Film za svakoga

Godinama već, nakon završenih projekcija, oko izlaza beogradskih bioskopa možete čuti kolektivne lamente kulturnijih, a horske psovke opuštenijih filmskih fanatika. Ono što ovdašnji distributeri otkupljuju najdirektnije je, naime, uslovljeno samim „stanjem stvari“ unutar holivudske fabrike svežih para i raubovanih snova. A pomenuto stanje iz godine u godinu sve se sumanutije zaoštravalo u smeru pogubnom za „snove“, a samo naizgled odličnom za pare: ukupna količina istih na raspolaganju koncentrisala se sve brže na sve manji i manji broj pojedinačnih projekata. Tako se nije više pravilo pedeset filmova za po trideset, već pet za po trista miliona dolara, a srazmerno tome promenila su se i očekivanja spram zarade. Kako bi im odgovorio, svaki autor pojedinog filma, sada u čistoj, jasnoj i ničim zamućenoj funkciji mašine za umnožavanje dolara, podržan vaskolikom reklamnom industrijom samo za sebe, morao je da pronađe način da proširi ciljnu grupu. Shvatajući ovo kao specifičnu formu sociološkog eksperimenta, fabrički stručnjaci nisu štedeli bele miševe (da, to su oni patetični filmofili-utopisti, oni večiti nezadovoljnici što se skupljaju u grupama oko bioskopskih izlaza), da bi najzad dospeli na pravi put. Nisu dugo čekali na momenat kada će svet saznati da su uspeli: Džejms Kameron se penje za govornicu i mašući svojom fetiš figuricom izjavljuje kako je baš on „King of the world“, stručnjaci eksperimentatori iza zavesa otvaraju šampanjac i međusobno razmenjuju čestitke, Titanik tone li tone, publika plače li plače, a neumoljivo, za istoriju, formira se dugo žuđeni iskaz: Stvoren je Film za svakoga.

RECEPTURA: „Film za svakoga“, dakle, prošao je obavezno, prema recepturi, kroz sedamnaest scenarističkih ruku i vagao se na dvadeset sedam producentskih vaga. Oslobođen je svake potencijalno onespokojavajuće rečenice, svake eventualno uvredljive primisli. Iz njega je mrdnuto sve što deca ne bi smela da vide, i sve što babe ne bi mogle da shvate. Sve što liči na provokaciju stavljeno je tu baš da bi ličilo, te da svaki ljubitelj istog može sam sebi da izgleda hrabro i bez predrasuda („kad je tako nešto moglo da mu se dopadne“). Sve što je tu „brzo“ ili „novo i moderno“, tako je pažljivo sklopljeno da ipak sigurno nije ni prebrzo ni premoderno za entuzijastičnijeg seniora s binoklom.

U takvom procesu obezličavanja, za specifične filmove sa novim ili bilo kakvim idejama, unutar Holivuda legitimno ostaje samo sića iz zaboravljenih keramičkih kasica-prasica. Sve što vam na platnu zaliči na nekastrirano, nesterilno, čudno personalizovano, a košta više od toga, ovih dana je garantovano proizvod „propusta“ u nadgledanju, tehnološko-scenarističke „manjkavosti“, „greške“ u cenzuri, „omaške“ u autocenzuri, ili, u najboljem slučaju, „preteranih autorskih sloboda“ koje je redak srećnik uspeo da iskamči deleći postelju s nekim studijskim Bogom-ocem.

Šansa za „nešto drugo“, poenta je svega, više nije bila ni u dugoročnom planu.

