trčeći, sa nuklearnom bombom u ruksaku, stigao terorista „Dušan Gavrić“. „Ja sam isti kao vi“, kaže holivudski balkanski loš momak u filmu Mirotvorac (The Peacemaker, 1997, r. Mimi Leder). „Tamo postoje ljudi koji ne haju za novac. Za njih su samo važni bes, frustracije, mržnja. Oni osećaju bol i odlučni su da ga podele sa svetom“, reči su kojima je dobra filmska Amerikanka publici objasnila ovo novo, netransparentno zlo.

TREĆI ČOVEK

Tri decenije posle „Ivana Groznog“, čehoslovačkog uljeza, novi, balkanski as se suočava sa sličnim omalovažavanjem i dvostrukim standardima. Iako je već 97 nedelja prvi, Đoković je u tenisu ostao „Treći čovek“, kako glasi naslov teksta koji je nedavno objavljen u „Njujorkeru“. Novinarka američkog magazina o kome sanjaju mladi novinarski i pripovedački talenti, tekst počinje upečatljivim opisom velikog sportiste praćenim jednim podjednako velikim i relativizujućim „ali“.

Autorka nam vešto sugeriše da se, ipak, radi o jednom vulgarnom i agresivnom čoveku koji se nalazi na visokom mestu koje pripada nekim drugim, boljim ljudima, pravim – što obično znači zapadnim – džentlmenima. Novak je tu oslikan kao „Džokobič“ (bitch – kučka), „lažnjak“ koji „kidiše, obrušava se i udara se u grudi“, psuje i sklon je različitim bizarnim navikama i ponašanjima. Taj lik iz „Njujorkerovog“ portreta me neodoljivo podseća na negativce iz Mirotvorca.

Ipak, ovaj lepo napisan, mada omalovažavajući i ružnjikav tekst sadrži vernu sliku onoga što se odavno može naći na brojnim internet forumima i u različitim komentarima. Citirana novinarka je sumirala preovlađujuće argumente i logiku onih koji su Đokovića smestili tu gde jeste – prvi, a ipak treći, „u senci“ dvojice Zapadnjaka, u opremi „japanske zare“ koja, u suštini, ni ne proizvodi sportsku opremu. Unutar najveće Unikloove radnje u skupoj tokijskoj četvrti Ginza, negde pored sporednog ulaza, bile su prošlog meseca dve nevelike Đokovićeve reklamne fotografije čija neupadljiva estetika deluje kao čudan spoj fotografije za ličnu kartu i slike iz starog kataloga neke nemačke robne kuće.

Sve to nekako ne priliči „broju jedan“. Ali pitanje je da li je Novak uopšte imao bolji izbor.

U tekstovima i komentarima o Đokoviću, kako je primetio novinar „Sports ilustrejtida“, „dominiraju ekstremni glasovi“. Tu je lako naći gomilu površnih, jeftinih i ružnih kritika i diskvalifikacija srpskog asa – nema više mnogo novinara koji ono što žele umeju da kažu tako suptilno i vešto kao „Njujorkerovi“ autori. „Đokovićeva istrajnost, koju on svaki put ponovo dokazuje na terenu, i njegova dosadašnja postignuća čine ga Srbinom herojem. Ali razlozi njegove upornosti daju njegovom herojstvu zlokobnu crtu“, napisala je holandska novinarka. Taj tekst su preneli ovdašnji mediji koji se obraćaju ovdašnjim građanima koji veruju da prezir prema Novaku i njegovim obožavaocima u Srbiji predstavlja znak (prave) evropske orijentacije.

Mnogi Srbi u ovakvim, rasističkim tekstovima i komentarima vide novi izraz stare antisrpske zavere. Drugi opravdanje za široko rasprostranjeno omalovažavanje nalaze u Đokovićevim greškama, pa i bahatom ocu koji bi genijalnom sinu – i porodičnom budžetu – najviše doprineo ako bi konačno zaćutao.

Srbija je suviše mala i nevažna da bi neko Đokovića srozavao samo zato što je Srbin. Štaviše, popularnost i nemali komercijalni uspeh Ane Ivanović, uprkos slabijim rezultatima, dokazuje da „pogrešno“ ime i pripadnost oklevetanoj kulturi ne znače i zlu marketinško-finansijsku sudbinu ili nepremostivu prepreku za osvajanje srca brojnih fanova širom sveta. Uveren sam i da Đokovićevi trapavi gestovi i navodno neprikladni urlici nisu dovoljno velik razlog da bi u očima mnogih relevantnih autoriteta i dobronamernih posmatrača prvo mesto moglo da postane (i ostane) treće.

