Gde je olimpijska mapa

Izložba u Kući legata u Beogradu Američki pop–art iz kolekcije galerije „Viskonti fajn art“ i njenog vlasnika Lazara Vujića, na kojoj su originalni radovi najuglednijih umetnika ovoga pravca, podsetila je na – olimpijsku mapu. Naime, među 110 radova Endija Vorhola, Roja Lihtenštajna, Roberta Raušenberga, Džejmsa Rozenkvista, Džona Čemberlena i Toma Veselmana, izložene su i grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić, vlasnik galerije „Viskonti“ čiji pomenuti deo kolekcije gostuje u Kući legata od 12. januara do 12. marta.

Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Gde tačno, nije utvrđeno. Po jedan print Vorhola i Hočkina vise u sporednoj, memljivoj prostoriji u podrumu Muzeja Prvog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. Gde su radovi ostalih umetnika iz Mape, ne zna se. Na dva pomenuta nema stakla, po njima je vlaga, i ne postoji nikakva informacija da su tamo. Potvrđeno nam je i da se po jedna Olimpijska mapa nalazi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, i u Muzeju Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu. Cela je u ratu devedesetih spasena, i to zahvaljujući požrtvovanosti Edina Numankadića, tadašnjeg direktora.

Za „Vreme“ Edin Numankadić priča da je Muzej ZOI pripreman paralelno sa pripremanjem Zimske olimpijade. Koncipiran je po ugledu na muzej u Lozani, kao kombinacija sporta i umetnosti. „Pozvali smo umjetnike iz cele bivše Jugoslavije da daju svoja djela, i zaista dobijemo lijepu kolekciju. Na dan otvaranja OI, 8. februara, otvorimo i Muzej. Dođu nam Samaran, naš ministar kulture, svi dođu – to je bio događaj! Od tad normalno, počnemo da organizujemo izložbe, odmah posle OI izložbu Roberta Mejpltorpa, pred kraj njegovog života. Mi smo uvek forsirali fotografiju, video, instalacije, te alternativne stvari. Muzej je radio normalno do 27. aprila 1992. Prva kuća u Sarajevu na koju je pala granata bio je Orijentalni institut, sljedeći je bio Olimpijski muzej, pa onda Vijećnica, pa onda BiH galerija. Mene je rat zatekao na mjestu direktora Muzeja ZOI. Vidiš svu onu napetost, stiže neki haos, a imam u numizmatičkoj kolekciji 250 zlatnika, u vitrini, iz Amerike; ja ne mogu da spavam noću, sve vreme razmišljam šta ako se nešto desi. I onda ja sjedim s rajom s posla, kolegama, i padne mi na pamet: hajmo sve sneti u podrum, u depoe, i uzećemo kao da krečimo muzej. Tako je muzej bio prazan kad je granata udarila. To je velika sreća. Tri dana je gorio, užas. Deset godina života mi ode. E, onda sam uz pomoć gradonačelnika i kolega, pod granatama i snajperima, sve to polako prenio u Zetru. Onda zapale i Zetru, međutim, to je bilo u podrumu i spasilo se. Tu je kolekcija stajala sve do 2004. Tada je bila dvadesetogodišnjica olimpijade i mi obnovimo Zetru i otvorimo ponovo Muzej. Baš se sad sa gradonačelnikom dogovaramo da završimo obnovu stare zgrade, da Muzej proradi. Ja sam već u penziji, ali radim da to još završim. Šta je važno: Sarajevo se pamti po atentatu, po opsadi u ovom ratu i po olimpijadi, a olimpijada je tu jedina pozitivna. Za buduće generacije važno je da ostane nešto što je fina uspomena. Zato mi je drago da smo uspjeli većinu kolekcije očuvati.“

Kako su grafike Vorhola i Hočkina dospele u Jajce, otkrili smo iz priče Edina Numenkladića. „Jedan od kulturnih programa olimpijade bila je Mapa svetske grafike koju je radila galerija ‘Viskonti art’ iz Ljubljane. Njen vlasnik Lazo Vujić je rodom iz Jajca. On je došao s ponudom Olimpijskom komitetu da napravi tu Mapu. Moji su svi pristali i on je otišao u Njujork, bio sa Vorholom, sa Džejmsom Rozenkvistom, u Beču sa Hundertvaserom, Dejvida Hoknija je vidio u Londonu i od svakog dobio grafike. Odštampao je te grafike u Americi, mi smo napravili promociju u Sarajevu i katalog. Dobili smo jedan tiraž, oko 50 komada olimpijskih mapa.“

Edin Numankadić kaže da je Muzej ZOI po jednu olimpijsku mapu poklonio Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Jajcu, Prištini, Skoplju „jer smo bili Jugoslavija“. Gospodin Numankadić pretpostavlja da su darovani primerci sada u fundusu tih muzeja.

