Festival muzike i politike

Za „Vreme“ iz Berlina

Prsten oko Berlina, ili „Sigurnosni granični sistem DDR“, bio je simbol podeljene Evrope sve do 9. novembra 1989. Ove nedelje Berlin je proslavio 20 godina od „Pada Zida“, ali je slučaj hteo da je 9. novembra godišnjica „Kristalne noći“ kada su tokom Hitlerovog režima učinjeni veliki napadi na jevrejske bogomolje i prodavnice u istom ovom gradu. Zato su ovih dana policajci bili raspoređeni oko sinagoga. Za nas u Srbiji, pad Berlinskog zida nije značio mnogo, osim najave početka krvavog raspada SFRJ i niza balkanskih ratova. Pošto je spektakl ogroman, značenja brojna, a reporter TV manijak, odlučio sam da ovo bude niz razglednica, na kojima ću vam opisati ono što sam doživeo i saznao.

Slika 1. Minhenski aerodrom – gde je ekipa „Dizanja“ ušla na teritoriju EU. Nakon pregleda, izuvanja, razmene kurtoaznih osmeha sa carinskim personalom, dopao me marljivi Prus koji je natenane prelistao moj pasoš i podsetio me svih putovanja u poslednjih pet godina. Prisetio sam se tranzita, letovanja, službenih putovanja, uz analizu pečata. Birokratija je svuda ista, čarape su bile čiste, vize nam možda uskoro neće biti potrebne – ali tako je valjda bilo i Nemcima iz Istočne Nemačke kada su odlazili na Zapad.

2. Dan uoči proslave, pred Brandenburškom kapijom stotine reportera – onih ljudi što samo izgledaju uredno i odmorno, sve miriše na kuvano vino i viršle, noć je hladna, arhitektura monumentalna. Veličinom se posebno ističe ruski kompleks koji obuhvata zgradu Aeroflota, Ekonomskog poslanstva i Ambasade. Sve u svemu – gotovo kilometar duž ulice „Pod lipama“ – jedne od najlepših u Berlinu. Kao da su povukli liniju do koje su stigli u deljenju Evrope. Tu su i ambasade Britanije i Francuske, raj za špijune iz doba hladnog rata.

Džinovske domine u putanji originalnog Zida, proslava 20 godina. foto: reuters

3. Pred kapijom sedi policajac u uniformi DDR, turistički radnik koji će vam za dva evra izdati validnu tranzitnu vizu za boravak 24 časa u Zapadnoj Nemačkoj. Pre toga me pita odakle sam – pa kada čuje „Beograd“, pozdravi me na srpskom sa nekoliko fraza. Traži da ga gledam u oči, okrenem profil, kao nekada na prelazima iz DDR. Dobio sam vizu na 24 sata i dve novčanice od po 100 maraka. Jedna mi je poznata i draga, (zapadna), a na drugoj (istočnoj) je slika Karla Marksa. Čoveče – u 24 sata, dva puta na carini!

4. Domino efekat. Hiljade domina poređanih duž bivšeg zida. Oslikali su ih deca, umetnici, grafiti majstori, biramo omiljene i pokušavamo da ih uporedimo sa porukama sa Zida. Negde na Zidu je svojevremeno pisalo – video sam sliku – „Jebo zid!“ Naš čovek.

5. Pored hotela u kojem smo smešteni (kraj se zove Mitte) stanuje Angela Merkel, ili kako joj ovde tepaju „Muti Merkel“. Mama nacije je totalno kul žena, iz najmanje dva razloga. Tokom ove proslave, pitali su razne političare šta su radili dotičnog dana – kada je srušen zid. Muti je priznala da je bila u sauni (u štampi smo videli i fotografiju saune), a posle je otišla na proslavu. Tokom ove proslave, prisustvovala je službi u katedrali u ranim popodnevnim časovima, a novinari su je provalili da je zadremala. Carica! Vrhunac mog iznenađenja je bio trenutak kada sam shvatio da žena živi u našem komšiluku, jer su je dva službena automobila, bez pompe, rotacije i cirkusa dovezla do zgrade i stana. Ispred zgrade stoji samo jedan, neupadljiv policajac, valjda da joj klinci ne zvrckaju na interfon. Posebno sam bio iznenađen što službena vozila (u kojima je bila Muti) stoje na semaforu kada je crveno! A ovi naši…

6. Tokom proslave, bilo je teško prići bini, kiša je lila kao iz kabla, ali smo na velikim ekranima mogli da vidimo ko gde sedi i kako reaguje. Hilari Klinton je bila zvezda večeri, sedela je pored Medvedeva, a pored Angele je bio Sarkozi, drugi stub Unije. Hilari je lupkala i pljeskala u ritmu muzike, posle su svi držali govore, ali je poruka Baraka Obame malo pomutila slavu Hilari Klinton jer je Obama dobio veći aplauz. Gradonačelnik Berlina je takođe govorio, a novinari su se upinjali da vide da li je stigao u pratnji dečka, što inače uvek čini. Na kraju je eksplodirao vatromet.

