Ukoliko u njoj ne žive ljubitelji fotografije, stanovnici jedne zgrade na beogradskom Dorćolu vjerovatno ni ne znaju da fotografije Vladimira Milivojevića, širom svijeta poznatog pod pseudonimom Bugi (Boogie), nastaju upravo u njihovom podrumu, mračnom i nikad očišćenom, a još manje da ih Bugi stvara koristeći mokri kolodijumski proces koji je u istoriji fotografije poznat kao nepraktičan i otrovan. Serija fotografija nazvana Demoni nedavno izložena u galeriji Laufer i Eugster, prva Bugijeva samostalna izložba u Beogradu i svjetska premijera serije fotografija velikih formata, napravljena je na taj način.
Bugi kaže za „Vreme“ da je kolodijumska tehnika zahtjevan proces, ali da smatra da portreti nastali na taj način pokazuju nešto onostrano u ljudima, demonsku stranu prisutnu u svakome od nas. Takav rezultat je kombinacija dugih ekspozicija i specifičnog načina nalivanja ploča mokrim kolodijumom, što je Bugija i privuklo da koristi ovu tehniku. „Kupio sam gomilu starih foto-aparata i jedan od njih je bio velikoformatni. Krenuo sam da radim portrete, da koristim stativ i rasvetu, a zatim sam na njega stavio i druge objektive. Korak po korak počeo sam da koristim i tehniku koja je bila aktuelna u vreme kada su ti objektivi bili u upotrebi. Kao da sam išao unazad. Zaustavio sam se na kolodijumskoj tehnici, koja me oduševljava zbog slučajnosti – nemoguće je da dve ploče budu iste. Radi se direktno na pozitivu, pa nema umnožavanja koje je karakteristično za fotografiju. To je spoj slikarstva i fotografije.“
Iako su mu otac i deda bili amaterski fotografi, fotografija ga nije zanimala do devedesetih, kada je počeo fotografisati ulične demonstracije i nemire u rodnom Beogradu. U tom periodu se fotografijom bavio kako bi se distancirao od nepovoljnog okruženja. Nakon što je 1998. na lutriji dobio „zelenu kartu“ za život u Americi, Bugi je sumorne i opasne ulice Beograda zamijenio još opasnijim njujorškim bandama, narko-zavisnicima i dilerima, čije je povjerenje dobio i nakon toga njihove živote pratio nekoliko godina.
Serija Demoni tek je detalj u Bugijevom izuzetno bogatom umjetničkom radu. Mnogo je poznatiji po fotografijama nastalim van svog dorćolskog studija, kao svjetski „majstor geto fotografije“ koji bilježi svakodnevni život ljudi sa margine društva na ulicama Bruklina, brazilskih favela i jamajkanskih predgrađa.
Glavnu ulogu na svakoj Bugijevoj fotografiji ima nečiji život, a fotografije zavisnika od droge i kriminalaca iz geta strašne su zbog svoje realnosti. Za njihov nastanak zaslužan je niz srećnih slučajnosti, bizarnih epizoda i instinkta upotrebljenog u najboljem mogućem trenutku. „Uvek me je inspirisala ulica, tu sam kao riba u vodi. Uvek imam neki aparat sa sobom, a fotografije se dese, jednostavno ti dođu ako si napolju i gledaš.“ On kaže da u takvim situacijama granice moraju da postoje, pa čak i kod njega koji se sa ljudima koji žive na margini dobro razumije jer dijele sličnu energiju. „U svim odnosima postoji neki životinjski instinkt, a pogotovo kada je reč o takvim ljudima. Pre nego što progovoriš sve se zna i oseti. Ne možeš ti doći i pitati nekog da ga slikaš sa pištoljem. Nakon nekoliko nedelja provedenih u takvom društvu pitali su me da ih fotografišem.“
Bez aparata ne izlazi na ulicu, stvara svaki dan. Objavio je osam monografija, izlagao na izložbama širom svijeta, a njegove fotografije objavljuju „Tajm“, „Njujork tajms“, „Rolingstoun“… Iako je odlučio da sa porodicom živi u Beogradu, smatra da bi sve bilo drugačije da je tu i ostao sve vrijeme. „Beograd me oformio, napravio me ovim što jesam, i definitivno je uticao na moj fotografski izraz. Ali sigurno bi sve bilo drugačije da sam ostao ovde jer su mi se najbitnije stvari desile u Njujorku“, objasnio je. Iako živi u Srbiji, tu – ne radi. Velike kompanije kao što su Najki, HBO ili Puma angažuju ga za komercijalne projekte, što podrazumijeva angažman isključivo van Srbije. Takav tip posla zahtjeva naporan rad i na hiljade snimaka dnevno. „Ne mogu da kažem da mi dosadi fotografisanje, ali bude naporno kada odem na službeni put kao što sam sada išao tri nedelje u Seul, Melburn i Bangkok. Posle toga sam ispražnjen, ne ide mi se da slikam okolo. Ipak, uvek imam foto-aparat kod sebe. U jednom trenutku su me ljudi smorili. Mislio sam da za dobru fotografiju na njoj mora da bude čovek, a onda sam uvideo da to nije istina, i od nekog ko čeka da mu čovek uđe u kadar postao sam neko ko čeka da taj izađe.“