Verujem da se radi o nečemu drugom, nečem što, u suštini, nema mnogo veze ni sa Novakom ni sa (ostalim) Srbima.

DOBRO I ZLO

Kada je padom Berlinskog zida nestalo crveno „carstvo zla“, Zapad je izgubio neprijatelja. Nažalost, takvo stanje izgleda nije moglo dugo da opstane u svetu u kome odavno ne dominira samo Zapad već i suva, avramska dihotomija o sveprisutnom antagonizmu između (vrhunskog) dobra i (apsolutnog) zla. Ne treba gubiti iz vida da su ovim matriksom ostali „okovani“ čak i turbo-sekularni evroatlantski umovi – bog i crkva su možda „umrli“ u njujorškom Grinič Vilidžu ili u velikim gradovima postmoderne Zapadne Evrope, ali taj dualizam živi i u mozgovima sve brojnije sajber „dece prosvetiteljstva“.

Štaviše, učinak milenijumima starog mentalnog softvera prepoznatljiv je u misli Kristofera „Bog nije veliki“ Hičensa, elokventnog ateiste koji je voleo da flertuje sa islamofobijom, koliko i u delima Osame „Alah je veliki“ bin Ladena, modernog ur-fundamentaliste koji na đubrište istorije nije ekspresno poslao samo dve njujorške falusne zgradurine već i poveliku evrocentričnu biblioteku zavodljivih meditacija o navodno umirućoj istoriji i njenom bratu blizancu iz neoliberalnih mitova – „globalnoj konvergenciji“.

Da bi neko bio dobar, mora postojati neko ko je zao, podseća Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Zato je ubrzo posle smrti komunizma „gvozdenu zavesu ideologije“ zamenila „plišana zavesa kulture“ – prvo na Balkanu i u Podsaharskoj Africi, gde je istorija odlučno pokazala da ne samo da nije mrtva već da ni ne namerava da umre, a zatim u Njujorku 11. septembra 2001. godine, posle čega je teški kulturalni pliš dodatno ojačan sofisticiranim bezbednosnim i kulturrasističkim armaturama.

foto: reuters

Ono što je, kako ističe Mamdani, tada postalo važno jeste politizacija kulture, prvenstveno shvatanje da postoji njena „opipljiva suština koja je definiše i koja objašnjava politiku kao posledicu te suštine“. Tako je, ubrzo po završetku Hladnog rata, „linija koja razdvaja one koji su za mir od onih koji su skloni teroru i zločinima“ postala kultura i njen neobičan saputnik – modernost.

Ovakvo tumačenje uloge kulture, kako piše Mamdani, podrazumeva da je svet podeljen na dva dela u kojima reč kultura ima dva suštinski različita značenja: u jednom delu žive „kreativni“ ljudi koji stalno stvaraju novu, „dobru“ i oplemenjujuću kulturu, dok u drugom delu žive „inertni“ ljudi „okovani kulturom“ koji, sem možda u dalekoj istoriji, na mitologizovanom prapočetku, samo umeju da robuju svojoj okamenjenoj, „lošoj“ kulturi.

Profesor Mamdani – musliman rođen u Indiji, odrastao u Ugandi, već godinama živi u SAD – predstavlja idealnog tumača situacija u kojima postoji pretpostavka kulturalne krivice, okolnosti u kojima ne samo da pojedinac mora da dokaže da nije „loš“, odnosno da nije programiran i „kontaminiran“ oklevetanom kulturom svoje zajednice, već da, praktično, živi dokazivanje da je stvarno „dobar“.

Naime, Mamdanijeva porodica je prvo 1972. godine, zajedno sa još oko 60.000 „Azijata“, proterana iz Ugande – Idi Amin ih je nazvao „krvopijama“. Mnogi su ubijeni, a hiljade etničkih Indijki je silovano. Mamdani je tri decenije kasnije u SAD, posle 11. septembra, iskusio američku islamofobiju i rasizam koji je ubrzo poprimio različite institucionalizovane oblike – „islamsko zlo“ je tada, praktično, izjednačeno sa nacističkim i svaki musliman je morao da dokazuje da nije „loš“ i „kontaminiran“ oklevetanom religijom. Iz tog iskustva je nastala Mamdanijeva knjiga Dobar musliman, loš musliman: Amerika, Hladni rat i koreni terora.