Lazar Vujić, producent Olimpijske mape i vlasnik galerije „Viskonti“, za „Vreme“ kaže da su „odštampane dve edicije, prva komercijalna za nas – za galeristu i izdavača, i druga za ZOI. Primerci su obeleženi arapskim brojevima od 1 do 150, a druga edicija je obeležena rimskim brojevima od 1 do 50.“ Na našu primedbu da su u Jajcu i u sarajevskom Muzeju ZOI grafike numerisane arapskim brojevima, Vujić kaže da su „Vorhol i neki pogrešili, ali ne svi“ kao i da „to ima svog šarma“. Tvrdi i da je „deo projekta nestao“ kao i da je „Olimpijski komitet dobio više od 10 mapa“. Zna da je na njegovu inicijativu po jedna mapa poklonjena Ljubljani, Domu AVNOJ-a u Jajcu i Beogradu. „Prištini je verovatno poklonio Olimpijski komitet. Pretpostavljam da su neke mape nestale jer su dolazili kod mene ljudi iz Sarajeva i nudili mi ih. Ja sam otkupljivao grafike Vorhola i Tvomblija. Morao sam, da se ne bi vukle okolo kao slama…“

Lazar Vujić je u vreme pripreme Olimpijske mape živeo u Beču i bio je renomirani galerista sa galerijama u Milanu i Beču. Kada je doputovao u Sarajevo zbog dogovora o projektu Arts and Olympic spirit, prvo se sreo sa tadašnjim gradonačelnikom Antom Sučićem. „Rekao mi je – ja sam za, ali jednu mapu ostavi za mene. Mi smo tada potpisali jednu vrstu ugovora, moja galerija Viskonti fajn art iz Beča; međutim, ti ugovori u doba bivše Juge nisu ništa vredeli. Jer, bilo je lokalnih veličina – konkretno u Sarajevu to je bio Mersad Berber, on je bio nešto kao dvorski slikar i on je uspeo da minira projekat kod Branka Mikulića, člana Predsedništva SFRJ iz BiH i direktora ZOI, i tu je došlo do komplikacija. Ja sam s ugovorom otišao prvo u London do Henrija Mura. Moja žena Živa je vodila Bijenale grafike u Ljubljani, koje je u to doba bilo jedino pravo bijenale, otvoreno i za istok i za zapad, pa su umetnici rado slali radove, tako da je ona imala kontakte. A najvažniji kontakt nam je bila zamenica direktora Mome u Njujorku i direktorka njihovog grafičkog odeljenja, Riva Kastelman. Ja sam išao često kod Rive, zavolela me je. Uglavnom, prvo sam odleteo Henriju Muru, u njegovu fondaciju sat vremena od Londona. Čim je čuo da je reč o Jugoslaviji, bez pitanja je pristao. Ispričao mi je uspomene iz 1955. godine kad su ga iz Venecije sa Bijenala preko džombi vozili automobilom za Beograd gde je priređena njegova izložba, za njega je to bio doživljaj. Bila je to njegova prva izložba posle Drugog svetskog rata u jednoj socijalističkoj državi. Posle Mura odleteo sam u Njujork do Endija Vorhola. Sa Vorholom me je upoznao moj prijatelj i dan-danas, advokat iz sveta umetnosti Majkl Zimijan. Tada sam često išao kod Vorhola u Faktori. On je bio fenomenalan čovek, levičar. Vorhol je čak bio spreman da za Olimpijsku mapu napravi portret Tita u svojoj standardnoj tehnici, kao što je radio Merlinku ili Mao Cetunga, ali ja nisam tada imao dovoljno novca za takve stvari, pa smo se dogovorili da napravi jedan motiv zimskog sporta. Dobili smo dva, Brzi klizač i Skok sa trambuline u letu. Ispostavilo se da ipak nemam dovoljno novca za obe grafike, pa smo uzeli samo jednu. Srce me boli za onom drugom. Kod Vorhola sam upoznao i jednu našu curu koja mu je bila trener za spiritualne vežbe, pilates, a ona mi je otvorila još više vrata kod njega. Vorhol me je odmah pitao ko još učestvuje u projektu, zato što velika imena ne idu rado u grupne projekte, ali čim sam naveo Henrija Mura, Vorhol je rekao – i ja ću. Imali smo šansu da dobijemo velikane kao što su Raušenberg i Džasper Džons, ali nestalo nam je finansijskih sredstava. Dejvid Hokni i Hundertvaser su imali užasne menadžere, i nismo dobili ediciju, zato u mapi postoje samo njihovi originalni potpisani plakati.“

Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. „Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija“, smatra Lazar Vujić.

U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da „ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, „Sports Ilustejted“ je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugoslaviju. Koja bi to reklama bila!“

I za kraj, ako nekog zanima: na internetu se originalni posteri s olimpijade Hundertvasera mogu kupiti za 3000 dolara, Vorholovi printovi se kreću od 8000 dolara, a Tvomblijevi od 10.000 pa na više. Poseta izložbi Američki pop–art u Kući legata će vas nemerljivo manje koštati.

IZ OLIMPIJSKE MAPE: Posteri Dejvida Hoknija i Fridriha Hundertvasera; grafike Džejmsa Rozenkvista,…

…Henrija Mura, Si Tvomblija i Hauarda Hočkina