Filmsko načertanije

Nakon trinaest dana, 1. februara završena je javna rasprava o Nacrtu zakona o kinematografiji. O njemu je izrečeno niz primedbi i kritika, jedna od njih se tiče kratkog trajanja rasprave, ali se i pored toga oseća utisak da će novi zakon, već samim svojim postojanjem, uticati da kvalitet života srpskog filma postane srazmeran njegovom potencijalu. Postojeći, Zakon iz 1991. godine, pokazao se gotovo od početka kao neadekvatan za funkcionisanje domaće kinematografije.

Priprema novog zakona počela je još 2004. godine, ali su se tek sad, nakon donošenja takozvanog krovnog zakona, Zakona o kulturi, stekli uslovi da kinematografija dobije svoju regulativu. Zakon je rađen po uzoru na već postojeći mađarski, hrvatski i češki model. Predlagači novog zakona, članovi Radne grupe za izradu Zakona, su: Predrag Miki Manojlović, glumac i predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, Goran Marković, reditelj i savetnik ministra za kulturu, Goran Paskaljević, reditelj, Milica Janković-Kuzmanović, načelnica Službe za savremeno stvaralaštvo, i Vladimir Nedeljković i Tanja Bajić-Janjić, pravni savetnici. Oni tvrde da je novi zakon moderan, da je usklađen sa svim specifičnostima domaće kinematografije i sa evropskim regulativama, kao i da njegovo donošenje znači uređenje tri oblasti: načina finansiranja domaćeg filma, saradnje u oblasti koprodukcija i pružanja usluga partnerima iz inostranstva, i odnose između autora i drugih aktera koji učestvuju u stvaranju filma, dok Ministarstvo kulture namerava da novi zakon o kinematografiji postane punovažan tokom ove godine.

„Uveren sam da će novi zakon o kinematografiji biti jedan od prekretničkih, jer će filmske autore i radnike staviti u dostojanstven položaj i ojačati srpsku kinematografiju“, rekao je Nebojša Bradić, ministar kulture, na skupu na kojem je predstavljen Nacrt, i najavio da „Zakon uvodi novi segment – način finansiranja kinematografije i nove mere poreske politike u vezi sa ulaganjem u tu oblast“.

DISKRECIONO PRAVO: Jedan od tih načina iskazan je članom 6 Nacrta: Vlada Srbije može da finansira film koji joj predloži Ministarstvo za kulturu, bez učešća na konkursu. Mnogi učesnici javne rasprave su u tome videli mogućnost za korupciju, iako je objašnjeno da se taj član odnosi samo na filmove u kojima se prepozna nacionalni interes, i da oni mogu dobiti najviše 25 odsto od ukupnog budžeta za film. Čulo se, na primer, da diskreciono pravo omogućava političke manipulacije pa bi se onda ponovo moglo dogoditi da jedan „ministar gitarista“ dodeli svom partijskom saborcu novac u iznosu jednakom čitavom fondu za kinematografiju, da kriterijumi na osnovu kojih će se određivati šta je to poseban značaj jednog dela nisu precizirani ovim članom, pa ga zato treba brisati iz Zakona.

Član 19, koji predviđa osnivanje Fonda za razvoj filmskog stvaralaštva, međutim, naišao je na opšte odobravanje. Fond bi značio dodatna finansijska sredstva na sadašnji godišnji budžet za film, a ista bi ostvarivao na sledeći način: jedan i po odsto iz pretplate za RTS (obaveza koja je i sad na snazi, ali je RTS ne poštuje), isto toliko od reklama koje sve privatne televizije emituju tokom prikazivanja filmova, i pet odsto od igara na sreću, što je ukupno 800.000 evra, odnosno – dva nova filma.