I upravo kad je počelo da izgleda da je sve gotovo, te da će utopistima što s katarki svejednako uporno osmatraju ne bi li im se na vidiku ukazalo tlo preostati samo da potonu s brodom… neka je tačkica počela da se priviđa na horizontu. Neočekivano, teturavo i nesigurno, najzad su, tokom 2001, zabeleženi neki impulsi života na Zemlji, slabo kuckanje iznerviranih vena kako onih pred platnom tako onih iza kamere, jedva čujno pulsiranje mozgova u grču, tihi bunt u nastanku. S jedne strane, toliko očekivani „novi Titanik“ u vidu uvredljivog Perl Harbora propada, s druge, predviđena konfekcija nastavka Mumije otima se s lanca, postaje autentično delo i – doživljava uspeh. Nakon što je odgledao robotsku kopiju Petersenovog klasika Das Boot – Podmornicu /U–571/ Džonatana Mostoua, i ljudskiju, ali i idiotskiju, Savršenu oluju samog pobrljavelog Petersena, dobronamerni konzument najzad je, bar jednim malim delom svog inače zahvalnog bića, poželeo da spektakl pri moru ovaj put bude i – dobar. Bar malo više od Perl Harbora.

GOTOVA REŠENJA: Vrištanje, plakanje, čupanje kose i mesto u istoriji boks-ofisa mimoišli su ove godine i toliko očekivani Tomb Raider, čiji su tvorci samouvereno smatrali nepotrebnim da i jedanput izađu iz okvira opšteg mesta ili se zapitaju kako nešto napraviti. Gotovih rešenja sad već možete naći na pretek i u specijalizovanim softverima, pa je u jednom trenutku izgledalo izvesno da će scenaristu i reditelja kompjuteraši uspeti da generišu pre glumca, a svakako u najskorijem futuru. Ovu pretpostavku, i povodom autora i povodom glumaca, odlično je potvrdila pojava ambiciozne i besmislene Finalne fantazije.

Ali da još uvek čak i taj „svako“, taj lako zadovoljni gledalac koji ide u bioskop samo kad su „svi gledali“ i „svi kažu da je divno“, da još uvek i on ima potrebu da negde u pozadini oseti nekog ko se zabavljao i ludovao i mučio dok je sve to na platnu smislio, pokazao je uspeh Povratka mumije. Toliko očigledne inspiracije, blesavosti, zanetosti, histerije, duha, vremena i pažnje u jedan nastavak od kog se očekivalo samo malo specijalnih efekata, malo animacije i malo akcije mogao je da uloži samo neko ko je gledao sve te Lare Kroft, Finalne fantazije i Podmornice, i ko je užasno besan. Prvi put posle dugog vremena na blagajnama je ponovo uspeo i jedan film Stivena Sigala Žive rane, vraćajući heroja u efektima i animacijama potpuno ispranu akciju. Pojavila se fantastično smešna bajka sa ružnim pozitivcima Šrek i raznela top-liste gledanosti, što je učinio i prvi film o trkama kola koji je posle nekoliko decenija koncentrisan na likove Paklene ulice. Ovi (likovi) su doduše čisti retardi, ali i to je početak. Što se kritike tiče, i ona je imala čime da se bavi, pa će bajke o Rekvijemu za san ili Mementu možda inspirisati nekog bistrijeg šefa studija da zatvori oči pred bezobrazlukom i drskošću nekog mladog, poželjno naivnog, ambicioznog reditelja, tek pristiglog iz „nezavisnih“, i pusti ga da od producentskog podmlatka firme iskamči pare za nešto slično.

PSOVKA: Poslednje parče ove priče je, zgodno, van Holivuda, i još zgodnije, van Amerike, mada će se njen kraj verovatno ipak odigrati upravo tamo, i upravo na Oskarima, ne bi li kompletirao popularni mit o „ironiji sudbine“. Želeći, naime, da napravi film za sebe samog, francuski reditelj Žan-Pjer Žene uspeo je da napravi suludo izgledajući, manijački kadriran, van svih „pravila“ snimljen, van svih „običaja“ glumljen, savršeno iskren i još savršenije maštovit Film za svakog (osim za selektore Kana, doduše). Ispostavilo se tako da to ipak može i da se – samo dogodi. Osim da se pokušava, planira i proračunava. Da proračunavanje često ne vredi. Da je publika ipak pametnija nego što joj se daje kredita. Ili samo metode za proračunavanje nisu još usavršene. Ali nadajmo se da je ipak ovo prvo. Da sintagma „Film za svakoga“ ne mora nužno biti psovka.