Njegov zaključak je da, kada se radi o tumačenjima velikih, masovnih zločina, bili oni okarakterisani kao terorizam ili genocid, danas postoje dvostruki standardi. Takvo nasilje se u „modernim“, zapadnim društvima objašnjava kao „rezultat zla“ – užasi počinjeni od strane „kulturnih otpadnika i perverznjaka“ koji postoje „van istorijskog vremena“. Mamdani, na primer, navodi da je danas prisutan snažan otpor pokušajima da se krivica za Holokaust razmatra u istorijskim i kulturalnim kategorijama.

Iz ove logike sledi da su zapadni zločinci ili psihopate („trule jabuke“, „dva odsto onih koji uživaju u tome“) ili fini, moderni ljudi koje su pokvarile varvarske okolnosti – oni ubijaju nevine jer su pod stresom i traumirani brutalnošću, na primer u Iraku ili Avganistanu, „muslimanskih varvara“. S druge strane, esencijalizujuće kulturalno objašnjenje rezervisano je isključivo za „predmoderne“, „primitivne“, ne-zapadne narode i „njihove“ velike zločine – u nedostatku (zapadne) modernosti, (nacionalna) kultura ostaje ubilačka.

Kako to izgleda na filmu?

LOŠA ISTORIJA

Za mnoge gledaoce „pravo“ objašnjenje Aušvica nalazi se u filmu Bela traka (Das weisse Band, 2009) reditelja Mihaela Hanekea. Publika ga je uglavnom protumačila kao realističnu priču o počecima fašizma. U filmu se iza privida provincijske idile kriju ostaci feudalnog poretka, okrutni puritanski protestantski sveštenici i bezdušni roditelji. Naravno, ostaje pitanje kako jedna tipična evropska priča iz tog doba može da „objasni“ korene fašizma.

Sve u vezi s dehumanizacijom i zlom u Hanekeovom filmu je univerzalno, nešto što je moguće uvek i svuda. „Kad masa pati, ona se drage volje hvata ideologije kao slamke spasa“, kako je to formulisao filmski kritičar Aleksandar Radovanović. Haneke nam predstavlja zlo koje je vanvremensko i vanprostorno – u njemu nema ničeg istinski nemačkog, kulturalno specifičnog. „Šta je ušlo u vas?“, pita se u filmu jedna nemačka majka suočena sa morbidarijama uokvirenim kao „muška dominacija začinjena sa malo ružne psihologije“.

Štaviše, u filmu u kome je naglasak na banalnim dečjim brutalnostima sve vrvi od toplih detalja podvučenih belom trakom. „Belo je boja nevinosti“, reči su kojima odzvanja Hanekeova zavodljiva slika jedne kulturalno nevine patologije. Na kraju filma u kome su junaci uglavnom istovremeno i žrtve – dobro i zlo, naravno, leže u svakome od nas – gledaoca više ni ne zanima ko je počinio sve te užasne stvari.

Ispada tako da je nacizam, kao i komunizam, bio stvar (pogrešnog) izbora. Ljudi smo, svi grešimo. Štaviše, pseudopsihološko, apologetsko i banalno objašnjenje jednog velikog zla Hanekeov film sasvim je u skladu sa pragmatičnim ciljevima i moralnim horizontima ujedinjene Evrope. Ljudi vole da žive u svetu u kome sve deluje skladno i ima svoje mesto.

foto: reuters

S druge strane, dominantno, kulturrasističko tumačenje Srebrenice može se ilustrovati dokumentarnim filmom Srpski epovi (Serbian epics), emitovanim originalno na BBC-ju 1992. godine. Kao i Haneke, reditelj Pavel Pavlikovski je priču o zlu započeo u idiličnom ruralnom ambijentu. Ali on, za razliku od Hanekea, ne traži šta je ušlo u te obične ljude i pretvorilo ih u monstrume, već vidi samo ono što je „oduvek“ bilo u Srbima – njihovu kulturu i tradiciju.