7. Domine je pokrenuo Leh Valensa, čime je odato priznanje domokratskim promenama u Poljskoj, koje su ipak prethodile onima u Nemačkoj. Na polovini su se po planu zaustavile, a onda su ih pokrenuli umetnik iz Južne Koreje i Kipranin. Ideja je da se zidovi i u tim zemljama sruše.

8. Pored hotela se nalazi jedan od sačuvanih bunkera iz Drugog svetskog rata. To su tvrđave veličine petospratnice, sa zidovima debelim po metar, od armiranog betona. U njima su se od bombardovanja krili stanovnici grada, ali je na vrhovima stajala protivavionska baterija. Gledao sam dokumentarni film o ovim grdosijama, na kojima su u proseku na sat vremena ginuli ljudi za topovima. Ovaj koji sam video pretvoren je u galeriju, a na vrhu je zastakljen penthaus. Siva betonska kocka, sa baštom na vrhu i grafitom na kom je mlada žena koja čuči.

9. Kroz Berlin protiče reka Špe, a tu su i brojni kanali i mostovi. Najbolji pogled, dok pijete kafu ili pivo, imate iz kafana koje gledaju na vodu. Nemci, kao i Srbi, vole da bistre politiku u kafanama, a najbolji dokaz za to je čuvena kafana kod stanice Fridrihštrase. Pošto Istočna i Zapadna Nemačka nisu imale diplomatska predstavništva – intelektualci, disidenti i političari su se redovno sastajali i diskutovali u kafani koja je dobila ime – Stalno predstavništvo. Posle pada Zida, u istoj kafani se vodila rasprava o tome gde će biti glavni grad Ujedinjene Nemačke. Bon je izgubio, a u Berlin se preselilo 40.000 državnih službenika. Birokratija je dakle svuda ista. U kafanama je zabranjeno pušenje, pa je tu obično kabina (poput telefonske) u koju gosti uđu da zapale cigaru. Na kabinama piše – „prohibicije dolaze i prolaze!“

10. Na kraju, pitanje svih pitanja glasi – da li je Zid srušen, ili još postoji u glavama ljudi. TV programi i istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su mnogi Nemci iz Istočne Nemačke nezadovoljni statusom. Oni sa Zapada su nezadovoljni jer im država uzima deo zarade za „solidarni porez“. Ono što je vidljivo jeste pomalo pežorativan odnos prema tradiciji DDR. Kao, imali su kič nameštaj, vozili trabante, oblačili se smešno, ložili se na izviđače i nudizam. Ono što može biti tragična greška – jeste priznanje da su ravnopravni deo nemačke tradicije i opel i trabant, i mercedes i vartburg. Zato je Istočna Nemačka danas opterećena socijalnim, ekonomskim problemima i neonacistima.

Na kraju ove razglednice, posebno bih izdvojio paradoks Zida. Danas u Nemačkoj kažu da su za ovaj događaj (osim Gorbačova i Genšera) zaslužna tri Nemca. Prvi je predsednik DDR Egon Krenc, koji je politički pripremao atmosferu za ujedinjenje. Drugi je sekretar berlinskog Politbiroa Ginter Šabovski, koji je tog 9. novembra nepripremljen održao konferenciju za novinare i rekao da će građanima biti dozvoljeno da napuštaju zemlju na „neodređeno vreme“. Kada su ga novinari pitali kada odluka stupa na snagu, on je preturao po papirima i rekao – „valjda odmah“. Ljudi su pohrlili na Zid i tada je treći Nemac iz priče, komandant granične jedinice, potpukovnik Hajnc Šafer, odbio da izda naređenje o otvaranju vatre. To je praktično bio kraj Zida. Dotični potpukovnik, posle ujedinjenja postao je penzioner, zatim je prodavao novine i danas živi od socijalne pomoći. Kaže da, uprkos svemu, misli da je uradio dobru stvar.