Gde cveta limun žut

Nebo ovog jula nije bilo milostivo prema palićkom festivalu: poslednji je put bilo vedro baš one večeri kada je Srbiji i svetu obznanjeno da je uhapsilo Radovana, ali ne Trećeg, a onda je neutešno proplakalo; ostatak nedelje smo, dakle, pročamili u dobroj, ali nevelikoj dvorani subotičkog bioskopa Jadran. Ako gledamo s vedrije strane na ovu oblačnu sezonu, to bar znači da nas ovaj put nisu izeli komarci…

Sumarni je dojam da je Palić filmfest ove sezone još malko porastao i razgranao se, što je vrlo dobro; manje je dobro to što je raspored projekcija napravljen tako da gledaoca – profesionalnog ili rekreativnog, sasvim svejedno – primorava na višak selektivnosti: recimo, ako pratiš program „Paralele i sudari“, onda se odmah oprosti od vrlo zanimljivih programa novog mađarskog, odnosno novog izraelskog filma. Naravno, i od „Mladih evropskih autora“, i od koncerata u Jedriličarskom klubu… I oprostili smo se, šta da radimo, ali nije da nam beše pravo.

Takmičarski program (selektor Nikolaj Nikitin), predviđen za palićku Letnju pozornicu, otvoren je Peščanikom Sabolča Tolnaija, po motivima proze iz Porodičnog cirkusa Danila Kiša, prikazanim ovde van konkurencije, a poznatim i sa nekih ranijih festivala (recimo, novosadskog), filmom koji u našim bioskopima – ukoliko toga ovde još ima – iz nekih razloga nije dobio nikakvu ozbiljniju šansu. Limunovo drvo, izraelski film Erana Riklisa, načeo je temu koja će se pokazati kao jedan od lajt-motiva ovogodišnjeg Palića: beskrajni i (valjda) nerešivi izraelsko-palestinski konflikt, u ovom filmu strejtaški, gdegde i pomalo plakatski, no ipak zanimljivo prikazan kroz borbu Palestinke (sve koristeći „institucije sistema“ izraelske države, testirajući realne limite njene nepristrasnosti) za odbranu njene plantaže limunova, koju vojska namerava da uništi jer navodno ugrožava bezbednost njenog novog suseda, ništa manje nego ministra odbrane Izraela… Riklis je prilično nesmiljen prema spontanom, neosvešćenom šovinizmu Države i njenih zvaničnika, ali i prema represivnom patrijarhalizmu same palestinske zajednice. Negde iz tog istog sveta dolazi i ovogodišnji palićki pobednik, Valcer sa Baširom Arija Folmana, animirani dokumentarac (!) koji u sećanje priziva, recimo, fascinantni strip Džoa Sakoa Palestina: režiseru prijatelj i nekadašnji saborac iz vojske poverava da pati od košmara u kojima mu se vraćaju prizori povezani s masakrom nad Palestincima u Sabri i Šatili, koji je izvršila libanska hrišćanska falanga, a da izraelska vojska – sve sa njima dvojicom – nije učinila ništa da ga spreči; narator se jedva seća tog perioda svog života, i upravo zato pokreće „istragu“, razgovarajući sa svojim nekadašnjim saborcima, koji danas žive rasuti po svetu. Fascinantna, dramatična, pomalo halucinantna storija, izvanredan antiratni ep bez bilo kakvog „popovanja“: jedan od onih filmova koji vam ne izlaze iz glave tako lako; možete imati i drugačije lične favorite, no ovu odluku žirija teško je suvislo osporavati.

IZDAJA I POSLEDICE: Pitanja ljubavi, vernosti, monogamije, (ne)prirodnosti porodice… nekako su bila u prvom planu ovogodišnjeg Nikitinovog izbora. Rumunski Bugi Radu Munteana priča je o (vazda sumnjivom) muškom odrastanju, o mučnom opraštanju od slatke ptice mladosti i prihvatanju seta „građansko-muževljevsko-roditeljskih odgovornosti, i to u (vrlom novom) tranzicijskom svetu koji ničim ne pokazuje da će ikada više ponuditi nešto bolje i uzbudljivije od toga… A šta je uopšte uzbudljivije? Možda svet norveškog filma Čovek koji je voleo Ingvea Stijana Kristijansena: Stavanger, kraj osamdesetih, odrastanje valjda poslednje punokrvne gitarsko-vinilno-analogne generacije… I priča o muzici, prijateljstvu i čudnim putevima ljubavi, koja ponekad može da odvrluda i tamo gde je nikako niste tražili; na primer, u vidu novog dečaka u školi. Ovo neminovno priziva u sećanje izvanredni Mudisonov Fucking Amal, kao da je ovo neka vrsta „muške“ replike na taj film, možda ne tako dobra, ali svejedno vrlo intrigantna, obaška što će saundtrek filma trncima prožeti valjda svakoga ko je 1989. imao između 15 i 25 godina…