Predlagačima novog zakona je zamereno da nisu precizirali ulogu Filmskog centra Srbije kao krucijalne ustanove za kinematografiju (o čitavom poslu vode računa samo tri organa, nedostaju ekspertski organi za posebne oblasti: dokumentarni, animirani film…), kao i da se po Zakonu o kulturi direktor FCS-a bira konkursom, a po Nacrtu zakona o kinematografiji postavlja ga ministar. Zatim, u članu 2, kojim se definiše oblast koju uređuje ovaj zakon, izostavljeni su edukacija, restauracija, čuvanje i arhiviranje dela. Čulo se i da kaznene odredbe nisu dovoljno precizirane pa je tom prilikom pomenut RTS kao najveći pirat, i zatražen odgovor na pitanje kakav film treba država da podržava – umetnički ili komercijalni; jedan od predloga bio je da to pre svega treba da bude film koji ima publiku…

Srdan Golubović, reditelj i producent

„Mislim da je Zakon veoma dobar, uz nekoliko zamerki. Sada, filmovi za proizvodnju dobijaju od države između 20 i 30 odsto od budžeta. Takvo stanje producente stavlja u poziciju da ostalih 70-80 odsto budžeta traže u inostranstvu ili preko sponzora. To je jako teško. U Hrvatskoj država učestvuje u proizvodnji filmova skoro do 50 odsto od budžeta, a i Hrvatska televizija je obavezna da sufinansira filmove izabrane na konkursu. Bilo bi jako važno da takvu obavezu ima i RTS. To bi filmskoj proizvodnji dalo neophodnu finansijsku stabilnost. Toga u Zakonu, nažalost, nema.

Veoma je dobra ideja da se sponzori koji ulažu u domaći film, jednim delom oslobađaju poreza. To je jedna od najznačajnijih odredbi ovog zakona. Danas, sponzori nemaju nikakav interes da ulažu u srpski film.

Važno je ojačati Filmski centar Srbije, Filmski fond i konkurs kao jedinu instituciju koja vodi ka regularnosti.

Potrebno je oformiti konkurs za podršku bioskopima koji prikazuju evropski i domaći film.

Pre nekoliko godina napravljena je lažna slika i zabluda da u Srbiji postoji filmska industrija. Ako prosečan film u Srbiji košta oko 700.000 evra, a u bioskopima može da ima do 30.000 gledalaca, što u novcu znači da zaradi najviše 30.000 evra, jasno je da nema govora o industriji. Film u Srbiji mora da bude kao svuda u Evropi – finansijski subvencionisana umetnost. Zato je ovaj zakon značajan, kao stvaranje sistema i garancija veće finansijske podrške od strane države.“

Svetozar Cvetković, glumac i producent

„Najviše pažnje sam obratio na ono što nas boli u sistemu funkcionisanja realizacije kinematografskih dela, na oblik i način finansiranja. U Zakonu to i jesu najradikalnije predložene izmene sadašnjeg sistema finansiranja koje u dobroj meri prati šemu: konkurs – komisija – odluke o pobednicima konkursa – njihovo sufinansiranje u odnosu od 20 do 30 odsto od budžeta – masa nezadovoljnih odlukama konkursne komisije… Predlog zakona pak donosi optimističan spisak najlepših želja za revitalizaciju finansiranja iz budžeta, poreza, i od potencijalnih sponzora, kao i okupljanje svih sredstava u nečemu što je u svetu poznato a ovom prilikom u nas uvedeno kao Filmski fond. Ako se izglasa ovaj i ovakav Predlog zakona, naši najbolji autori i njihovi producenti ne bi smeli da budu u problemu.

Ali, pre toga mislim da bi predlagači trebalo da opsežno konsultuju Ministarstvo finansija Republike Srbije. Koliko ja znam – nisu, a reakcija tog Ministarstva je čini se najbitnija! Ne verujem u njihovo apriorno saglašavanje sa predloženim načinom obezbeđivanja sredstava, pa samim tim mislim da je put koji sledi do usvajanja Zakona još poprilično trnovit, krivudav i dug.“

S. Ć.