Pavlikovski, praktično, zlo predstavlja kao rezultat vekova „kontaminacije“ svetosavljem, pravoslavnim „krstom i vjerom hrišćanskom“, opsesijom „ranama roda moga“ i „guslama mojim najdražim“. Zvuk gusala je sugerisan kao „muzika na koju je srpski rod navikao“ i „od kojih Srbinu ništa preče nema“ i on se, već u prvim scenama, zloslutno nadvija i nad jutarnjom pastoralnom idilom i nad opkoljenim Sarajevom. Film gledaocima predstavlja narod koji je programiran toliko moćnom kulturalnom silom i uhvaćen u klopku sopstvene loše istorije da svako „njegovo“ zlo deluje istovremeno i predodređeno i neizbežno. To se suštinski ne razlikuje od starih, rasističkih predstava.

POKROVITELJSKI RASIZAM

Oni koji se ne uklapaju u zapadni kalup ili nemaju zapadni senzibilitet neće se suočavati sa sumnjičenjima, pridikama i patetičnim spuštanjima samo oko teniskih terena. Za Juseina Bolta je, tokom Olimpijskih igara u Pekingu, Žak Rog, belgijski grof i predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, rekao da način kako se raduje pobedama „nije način kako mi vidimo jednog šampiona. Ali naučiće on s vremenom.“ Nažalost, nije se samo ovaj prividno benigni, pokroviteljski rasizam zapatio u temeljima modernog olimpizma – Olimpijada je mogla da bude održana u Hitlerovom Berlinu, ali još uvek ne i u nekom gradu u kome su većina muslimani ili crnci.

Nije lako kada neko obeležja svoje oklevetane kulture ima „upisana“ na koži ili u pasošu. Nekako mi je tužno kada slušam Farida Zahariju, naturalizovanog Amerikanca rođenog u Bombaju, kako u svojoj uticajnoj emisiji „Globalni javni trg“ na CNN-u kada govori o američkoj vlasti i armiji redovno kaže „mi“. Odavno je postao vodeći apologeta američke politike, televizični novinar, urednik i ugledan stručnjak za međunarodne odnose kome su otvorena vrata vašingtonskih koridora moći. Ali njegovo insistiranje na prenaglašenom „mi“ sugeriše da se Zaharija ne oseća najbolje u svojoj drugoj domovini. Štaviše, iako je bio pominjan kao jedan od kandidata za neka od najvažnijih spoljnopolitičkih imenovanja u administraciji Džordža Buša (mlađeg), tamnoputi Zaharija je u kolumni u „Njuzviku“ priznao da je par godina kasnije, posle 11. septembra, bivao izložen zadržavanju i šikaniranju na nekoliko američkih aerodroma.

Dugačka senka kulturalnih tumačenja 11. septembra i Srebrenice znači da svaki musliman i Srbin, praktično, mogu uvek da očekuju nepoverenje i ružan tretman rezervisan za pripadnike sumnjivih, globalno oklevetanih kultura. Njima danas nije dozvoljeno da sasvim „privatizuju“ sopstvene identitete i političke stavove. U već skoro instinktivnom vezivanju (nezapadne) kulture i zla leži i jedan od razloga zašto je Novak Đoković nedavno morao da odgovara na prividno legitimno, u stvarnosti rasističko pitanje o Srebrenici. Da je postavila „nedozvoljeno“ pitanje zna i novinarka „Njujorkera“ – zato rečenicu u kojoj navodi Đokovićev odgovor počinje rečima: „Možda nije bilo u redu, ali pitala sam ga…“

U priči o Srebrenici se, nažalost, ne radi samo o suočavanju, brojnim žrtvama, krivici i odgovornosti. Šta god neko od nas mislio o tom užasu – i koliko god puta ponovio i ličnu osudu i sve najteže kvalifikacije iz haških presuda – to neće biti dovoljno sve dok se, posle zavese ideologije, nekako ne podigne i klevetnička zavesa kulture. Danas to ne deluje izgledno. Ali istorija zna da bude hirovita gospodarica – čak i na „postindustrijskom“ Zapadu, kako je to stanovnicima briselske unije nedavno pokazala „kriza evra“. Dok se to ne desi, svi Srbi – i suočeni i nesuočeni, i „kontaminirani“ i „dekontaminirani“ – moraće, kao i Đoković, ponekad da odgovaraju na rasističko pitanje o Srebrenici.