Nemačko ostvarenje Sedmo nebo Andreasa Desena vodi nas na drugi kraj generacijske klackalice: ova malo previše stereotipna priča o ljubavi, vernosti, izdaji i posledicama vredna je pamćenja možda jedino po tome što prikazuje seks među vremešnim ljudima na način savršeno „normalan“, daleko od groteske i daleko od pornografije, dakle, onako kako je jedino u redu, a kako se retko viđa, jer je ta tema i dalje obavijena nekom vrstom patrijarhalnog tabua. I po odličnoj glumi, vredi istaći. Desenov zemljak Mark Majer došao je s filmom Porodica je zakon: opsesivni ekscentrik kidnapuje nekoliko ljudi (staricu, mladu ženu, tinejdžerku, dete, bebu, starca…) koji bi trebali da predstavljaju sliku i priliku Idealne Porodice, i zatvara ih na izolovani vrh jednog napuštenog istočnoberlinskog solitera, gde svako treba da igra svoju ulogu (mama, tata, pas i kravata; da, ima i pas!), a što se nužno rastače i raspada, posle niza očekivanih peripetija. Ovo je trebalo da bude nekonvencionalno ostvarenje, no na kraju se negde izgubilo u preteranoj „papirnatosti“ likova i situacija. Slično važi i za švedskog Kralja ping–ponga Jensa Jonsona, još jednu priču o lošim i neodgovornim očevima, i posledicama njihove brljivosti… Crni led, finski film Petrija Konvice, sasvim daleko od tople kaurismakijevske iščašenosti, prilično je standardan, čak „amerikanizovan“ trilerčić o ženi koja reši da uništi mladu ljubavnicu svog nevernog muža tako što će se zbližiti s njom i steći njeno poverenje, da bi na koncu sve nekako ispalo sasvim drugačije… Ništa novo, dakle, no ovaj je film ipak tako vešto i elegantno „isteran“ do konca da zaslužuje svaku preporuku. Svet je veliki i spasenje je iza ugla, internacionalna koprodukcija bugarskog autora Stefana Komandareva, pomalo vuče na neke filmove naše „češke škole“ (naročito ako se prisetimo da i rani Kusturica spada u taj folder), sa svim viškovima, ali i vrlinama tog osećanja filma i osećanja sveta. Priča o razgradnji i (delimičnom) ponovnom uspostavljanju jedne porodične zajednice, kroz odnos dede i unuka, koji je doživeo amneziju nakon saobraćajne nesreće, ujedno je i priča o bugarskom društvu od grbavih vremena Todora Živkova do danas. Miki Manojlović je ostvario jednu od svojih najinspirativnijih uloga u poslednje vreme, i to sve na, čini mi se, savršenom bugarskom… Rusalka Ane Melikijan doživela je ovacije palićke puiblike, no dolepotpisani, nažalost, nije dospeo da pogleda ovaj film. Garaža Leonarda Ejbrahamsona – starog palićkog ljubimca – onaj je adut iz drugog plana bez kojeg nema dobrog festivala: po mom poslovično skromnom mišljenju, ovaj je irski remek-filmčić nešto najbolje što je viđeno ove godine na Paliću, izvanredna studija o sredovečnom samcu, beskrajno dobrodušnom i priprostom – što tupa sredina vrlo lako protumači kao priglupost i povod za sprdnju – radniku benzinske pumpe u ruralnoj Irskoj, čiji će život tragično okončati upravo bezobzirnost drugih, sve navodno „ispravnih građana“. Pet Šort, tumač glavne uloge, čisto je glumačko zlato, a ovo je vanserijska kreacija, utoliko više zbunjujuća ako znate da je to čoveku prva dramska uloga – do sada je bio poznat kao vrlo uspešan komičar.

OPORI PROTESTANTIZAM: „Alternativna“ selekcija novog evropskog filma „Paralele i sudari“ (selektori Nikolaj Nikitin i Petar Mitrić) ovaj je put, gle, obeležena novim estonskim filmom, koji je doživeo tako dobru recepciju da se – saznajemo exkluzivno iz hiperobaveštenih i megapouzdanih izvora – ozbiljno razmatra mogućnost da Estoncima sledeće godine bude posvećen ceo jedan program (koji, doduše, nećemo moći da vidimo, jer će se preklapati sa ko-zna-čim…). Enivej, Jesenji bal Veiko Ounpuua – valjda se tako izgovara – zgodna je (a pri tome lišena svake težnje da bude „dopadljiva“) freskica (sub)urbanog estonskog miljea, ostvarena kroz isprepletane sudbine stanovnika jedne talinske zgradurine „sovjetskog“ stila, oplemenjena s nekoliko pravih dragulja, pre svega u likovima dvojice recepcionera. Magnus rediteljke Kadri Kousar bio je svojevrstan talk of the town cele nedelje; i zaista, ovo giganeobično ostvarenje, čamotno i ispunjeno nekom skandinavsko-baltičkom (ergo, bergmanovskom…) oporošću i metafizičkom melanholijom protestantskog individualizma dovedenog do krajnjih konsekvenci, priča je o ispuštenom momku iz – blago rečeno – nefunkcionalne porodice, koji raste pod senkom Besmisla i priželjkivane Smrti. Ovo kanda deluje kao nesnosni pubertetski „čabar“, u dobroj meri to i jeste, no opet, ovaj momak sa svojom smrću misli ozbiljno, i na koncu će je i ostvariti, a njegov ga otac u tome – kada se do kraja uveri u njegovu ozbiljnost i odlučnost – neće ni pokušati sprečiti… Ako pri tome znate da ne samo da je priča snimljena „po stvarnom događaju“ nego i da se u ulozi oca pojavljuje stvarni otac onog stvarno, a ne filmski, samoubijenog momka (!!!), onda vam je jasnije da je Magnus već i na tom nivou nešto što nikada ranije niste videli. Ruski Kremen Alekseja Mizgirjova nema ni približno snagu i značaj vrhunskih filmova novog ruskog talasa, ali i takav kakav je pruža upečatljivu sliku beskrajne surovosti nove Moskve i nove Rusije, zemlje za koju Viktor Jerofejev reče da je „dobra za pisce, a loša za čitaoce“; isto valjda važi i za filmadžije, odnosno gledaoce. Stranci Gaja Nativa i Ereca Tadmora pripadaju već spominjanom „izraelsko-palestinskom“ kompleksu: mala, takoreći no budget improvizacija sa slučajnim susretom Izraelca i Palestinke u Berlinu – koji se, jakako, pretvara u love story; ali, ovakva ljubav ne može da ne bude izložena „istorijskim“ iskušenjima… – jedan je od onih „skrajnutih“ filmova zbog kojih besno poželiš da propadne i ono nešto preostalih bioskopa – zato što prikazuju samo đubre, pa ništa slično Strancima ne može ni da prismrdi unutra. Nemački Talas Denisa Gansela bio je dosta pompezno najavljivan, no ova potencijalno obećavajuća priča o psihosocijalnom eksperimentu jednog nastavnika, koji je imao dokazati kako je i usred demokratskog i prosperitetnog nemačkog društva moguće lako reaktivirati totalitarne mehanizme, na koncu se nasukala o (ne samo) dramaturšku neuverljivost, i bezbrojne olakosti i preteranosti koje ga prate od početka do kraja. Kamerni filmić Zauvek uglednog slovenačkog autora Damjana Kozolea razočarenje je za gledaoce njegovih prethodnih filmova: ova „kućna“ pričica o (ne)vernosti i porodičnom nasilju nekako je odviše van konteksta, događa se svugde i nigde, i deluje pre kao lagana stilska vežbica nego kao delo u koje je uložen ozbiljniji trud; zapravo, Zauvek i stilski i dometima nekako najviše podseća na one nezaboravne slovenačke TV-drame iz sedamdesetih, iz zajedničkog JRT dramskog termina ponedeljkom posle Dnevnika… Dokumentarac Građanin Havel Miroslava Janeka i Pavela Kuteckog prati Havelovu predsedničku karijeru „iznutra“: instruktivno, poučno, mada i zaboravljivo. Na kraju (tj. na dnu), mora se spomenuti i nešto što se zove Apsurdistan, a što potpisuje Nemac Vejt Helmer: uvredljivo glupava kvazikusturijanska groteska u kojoj su „egzotični“ muškarci i žene jednog azijskog seoceta prikazani kao savršeni moroni, bića bez ličnih osobina, ili bilo čega drugog osim radikalnog debiliteta. Bilo me je sramota što to uopšte gledam. Zapanjujuće je da je neko u stanju da snimi ovako užasan film, a da se ne zove Darko Bajić; skandalozno je da je neko dao pare za ovo (nadam se da će bankrotirati); alarmantna je mogućnost da Helmer snimi još nešto. Šteta glumaca – ima i naših – i šteta gledalaca. Žao mi mene, uostalom!

Poslednje večeri, sve cvokoćući od zime, dovukli smo se s Palića u „Jadran“ na završnu ceremoniju, nakon koje su, van konkurencije, prikazani Ljubav i drugi zločini Stefana Arsenijevića i Delta Kornela Mundrucoa. Došao sam, video nesnosnu gužvu u malenom kinu „Jadran“, i shvatio da mi u tom krkljancu nema mesta, pa sam se lepo iskrao do gradskog autobusa na liniji br. 6 (Mali Bajmok-Palić), seo i zagledao se pažljivo u lica sumnjivih saputnika: jeste Ratko, nije Ratko…